Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Kako se odupreti "uberizaciji" sveta?

Transformišući pojedince sa vozilima u povremene vozače bez statusa, kompanija "Uber" ne samo da je podstakla bes profesionalnih taksista, već njeno ime simbolizuje vezu između novih tehnologija i novih oblika zapošljavanja (prekarizacije). Uspeh giganata iz Silicijumske doline praćen je talasom deregulacije. Međutim, šta bi se desilo kada bi politički lideri pokušali da intervenišu u ovaj proces?
Piše Evgenij Morozov
Datum: 17/03/2016

Kako se odupreti "uberizaciji" sveta?

Ilustracija: Asterian - „Halo, Uber..

Već skoro deceniju taoci smo dveju promena. Prva dolazi sa Volstrita, a druga iz Silicijumske doline. Ove dve promene se nadopunjuju na savršen način u čitavom nizu slučajeva - kao dobar i loš policajac. Volstrit zagovara mere štednje i manjkove, a Silicijumska dolina izobilje i inovaciju.

Prva promena je nastupila sa svetskom finansijskom krizom koja se završila pokrivanjem bankarskih dugova državnim novcem i posledičnim propadanjem socijalne države. Javni sektor koji predstavlja poslednje uporište u borbi protiv neoliberalne ideologije doživeo je ozbiljne udarce a u nekim slučajevima je i potpuno uništen. Usluge koje su preživele budžetsku seču morale su ili da povećaju cene ili su bile primorane da upražnjavaju nove taktike preživljavanja. Neke od institucija kulture su u nedostatku boljeg rešenja morale da se okrenu darežljivosti pojedinaca koristeći participatorno finansiranje. Kada su državne finansije ukinute, one su morale da biraju između tržišnog populizma i smrti.

Druga promena se obično posmatra u pozitivnom svetlu. U ovom slučaju, radilo se o tome da se što više digitalizuje i poveže sa internetom i to se, ukoliko poverujemo investitorima, ispostavlja kao nešto potpuno normalno. U Silicijumskoj dolini nas uveravaju da će se magija tehnologije uvući u sve pore društva. Prema tom gledištu, suprotstavljanje inovacijama nalik je suprotstavljanju idealima prosvetiteljstva. Vođe "Gugla" i "Fejsbuka" Lari Pejdž i Mark Zakerberg su Didro i Volter našeg vremena, koji su se reinkarnisali u tehnofile i nedruštvene preduzetnike.

Neobično je međutim to što smo poverovali da druga promena nema nikakve veze s prvom. Da li smo objašnjavali porast popularnosti onlajn tečajeva (MOOC: Massive Open Online Courses) preko rezova u budžetu koji su, u isto vreme, pogađali univerzitete? Ne, groznica MOOC-a izgledala je kao prirodan rezultat inovacije koja je došla iz Silicijumske doline.

Hakeri, koji su se pretvorili u preduzetnike, na glavu su se postavili da "potresu" univerzitet, kao što su pre toga potresli područje muzike i novinarstva. Isto tako delovalo je kao da nema nikakve veze između umnožavanja aplikacija osmišljenih kako bi pratile naše zdravstveno stanje s jedne strane i, s druge strane, problema koje sve starije stanovništvo, koje već pati od gojaznosti i drugih bolesti, postavlja pred oslabljeni zdravstveni sistem. Mislili smo kako ove aplikacije upravo proživljavaju svoj Napster-trenutak.

Ovakvih primera ima mnogo i svi oni pokazuju kako se iza priče o tehnološkoj revoluciji krije mnogo depresivnija i mračnija priča o političkoj i ekonomskoj promeni. Stoga se mora naglasiti kako su ova dva fenomena u stvari isprepletena i kako pozadinsko platno jevanđelja o inovaciji nije nimalo ružičasto.

