Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Endemska nesigurnost u Latinskoj Americi

Količina nasilja u mirnodopskim uslovima širom Latinske Amerike uporediva je s onom na ratnim područjima u drugim delovima sveta. Rastuće klasne razlike, kao i neodlučnost i nedostatak kapaciteta država u suočavanju s kriminalom ne obećavaju napredak. Međutim, pokušaji uvođenja sistemskih preventivnih mera lagano daju pozitivne rezultate.
Pišu Natali Alvarado i Karlos Santizo*
Datum: 26/02/2016

Endemska nesigurnost u Latinskoj Americi

Ilustracija Bogdan Đorić

Iako u Latinskoj Americi i Karibima službeno vlada mir, region doseže stope ubistava jednake onim u ratnim zonama. Masakr četrdeset troje meksičkih studenata u Iguali u septembru 2014.(1) pojačao je osećaj nemoći pred nasiljem koje je izmaklo kontroli. U regionu svakodnevno pogine gotovo 380 osoba. Prema poslednjim brojkama Kancelarije UN za droge i kriminal (UNODC), dve trećine njih ubijeno je vatrenim oružjem. U regionu koji broji 10 posto svetskog stanovništva koncentrisano je 30 posto ubistava, čime se doseže stopa od 25 ubistava godišnje na 100.000 stanovnika, što je preko četiri puta više od svetske stope (6,2).

Kriminalne aktivnosti nisu geografski jednako rasprostranjene. Njima su posebno zahvaćeni Srednja Amerika i Karibi. U porastu su kaznena dela povezana s trgovinom drogom i bandama, koja otežavaju kazneni progon i olakšavaju protok oružja, hraneći tako rastuću spiralu kriminaliteta. Honduras, prema statistikama zemlja sa najviše nasilja na svetu, doseže neverovatnu stopu od 90,4 ubistava na 100.000 stanovnika, a odmah za njim slede Venecuela (53,7), Belize (44,7) i Salvador (41,2).

Pored ubistava, nesigurnosti doprinose i iznude, otmice, krađe, trgovina ljudima i nasilje nad ženama. Službene statistike, izrađene na osnovu nepotpunih informacija, ne odražavaju tačnu razmeru nesigurnosti. Mnogi zločini ostaju neprijavljeni iz straha od osvete ili zbog nepoverenja u institucije koje bi trebalo da sprovode zakon. Na primer, prema "Envipe 2014."(3) - poslednjem istraživanju o činovima nasilja koje sprovodi Meksički nacionalni institut za statistiku (Inegi) - otprilike 94 posto zločina počinjenih 2013. nije prijavljeno vlastima, a samo polovina prijavljenih slučajeva bila je predmet predistražnog postupka.

Drugi pokazatelj razmera koje je poprimio osećaj nesigurnosti, poslednje istraživanje instituta Latinobarometro(4), pokazuje da to pitanje građane u 12 od 18 zemalja zabrinjava više nego nezaposlenost. Kriminalitet je 2005. predstavljao glavnu brigu za 5 posto Latinoamerikanaca; 2013. za njih 30 posto. Ekonomski trošak kriminalnih aktivnosti doseže prosečno oko 13 posto bruto domaćeg proizvoda (BDP) u tom delu sveta.(5) Prema Global Peace Indexu, troškovi prevencije i sanacije posledica nasilja počinjenog nad osobama i imovinom progutali su 2014. godine 20 posto BDP-a u Hondurasu, 15,5 posto u Salvadoru, 8,7 posto u Gvatemali i 7,4 posto u Panami.

Nesigurnosti u regionu doprinose brojni činioci. Dakako, trgovina drogom i organizovani kriminal pogoršali su dinamiku nasilja tokom poslednje decenije. No, prema UNODC-u, samo 30 posto ubistava povezano je s organizovanim kriminalom i bandama. Strategija mano dura ("čvrste ruke") i represivni kazneni zakoni pogoršavaju situaciju. Nasilje često počinje kod kuće: ono nad ženama u stalnom je porastu. U dvanaest zemalja koje je proučavala Svetska zdravstvena organizacija (WHO)(6), jedna od tri žene starosti od 15 do 49 godina žrtva je porodičnog nasilja, uglavnom od strane sadašnjeg ili bivšeg partnera. Ipak, većina njih ne prijavljuje te napade i njima se i dalje ne posvećuje dovoljno pažnje.

