Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Kurdske žene u borbi za emancipaciju

Fotografije naoružanih kurdskih žena koje se bore protiv femicidnog reakcionarnog pokreta tzv. Islamske države poslednjih godina obišle su svet. Intenzivan rad na emancipaciji žena u oslobođenim kurdskim krajevima Sirije imao je odjeka i u autonomnom iračkom Kurdistanu, čije su vlasti inače znatno skeptičnije prema dalekosežnim emancipacijskim projektima.
Piše Nada Mokuran*
Datum: 26/02/2016

Kurdske žene u borbi za emancipaciju

zene u kurdistanu, infografika

Heli Luv, čije je pravo ime Helan Abdula, pravi je simbol uporne borbe Kurda protiv takozvane Islamske države (ISIS). Ova pop pevačica niže hitove u kojima slavi patriotizam, ostvarujući pritom međunarodni uspeh. Video-spot za njenu pesmu Risk It All iz 2014. danas beleži nekoliko miliona pogleda na Youtubeu. Prikazuje elemente narodnog plesa, ali i ritmova u stilu Bijons ili Britni Spirs, dok reči na engleskom predlažu da se "riskira sve" za Kurdistan. Mlada zvezda pojavljuje se čas u kratkoj haljini, čas u ratnoj odori, okružena ratnicama našminkanih očiju i nalakiranih noktiju, koje nose kurdske marame i mašu kalašnjikovima. Poput ostalih pesama Heli Luv, ovaj spot zorno demonstrira harizmu kurdskih žena koje učestvuju u borbama. Njegova popularnost dodatno podstiče veliki interes svetske javnosti za njih.

Bez obzira na to o kojem se delu Kurdistana radi, žene nisu morale da čekaju na rat protiv ISIS-a da bi se domogle ključnih vojnih, pa čak i političkih položaja. Već 1909. godine Adila Kanim je nasledila svoga muža na mestu guvernerke Halabdže i poglavarke plemena Džaf, jednog od najvećih u Kurdistanu. Zapamćena je po uspehu vraćanja vladavine reda i zakona u svoju oblast. Danas pukovnice Nahida Ahmed Rašid i Aila Hami Amin Ahmed u toj istorijskoj figuri pronalaze nadahnuće za Bataljon 106, isključivo ženski odred osnovan 1996. u Sulejmaniji, iračkom gradu pod kontrolom Regionalne vlade Kurdistana (KRG).(1)

Obrazlažući ulazak u tu jedinicu čim je utemeljena, Nahida i Aila bez zadrške navode "imperativ uzimanja oružja u ruke radi odbrane ugrožene nacije", i smatraju da je nemoguće ostati kod kuće dok sunarodnici ginu. Pukovnice ne skrivaju da su nailazile na prepreke, ponajpre na mentalni otpor društva u iračkom Kurdistanu. Aila, koja objašnjava kako se opredelila za celibat da bi život posvetila borbi, izjavljuje da je "trebalo prevladati brojne izazove. To je bila bitka. Ovu slobodu 'da ih vojska primi', nisu nam poklonili, već smo se morale izboriti za nju". Nahida pak naglašava da "žena-borac ne oponaša tobožnji muški obrazac, nego ističe svoje pravo da ide da se bori".

Bez obzira na divljenje koje ove ratnice mogu izazvati, ne sme se zanemariti propagandna strategija koju su kurdske vlasti u Iraku pažljivo izradile u smeru zapadnih medija. Naime, isticanjem žena nastoji se da se izazovu simpatije kako bi se privukla pomoć iz inostranstva u borbi protiv ISIS-a. Žene-borci nevoljno govore o potlačenosti žena u iračkom Kurdistanu. Naše sagovornice tako negiraju pretpostavku o vojsci kao o sredstvu emancipacije u patrijarhalnom društvu. Mišljenja su da su njihove sunarodnice apsolutno oslobođene i da nemaju nikakvu potrebu za ulaskom u vojsku kako bi postigle jednakost s muškarcima.

Međutim, ove slobodne amazonke ponosne na svoju zemlju nisu sasvim reprezentativne. Štaviše, njihov primer ostaje marginalan: ženski odred broji tek petsto do šeststo pripadnica i još nekoliko desetina žena-boraca aktivnih u drugim jedinicama, dok čitava vojska ima sto devedeset hiljada ljudi.

Publicitetom u vezi sa ratnicama krije se znatno drugačija stvarnost o statusu žene u iračkom Kurdistanu. Direktorka nevladine organizacije Asuda čije je sedište u Sulejmaniji i koja od 2000. radi na zaštiti ženskih prava, Kanim Latif, govori o mnogim problemima koje izjedaju društvo. Pre svega takozvanim "ubistvima zbog časti" koja se još uvek prečesto događaju. Aso Kamal, borac za ljudska prava, procenjuje da je između 1991. i 2007. više od dvanaest hiljada žena ubijeno na teritoriji KRG-a u ime čuvanja porodične časti koju patrijarhalna društva dovode u najužu vezu sa ženskim telom kao nosiocem pristojnosti i čistoće.(2) Nevladine organizacije takođe brine pojava samozapaljivanja koje je često pokazatelj krajnjeg očaja zbog porodičnog pritiska. Teško je naći pouzdane podatke i razaznati stvarne incidente porodičnog nasilja od prikrivenih pokušaja samoubistva. No podaci kojima raspolaže udruženje Asuda pokazuju devetnaest sličnih slučajeva u Sulejmaniji tokom 2014.

