Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Dobra nasuprot lošoj utopiji

Šta se događa kada se svako od nas, u najradikalnije lošem novumu ili novosti, nađe unutar antiutopije? Kada smo gurnuti u neku vrstu poludelog „Tron" filma iz kojeg ne možemo izaći, u antiutopiju koja je sve gora i u kojoj je sve teže živeti?
PIŠE DARKO SUVIN, LMD
Datum: 22/03/2019

Dobra nasuprot lošoj utopiji

Foto: Profimedia

Teza 1: O teoriji utopije

Svi se slažu da je korisno razgraničiti eutopiju (dobru utopiju) od distopije (loše utopije). Pozitivno značenje ili eutopizam je predstavljanje, orijentacija i težnja ka horizontu radikalno boljih oblika ljudskih odnosa, afirmacija i najava. Negativno značenje ili distopizam smešta se unutar horizonta radikalnog pogoršanja oblika ljudskih odnosa; međutim, distopije su i upozorenja protiv predstavljenog, osuda i negacija negiranja utopije. Šta je bolje ili gore, u oba slučaja procenjuje se sa stanovišta i vrednosnih sistema nezadovoljne društvene klase ili klasa, što se prelama kroz pisca. Ovaj vid utopijskih spisa i horizonata je afirmacija života, slobode i težnje ka sreći.

Kristalno je jasno da je utopija model, a ne izravno prenosni plan. Utopija se ne može ostvariti ili ne ostvariti; ona se samo može zamisliti kao kontrast i/ili merilo, fatamorgana u pustinji opresivno realnog, podsetnik za ugnjetene ili oruđe za pobijanje ideoloških protivnika. Ipak, suprotno tome, snažno približavanje antiutopiji je moguće i ostvaruje se u globalnoj vladavini današnjeg kapitalizma, njegovim bankama, vojskama i ideologijama. Ovaj slučaj bez presedana valja razmotriti i artikulisati.

Teza 2: O antiutopiji ili živeti entropiju

Čovečanstvo pogađa stvarna svetsko-istorijska novost: ideološko-politički razvoj kapitalizma (koji lažne novosti proizvodi u obilju), u lukavstvu istorije, pretvorio se u sveobuhvatno čudovište - antiutopiju. To je naznačeno u desničarskim reakcijama 19. stoleća i posebno nakon 1917. godine u zlonamernom protivljenju jednako sveobuhvatnim težnjama za ljudskim razotuđenjem ili za radikalnom demokratijom unutar koje je utopizam u sprezi sa komunizmom ili socijalizmom. Antiutopija je ratoborno usvajanje gledišta i vrednosnog sistema globalno vladajućeg kapitalizma i klase - ili mešavine klasa - koja ga podržava. Antiutopija je ciljana i otvoreno politička upotreba pripovedanja sa zatvorenim horizontom, kako bi se odbile, ismejale i učinile nezamislivima kako eutopija mogućeg boljeg sveta tako i distopija kao strašno upozorenje na sadašnju situaciju pisaca i čitalaca, ne bi li se ugušilo pravo na san i pravo na neslaganje, kako bi se ukinula svaka mogućnost plebejske demokratije. Njena virulentnost je postala globalno genocidna.

Za početak, antiutopija je po pravilu pripovedno i pojmovno siromašna, u literaturi uglavnom ograničena na grupe tokom 1890-ih i tokom 1920-ih i 1930-ih, koje su često sačinjavali emigranti i uvek reakcionari. Pisac je manje važan, odsutne su sve one uobičajene osobine zbog kojih su Mor, Moris, Zamjatin, Lem ili Le Gvin veliki pisci, ali odsutan je i gusti potporni supstrat onoga što bih nazvao piscima „druge klase" koji su davali stimulativne ideje, alternative i zaplete - od Džeka Londona do Filipa Dika i drugih.

Antiutopija dobija svoju snagu izvan književnosti, iz opsesivnog ponavljanja ideoloških poenti u usklađenim medijima i tink-tenkovima, pod pretnjom biča zapostavljanja i gladi (ako ne likvidacije dronovima) za disidente. Antiutopija nije nešto „čime je dobro misliti" poput drugih vrsta utopija, to je prinudna propoved za voljno-nevoljno preobraćene. Ona predstavlja svet u kojem svi, a pre svega ljudi i ljudske mogućnosti, postoje samo kao kapital za profit. Ona je dominantni horizont „postkomunizma".

Nužno je objasniti ovo iskliznuće od žeđi za razumevanjem do fetišizma opresivno postojećeg. Mi živimo i egzistencijalno smo oblikovani najkorumpiranijim ili savršeno grešnim oblikom utopije/utopizma, antiutopijom. Reč je o zatvorenom svetu u kojem smo svi ugroženi Sudbinom potčinjavanja unutar dugotrajnog urušavanja kapitalističke strukture akumulacije.

To uvodi radikalni preokret od situacije u kojoj su zainteresovani čitaoci posmatrali utopiju/utopizam izvana kao izbor slobode, kao mogući svet, do situacije u kojoj se svi mi, hteli - ne hteli, nalazimo unutar antiutopije našeg empirijskog sveta. U antiutopiji, imaginativno razumevanje odgurnuto je slepom delatnošću. Prinudno živimo sve veće ograničavanje mogućnosti rada na poboljšanju života. To je fizički očigledno kada kapitalističke armije razaraju čitave delove sveta, dok su bogatije enklave (da niko ne bude pošteđen) gurnute u kapitalocen klimatskih promena. To sve menja - uključujuću utopiju/utopizam, njenu teoriju i praksu.