Većina počinitelja ubistava, kao i 40 posto ubijenih osoba, jesu muškarci starosti od 15 do 29 godina. U Latinskoj Americi je 60 posto stanovništva mlađe od 30 godina. Za muškarce koji žive u ugroženim sredinama šanse su jedan prema pedeset da će biti ubijeni pre svog 31. rođendana.(7) Svaka peta mlada osoba, odnosno trideset dva miliona ljudi - što je jednako stanovništvu Perua - nema ni posao niti diplomu. Osećaj otuđenosti i nedostatak ekonomskih mogućnosti, jednako kao i veliki protok droga, alkohola i oružja, podstiču kriminalno ponašanje. Ilegalne aktivnosti pokazale su se unosnijima od klasičnog zaposlenja, a bande osiguravaju osećaj pripadnosti i zaštite u situaciji opšteg siromaštva i disfunkcionalnih porodica.

 

Skromni koraci

 

Problem je posebno težak u gradskim sredinama, u kojima boravi otprilike 80 posto stanovništva. Ubistva se najčešće događaju u četvrtima s niskim prihodima, uglavnom u predgrađima. Prema institutu Igarape, od deset najopasnijih gradova na svetu, sedam se nalazi u zemljama Latinske Amerike i Kariba. Alep, u Siriji, na prvom je mestu lestvice, a u stopu ga prati San Pedro de Sula u Hondurasu. Paradoksalno, kriminalitet je u regionu porastao iako se nivo siromaštva tokom poslednje decenije snizio, a socijalna zaštita značajno unapredila. Uprkos ovim pozitivnim trendovima, ekstremno siromaštvo, nejednakosti u primanjima i neformalna ekonomija ostaju značajni. Prema Ekonomskoj komisiji UN za Latinsku Ameriku i Karibe, 2014. godine sto šezdeset sedam miliona osoba (gotovo 30 posto stanovništva) i dalje je živelo u siromaštvu, a šezdeset sedam miliona u ekstremnom siromaštvu.

Čini se da je region upao u zamku nejednakosti. Te nejednakosti pak doprinose porastu kriminala i nesigurnosti više od siromaštva. Nasilje se lakše razvija unutar osiromašenih grupa u urbanim područjima. Ali svakom tipu zločina odgovara posebna grupa: ubistva pretežno pogađaju stanovnike siromašnih četvrti; krađe i otmice češće su usmerene na srednju klasu, dok bogate sredine mogu sebi priuštiti zaštitu od nasilja živeći odvojeno u štićenim rezidencijama. Region danas broji više pripadnika privatnog obezbeđenja nego policajaca.

I dok je organizovanog kriminala sve više, država je i dalje nedovoljno efikasna da ga savlada. Zločin, korupcija i nekažnjivost stvaraju začarani krug jer institucije zadužene za održavanje reda gube sav legitimitet u očima naroda. Delotvornost sigurnosnih politika pati, između ostalog, i od poteškoća u vođenju pravnog i policijskog sektora. Policija se muči s prevazilaženjem autokratske prošlosti u kojoj je dominirala doktrina nacionalne sigurnosti proizašla iz Hladnog rata, a posle njega političko nasilje ustupilo je mesto svom kriminalnom pandanu. U nekim zemljama bezbednosne službe koje su do juče imale zadatak da kažnjavaju i tako kontrolišu narod, trebalo bi odsad da osiguravaju njegovu zaštitu. Tranzicija se ne sprovodi bez poteškoća...

S obzirom da nemaju poverenja u policiju, malo žrtava prijavljuje zločine. Kada to ipak učine, njihov postupak se zaustavlja ili pak ne vodi do kažnjavanja - ili barem ne u razumnom roku. Kada je reč o vladama, one prednost daju represiji nauštrb prevencije. Sve češće nastoje da izmene svoje kaznene propise i preusmere istražni postupak. Stoga visoka stopa kriminaliteta u regionu potkrepljuje ono što je već potvrdila teorija ekonomije kriminaliteta(8): budući delinkventi su razumni pojedinci koji vežu potencijalnu dobit od kriminalnih aktivnosti i moguće rizike. Iako im se sankcije kojih treba da se plaše (hapšenje; težina, izvesnost i brzina kazne) čine zanemarivim, opasnosti kojima se izlažu doimaju se još manjim.

Stanje u zatvorima još više pogoršava situaciju u državama. Masovna zatvaranja, u bednim uslovima, ojačala su moć vođa bandi, kako iznutra tako i izvan, jer mnogo mladih strahuje od osvete kad jednom budu zatvoreni. Počinitelji sitnih prekršaja čekaju na suđenje mesecima, čak i godinama. U regionu je 2012. između 30 i 50 posto zatvorenika bilo u privremenom pritvoru, a u Boliviji više od 80 posto.(9) Prema podacima Međunarodnog centra za zatvorske studije, od deset miliona zatvorenika u svetu, 1,3 njih nalazi se u zemljama Latinske Amerike i Kariba, odnosno 229 zatvorenika na 100.000 stanovnika, mnogo više od svetskog proseka koji iznosi 144.(10) Štaviše, stopa zatvaranja porasla je u poslednje dve decenije za 120 posto zbog razbuktavanja takozvanog rata protiv droge. Čini se da se sve više zatvora iz mesta rehabilitacije pretvara u škole za kriminal. Alarmantna situacija kaznenih centara za maloletnike dovodi do porasta stope recidivizma.