Ilustraciju za ovo možemo naći u Barseloni: kao i mnoge španske kulturne institucije, L Teatrno, kao stend-ap klub, doživeo je pad poseta otkako je vlada, očajnički tražeći načine da pokrije svoje finansijske potrebe, odlučila da poveća porez na prodaju karata s 8 na 21 odsto. Uprava kluba tako je našla sjajno rešenje: sklapajući partnerstvo s agencijom za oglašavanje "Cipranos MekKen", na naslon svake stolice postavili su tablet koji analizira izraze lica gledalaca. Po ovom novom modelu, gledaoci mogu besplatno ući ali moraju da plate 30 centi za svaki smeh koji tablet prepozna - maksimalna cena fiksirana je na 24 evra (dakle 80 smehova) po predstavi. Istovremeno, prosečna cena ulaznice povećala se za šest evra. Mobilna aplikacija olakšava plaćanje, a osim toga, s vašim prijateljima istog trenutka možete da podelite selfije na kojima pucate od smeha. Put viralne zabave nikad nije bio tako kratak.

Iz perspektive Silicijumske doline, savršen primer dobre promene sastojao se u širenju takozvanih pametnih senzora povezanih s internetom, što je stvorilo nove modele preduzeća i nove izvore prihoda. Istovremeno, na taj način su stvorena i brojna zaposlenja za posrednike, proizvođače hardvera i softverske programere. Kupovina usluga i proizvoda nikada nije bila lakša: naši pametni telefoni brinu o tome umesto nas. Uskoro će i naše lične karte moći da obave tu funkciju: "Masterkard" je već napravio sporazum s nigerijskom vladom sa ciljem da lansira lične karte koje će istovremeno služiti kao kreditne kartice.

Za zastupnike Silicijumske doline nema tu ničeg drugog osim tehnološke obnove. Radi se o tome da se gotov novac stavi u "kretanje". Ako ovo objašnjenje može da bude uverljivo i privlačno za preduzetnike i investitore, da li je to tako u slučaju ostalih društvenih grupa? Čovek bi morao da bude potpuno zaslepljen ljubavlju prema inovaciji - koja predstavlja jedinu pravu religiju našeg vremena - da ne bi primetio kako bar u Barseloni ovo samo vodi poskupljenju umetnosti. Tehnološki aspekt promena prikriva finansijsko kretanje koje iza njega stoji i na taj način mistifikuje stvarne razloge aktuelnih transformacija. Trebalo bi da budemo srećni što možemo da kupimo više, na lakši način. Međutim, da li bi ipak trebalo da brinemo zbog toga što ista ova infrastruktura vodi tome da se mnogo lakše zadužujemo?

Bez sumnje je moguće zaraditi dosta "prevrćući" novac na ovaj način. Ali da li je to poželjno? Novac koji ne ostavlja nikakve tragove predstavlja jasnu barijeru između klijenata i tržišta. Većina transakcija koje se obavljaju papirnim novcem su posebne po tome što nisu vezane jedne za druge. Kad plaćamo svojim mobilnim telefonom, ili ako napravimo selfi za buduće naraštaje i delimo ga na društvenim mrežama, proizvodimo trag koji će oglašivači i druga preduzeća verovatno da iskoriste.

Takođe, nije slučajno što je upravo kompanija za oglašavanje učestvovala u eksperimentu koji je obavljen u Barseloni: beleženje svake transakcije predstavlja odličan način da se prikupe podaci koji će kasnije poslužiti za personalizaciju oglasa. (2) To znači da nijedna od naših elektronskih transakcija nikad nije završena: podaci koje one generišu omogućavaju da budemo praćeni u stopu, ali i da se uspostavi veza između aktivnosti za koje bismo možda više voleli da ostanu odvojene. I najednom je zabava osobe u klubu povezana s knjigama koje je kupila, stranicama na internetu koje je posetila, putovanjima na koja se uputila, kalorijama koje je potrošila. Ukratko, s novim tehnologijama, svi naši postupcii se integrišu u jedinstven profil, koji se može unovčiti i optimizovati.

Iako se ova promena događa kroz tehnologiju, njene uzroke bi trebalo potražiti na drugom mestu. Pogoduju joj političke i ekonomske krize i ima veliki uticaj na naš način života i naše društvene odnose. Izgleda kao da je nemoguće da se očuvaju vrednosti poput solidarnosti u tehnološkom okruženju koje se temelji na našim personalizovanim iskustvima, individualnim i jedinstvenim. Silicijumska dolina ne laže: naš svakodnevni život je zaista doživeo veliku promenu, ali se to dogodilo pod dejstvom mnogo mračnijih sila nego što su digitalizacija ili umreženost. Fetiš inovacije ne bi trebalo da služi kao izgovor da se od nas naplate troškovi skorašnjih ekonomskih i političkih turbulencija.