Kapitalizam se razvija potpuno parazitski: profit više ne prati rastuća akumulacija ili produktivnost, već samo politička manipulacija „rentama" sa sve manje i manje proizvodnje. Krah 2008. godine surovo nam je rasvetlio da kapitalizam preživljava samo uz kontinuirani rast izvlačenja viška od 95% onih iz nižih klasa i nacija za šačicu vladara. Kapitalizam je do sada najveća mašina entropije koju je izumela naša vrsta, odnosno, najveća pretnja slobodi, spoznaji i kreativnosti - ili, jednostavnije, preživljavanju - koju je stvorio čovek.

Stoga naši analitički aparati moraju temeljito shvatiti pobedu ideologije nad utopijom. Smernica: ovo je samo moguće ukoliko je propraćeno temeljnom i eksplicitnom analizom koja se protivi ključnim karakteristikama antiutopije, odnosno današnjem klizanju kapitalizma u manje ili više fašizma: u rasizam, teror i trajno megaratovanje. Pre svega, dok smo unutar antiutopije, moramo upotrebljavati negativno osuđivanje. Zatim je nužna pozitivna najava kako bi se osigurali tačka gledišta i vrednosni sistem unutar kojeg ovo negiranje postaje legitimno i neophodno. Upotreba kritičkih distopija i eutopija radi sprečavanja antiutopije pitanje je života i smrti.

Teza 3: Antiutopija kao konstitutivno odsustvo

Budući da nam je teorija utopije/utopizma još uvek potrebna, mogli bismo je spasti pretpostavkom da je utopija latentno prisutna u antiutopiji kao konstitutivno odsustvo. Reč je o sveprožimajućem odsustvu, jer određuje ključne karakteristike antiutopije: ne samo uobičajene lažne novosti koje isključuju radikalne izmene, već i kvantitet umesto kvaliteta, zatvorenost umesto otvorenosti, neizbežnu jednodimenzionalnost umesto plodnog prometa između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, impotentni horor umesto intervencije nade i ogorčenosti, cinizam umesto verovanja, vertikalno vođstvo i horizontalne identitete umesto polimorfne različitosti uz demokratiju opoziva predstavnika, državu kao represivnu silu umesto javne moći, uništavajuće ratovanje umesto kreativnog nadmetanja.

Ove karakteristike predstavljaju ukidanje slobodnog izbora - na kom počiva svaka vredna kultura, kao i sistem književnosti. Sve je to analogno nedostatku bilo kakvog smislenog izbora u glasanjima za američkog predsednika ili za Savet Evrope ili za Centralni komitet Komunističke partije Kine. Ključni primer: idealnotipska eutopija ne zna za kategorije profita ili ropstva, distopija ih prikazuje kao lude i nečovečne, antiutopija raspravlja o tome kako izvući što više profita iz ropstva. Njena mantra je Nema alternative, njen najveći strah je sloboda. Tamo gde je Marks skraćivanje radnog vremena prepoznao kao preduslov carstva slobode, antiutopija upreže vrtložnu turbinu frenetičnih aktivnosti pod pretnjom neuspeha: nije nikakvo čudo što naše doba označava nemački pojam turbokapitalizam.

Ukratko, antiutopija genetski i strukturalno počiva na strahu od radikalne promene (od plebejskog samoosnaživanja, odnosno revolucije u proizvodnji i povodom nje). Samo panični strah, bes i prezir prema navodnom lenjinizmu - komunizmu na vlasti - može objasniti poslednjih četrdesetak godina konačne pobede kapitalizma; i bezobzirno sistematsko povlačenje čitavog emancipatorskog instrumentarija u korist zverskog uklanjanja ostataka blagostanja za ljude. U stilu Komunističkog manifesta, možemo upitati: u proizvodnji patnje ljudi, što su Atila, Džingis-kan, pa čak i (srećom) kratkotrajni klasični fašizmi u poređenju s agrobiznisom, Sedam Sestara petroleja i s kapilarnim zahvatom finansijskog kapitala?

Konstitutivno odsustvo vrednosti koje donosi antiutopija proizilazi iz trijumfalne kontrarevolucije a iznose ga nekvalitetni Übermenschen (nadljudi) poput Ajn Rend u teoriji i Donaldi, Ramsfeld i Tramp, u praksi. Dva neosporna primera: stanovništvo postfederalnog SSSR-a i postfederalne Jugoslavije živi u državama - ili u mini-državama - primitivno-pljačkaškog ili mafijaškog kapitalizma koji bi se mogao nazvati Dikensom plus droni. Ekonomski, one su potpuno zavisne od izvoza sirovina (gasa, ruda) u metropolitski kapitalizam, rasprodaje budzašto značajnih dostignuća socijalističke industrijalizacije i dubokog osiromašenja radnog naroda. Njihovi domaći i inostrani vladari aktivno konstituiraju odsustvo komunizma - kako su to činile i tzv. komunističke partije decenijama pre njihovog sloma.

DARKO SUVIN je teoretičar književnosti, stručnjak za naučnu fantastiku i profesor emeritus na Univerzitetu Makgil u Montrealu.

PREVOD: Maja Solar


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.