Ali neki programi počeli su da donose plodove. Prvenstveno u domenu prevencije: nekoliko inicijativa pokazalo se kao korisno kada je reč o nasilju nad ženama. U Salvadoru, program nazvan Ciudad Mujer ("grad žena") žrtvama pruža kvalitetne, koordinisane i brze usluge poput pristupa porodičnom planiranju i kontracepciji, neposredne pomoći u slučaju napada, kao i pravnu i psihološku pomoć. Nudi profesionalno obrazovanje, posredovanje, pomoć u osnivanju fabrike, kao i zdravstvene, prehrambene te usluge čuvanja dece. Kolumbija, Trinidad i Tobago i Meksiko ugledali su se na taj primer.

 

Ekvadorska doktrina

 

Reforme treba sprovesti i u policiji. Ekvador je u tom području usvojio novu doktrinu koja je dala uverljive rezultate. Među strukturnim reformama koje je zemlja započela, uvođenje policije u zajednice omogućilo je učvršćivanje odnosa sa zajednicama. Ono je takođe poboljšalo kvalitet i preciznost informacija u vezi sa kriminalitetom, koje se potom koriste za raspoređivanje sredstava. Budžet za bezbednost se udvostručio, popevši se sa 1 posto na 2 posto ukupnog budžeta, a službenici zarađuju veće plate nego njihove kolege u regionu. Država je uložila više od osamdeset miliona dolara u otvaranje 400 policijskih stanica posvećenih zajednici i u postavljanje više od milion "dugmadi za paniku", alarma postavljenih na javnim mestima i u prodavnicama. Te reforme donele su značajna poboljšanja: u samo tri godine stopa ubistava pala je za 64 posto da bi 2014. dosegla brojku od 8 ubistava na 100.000 stanovnika. Uz podršku Interameričke banke za razvoj, Kolumbija, Urugvaj, Brazil i Honduras uvode slične reforme.

Potom treba smanjiti nekažnjivost. U vrlo modernom zdanju koje zadovoljava najviše međunarodne standarde, Panama eksperimentiše s inovativnim rehabilitacijskim modelom za maloletne delinkvente kako bi sprečila recidivizam. Trećina maloletničke zatvorske populacije uključena je u taj projekt koji omogućava pristup zdravstvenim uslugama, sportskim programima, tehničkoj obuci i profesionalnom obrazovanju. Prvi rezultati pokazuju promene u ponašanju i pad stope recidivizma. Takav tip inicijative ostaje međutim vrlo redak u regionu.

Na kraju, preostaje da se ojača upravljanje. Savezna država Pernambuko, na severoistoku Brazila, reorganizovala je upravljanje sigurnosnim politikama uvodeći savremene metode poput praćenja ciljeva i rezultata od strane samog guvernera države. Savez za život (Pacto Pela Vida), uveden 2007, pokazao se veoma uspešnim. Prema podacima Biroa za društvenu odbranu, stopa ubistava pala je u celoj državi za gotovo 40 posto u razdoblju između 2006. i 2013, a u Resifeu, njenoj prestonici, za 60 posto - ali i dalje ostaje prilično visoka, s 35 ubistava na 100.000 stanovnika.(11)

Uprkos kompleksnim izazovima, rezultati već sprovedenih inicijativa daju obećavajuće primere onoga što bi moglo da smanji kriminalitet i smiri nasilje od kojih pate zemlje Latinske Amerike i Kariba. Borba protiv kriminala mora međutim ići ruku pod ruku sa smanjenjem nejednakosti i širenjem ekonomskih mogućnosti za mlade, i to putem veće mobilnosti, boljeg obrazovanja i boljeg pristupa zapošljavanju. Nasilje predstavlja socijalni koliko i sigurnosni izazov.

* Karlos Santizo je voditelj sekcije za jačanje državnih institucionalnih kapaciteta Interameričke banke za razvoj, a Natali Alvarado koordinatorka grupe te sekcije zadužene za "građansku bezbednost".


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



deki
04.03.2016 - 17:21
Slika nije docarala mesto
Ova slika je precrtana sa jedne fotografije koja pokazuje rat u Vijetnamu. Pozdrav iz Juzne Amerike.
Pera
04.03.2016 - 17:21
Vijetnamska slika
Slika koja je ilustrovana zapravo je precrtana sa jedne fotografije koja docarava rat u Vijetnamu.