Upravo je to ono što su shvatili vozači taksija kada su se suočili sa porastom značaja "Ubera", kao kompanije koja je pojedincima koji su tražili dodatni način da zarade ponudila da pretvore svoje vozilo u taksi i da se povežu sa potencijalnim klijentima. Primivši ovaj udarac, profesionalni taksisti su se pobunili. Kada su nadležni, od Indije do Francuske, počeli da napadaju "Uber", kalifornijska kompanija je pokrenula operaciju zavođenja. Vlasnici kompanije koji su do sada bili gluvi na svaku vrstu kritike, sada su počeli da govore o tome kako sektor mora da bude regulisan. Izgleda da oni razumeju celu stvar i da uviđaju zbog čega je njihova kompanija tako laka meta. Reč je o tome da su njihove prakse isuviše nepoštene. Prethodne zime, "Uber" je morao da prestane da naplaćuje visoke cene svojim klijentima usled porasta potražnje. Međutim, ni to nije sve. Koristeći se sjajnim marketinškim potezom, kompanija je ponudila saradnju svom najljućem neprijatelju, gradu Bostonu, tako što će gradskoj birokratiji dati pristup bazi podataka koja može da pomogne smanjenju zagušenja na putu i da poboljša gradsko planiranje. Naravno, teško je posle toga poverovati da je država Masačusets u kojoj je Boston, slučajno priznala platforme za deljenje taksija kao legalne i tako učinila put "Ubera" ka lakšem poslovanju mnogo kraćim.

"Uber" je jedna od manjih start-ap kompanija koja svoje podatke stavlja na raspolaganje urbanistima i gradskim upravama kako bi ovi mogli da poboljšaju planiranje pomoću empirijskih podataka. Prošle godine uprava javnog prevoza države Oregon potpisala je ugovor sa jednom od aplikacija za pametne telefone koja omogućuje praćenje kretanja biciklista i trkača. U te svrhe izdvojeno je mnogo novca, ali je to omogućilo da se poboljšaju biciklističke trase i da se uvedu dodatne putanje.

To što se u "Uberu" mogu pronaći svi potrebni podaci za urbanistički posao, odlično se uklapa u ideologiju rešavanja problema koju promoviše Silicijumska dolina, prema kojoj se problemi koji se inače ne javljaju mogu rešiti pomoću prikupljanja određene vrste podataka. Kako su podaci dospeli u ruke privatnih kompanija, ove su stekle prednost nad javnim institucijama koje nemaju ni dovoljno novca ni mašte. Na taj način su se ove kompanije mogle predstaviti kao spasioci javnih uprava i pomoćnici građana.

Ipak, razvijanje ovakvog prijateljstva sa "Uberom" i sličnim kompanijama donosi sa sobom rizik da se razvije zavisnost od njihovih podataka. Zašto bismo prihvatili da jedno privatno preduzeće postane nužan posrednik u vezi sa ovakvom stvari od javnog zanačaja? Umesto da funkciju prikupljanja podataka prepuste ovim kompanijama, gradovi bi trebalo da razviju sopstvene načine da dođu do njih. Razlog zbog kog se "Uber" nameće kao najefikasniji u ovom sastoji se u tome što on kontroliše glavni izvor podataka, a to su naši telefoni. Međutim, ako bi kontrola nad podacima dospela u ruke gradskih uprava, preduzeća poput "Ubera" koja ne poseduju skoro nikakvo vlasništvo, ne bi mogla da porastu do vrednosti od 40 milijardi dolara. Teško je poverovati da bi program koji obavlja sakupljanje podataka predstavljao nešto što je toliko nedostupno i teško za otkrivanje. Pritisak taksi kompanija je posle nekog vremena naterao gradske uprave u gradovima kao što su Njujork i Čikago da shvate da moraju da deluju. U oba slučaja pokušava se sa uspostavljanjem aplikacije koja bi mogla da poveže tradicionalne taksi kompanije sa načinom funkcionisanja koji postoji u "Uberu". Istovremeno, da bi se monopol "Ubera" stvarno osporio, ovaj centralizovani program bi trebalo da spreči da podaci o trasama postanu pristupačniji za jedne nego za druge.

Ipak, stvaran izazov leži u tome da se ove aplikacije upotrebe za druge oblike transporta. Vizija koju "Uber" ima sada je jasna: kada pokrenete aplikaciju na telefonu, kola dolaze po vas. Mora se priznati da je ovo vrlo maštovit pristup. On je posebno uspešan u SAD jer tamo nema mnogo pešačenja, a javni transport skoro i da ne postoji. Ali da li je ovo model koji se može primeniti u ostatku sveta? Razlog zbog kojeg bi ovaj način prevoza bio problematičan svakako nije manjak profita koji "Uber" ubira na tržištu. Kritika ideologije rešavanja problema ovde ima važnu ulogu. Ne samo da ovaj pristup definiše društvene probleme na previše uzak način, nego ih on pre svega i postavlja na način da od "rešenja" može da se profitira.

Zamislite da vas aplikacija koju su razvile vaše gradske vlasti upoznaje sa svim mogućnostima prevoza koje su na raspolaganju (izuzev "Ubera"). Mogli biste da uzmete bicikl, koji vas čeka na ulici iza ugla, da uđete u minibus čija će ruta biti prilagođena vašoj destinaciji i destinaciji drugih putnika, potom prošetate ostatak puta kako biste uživali u čarima dela grada u kom se nalazite. Neki gradovi su već pokrenuli takve projekte. Helsinki je u saradnji sa start-ap kompanijom "Ajelo" stvorio "Kutsuplus", koji prestavlja svojevrstan spoj "Ubera" i tradicionalnog sistema javnog prevoza. Na svom telefonu putnici naruče "Kutsuplusov" minibus, a aplikacija izračuna koji je najbolji način da svi dospeju na željenu destinaciju na osnovu podataka u stvarnom vremenu. Aplikacija istovremeno procenjuje vreme putovanja, bilo sa "Kutsuplusom" ili drugim načinima prevoza.

Postoji nekoliko faktora koji su relevantni za uspešnost ovakvih projekata. Pre svega, lokalne samouprave ne bi smele da posmatraju "Uber" kao jedini način da učine javni transport efikasnijim, a posebno pošto sa njim nikada nije sigurno da li za određenu putanju može da se upotrebi bicikl ili neko drugo prevozno sredstvo umesto taksija. Drugo, mora da bude jasno da će u borbi oko javnog prevoza pobediti onaj ko poseduje podatke i ima mogućnost da ih prikupi. Ako se stvar ostavi "Uberu" ili velikim kompanijama koje prave tehnologiju, mogućnost zajednice da eksperimentiše i nađe najbolji način će svakako nestati.

Partnerstvo između "Ubera" i grada Bostona postavlja između ostalog i političko pitanje: da li se sme dozvoliti "Uberu" da "poseduje" podatke svojih klijenata, koje će potom koristiti kao adut u pregovorima s gradovima ili koje može prosto da proda bilo kome zavisno od visine ponude? Pre nego što je pitanje postavljeno, "Uber" je odgovorio potvrdno. Baš kao i "Gugl" i "Fejsbuk" pre njega.

Stvarnost je ipak složenija i to posebno jer bi prikupljanje podataka integrisano u javnu infrastrukturu, moglo prilično lako da se obavi i na nivou grada. Zamislite šta bi sve bila u mogućnosti da napravi mreža koja koristi automatske čitače registracija, puteve i inteligentne semafore. Mogla bi da pronađe i prati vozila "Ubera" jednako kao što to rade pametni telefoni njihovih vozača i putnika. To ne znači da zastupamo pojačanje nadzora, već samo naglašavamo činjenicu da se "Uber" proglašava vlasnikom podataka koji mu ne pripadaju.

Činjenica da "Uber" dolazi iz Kalifornije, regije poznate po lošem kvalitetu javnih prevoza, mogla bi nas nagnati da poverujemo kako su pojednična motorna vozila budućnost saobraćaja. To, na nesreću, može i da se dogodi upravo zbog smanjenja investicija u javnu infrastrukturu. Samim tim, rešenje je njeno ponovno uspostavljanje i zbog toga se treba boriti protiv politika mera štednje.

 

*EVGENIJ MOROZOV je autor dela Le Mirage numérique. Pour une politique du Big Data, u izdanju éditions Les Prairies ordinaires, Pariz.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.