Rani brak je druga boljka s kojom se kurdske devojke u Iraku susreću. Praksa je raširena, čak je i u porastu, naročito u najsiromašnijim selima i među raseljenim stanovništvom, kojem udavanje maloletne kćeri donosi ekonomsku korist. Nedovoljan pristup obrazovanju presudni je faktor: Kanim Latif objašnjava da "u nekim selima nema srednje škole tako da devojčicama ne preostaje drugo nego da ostanu kod kuće i čekaju udaju". Još uvek se sprovodi i obrezivanje. Prema izveštaju NVO Vadi, tom je činu navodno podvrgnuto 57 posto devojaka između 14 i 18 godina starosti.

 

Dosadašnji napredak nije dovoljan

 

Ipak, Regionalna vlada Kurdistana uložila je značajne napore na polju zakonodavstva čime se razlikuje od ostatka Iraka. Tako je kurdski parlament 2011. doneo tzv. zakon br. 8 o porodičnom nasilju kojim se kao zločin priznaje fizičko i psihološko nasilje unutar porodice, prisilni ili rani brak, žensko obrezivanje, silovanje u braku i rodna diskriminacija u obrazovanju. Zakonska mera predviđa osnivanje posebnog suda za slučajeve porodičnog nasilja, te poboljšanje pomoći žrtvama.(3) Ali za Kanim Latif zakon ima tek simbolički značaj: "Izglasati zakon bez donošenja konkretnih mera za primenu tog zakona je besmisleno. Potrebno je promeniti sistem u celini." Nevladina udruženja žale se na nedostatak finansijskih sredstava koji usporava uspostavljanje nekih programa. Trajna izmena svetonazora podrazumeva borbu na duge staze i iziskuje brojne kampanje usmerene na osvešćivanje verskih i plemenskih čelnika, lekara, policije i porodice.

Pored toga, same vlasti nisu uvek u stanju da osiguraju transparentnost i nezavisnost sudstva. Izveštaji i svedočanstva pokazuju da mnogi počinitelji nasilja dobiju vrlo male kazne, a ponekad prođu i nekažnjeno ako se utvrdi da je ponašanje žrtve "dalo legitimitet" zločinu. Čak se događa da sudije silovatelju predlože da oženi žrtvu kako bi joj "spasao čast".(4) Naposletku, plemena zadržavaju snažan uticaj u društvu. Često se upliću u sudski postupak kako bi zaštitila svoje članove, na primer nuđenjem novčane odštete žrtvama i njihovim porodicama u zamenu za ćutanje.

U gradovima je pak uočljiv napredak. Tokom 2008. zabeležen je dva i po puta veći broj žena zapaljenih zbog časti u okolini grada Sulejmanija nego u samom gradu.(5) Uz to, učestalost nasilja se donekle smanjuje, a i praksa ženskog obrezivanja beleži izvestan pad.(6)

Organizacija Zijan brojnim inicijativama nastoji da menja običaje zemlje. S podrškom tridesetak nevladinih organizacija žena i aktivista, uspeva da održava stalni pritisak na vladu. Ova koordinacija se među ostalim aktivirala u aferi Dunije, dvaput udavane četrnaestogodišnjakinje koju je poligamni muž mučio i na kraju ubio.(7) Zaštićen od strane svoga plemena, ubica je opravdao svoj čin u video-zapisu objavljenom na Youtubeu u kojemu tvrdi da je bio obeščašćen jer se adolescentkinja navodno zaljubila u vršnjaka. Zijan i druga feministička udruženja pokrenuli su demonstracije i druga okupljanja ispred zgrade parlamenta. Tražili su strogu primenu zakona, bez uplitanja plemena, kao i suđenje svim osobama koje su učestvovale u udavanju deteta, uključivši njenu porodicu i verskog starešinu. Ovaj slučaj - čiji je sudski proces još uvek u toku - simbolički ukazuje na neuspeh zakonskih mera donesenih na području KRG-a. No istovremeno otkriva i da postoji energično društvo odlučno da se izbori za svoja prava.

Ustrajnost se ponekad isplati. Udruženje Asuda je 2000. otvorilo prvo sklonište za žene pod pretnjom ubistva iz časti, a danas ih ima u sva tri regiona iračkog Kurdistana. Vlasti su 2007. osnovale posebnu službu u ministarstvu unutrašnjih poslova, namenjenu prikupljanju podataka i statistika ne bi li osigurale vidljivost slučajevima nasilja. Dve godine ranije osnovano je Visoko veće za žene kojim predsedava premijer i u kome sede aktivistkinje za ženska prava. Institucija usko sarađuje s nevladinim udruženjima i vladinim telima. Uz to, prema ustavu, kvota od 30 posto zastupničkih mesta u kurdskom parlamentu rezervisana je za žene. Kanim Latif zaključuje: "Situacija u iračkom Kurdistanu je znatno bolja nego u ostatku zemlje, ali nije nam to cilj. To nije dovoljno."

Dvadesetdvogodišnjakinja Rezhin(8), s diplomom fakulteta u Sulejmaniji, otelovljuje želju za nezavisnošću i samostalnošću: "Nemam želju da imam kuću, decu i muža za koje moram da spremam. Kao da postoje dva života: jedan pre, a drugi posle sklapanja braka uz sve pripadajuće obaveze. Je li to ljubav kada se podredite svim željama jedne osobe koja zauzvrat ništa ne čini za vas?" Rezhin se buni protiv patrijarhalnog društva, naročito protiv žena koje svojim prihvatanjem doprinose njegovom očuvanju. Iako nikada nije imala problema sa svojom porodicom, zna da se ne slažu svi s njenim stanovištem pa radije bira diskreciju. "Naišla sam na negodovanje nekih bliskih prijatelja, ali ih izazivam. Ja imam želju za putovanjima, kvalitetnim obrazovanjem, i da postanem još snažnija i slobodnija. Ali takođe hoću da se vratim u Kurdistan kako bih dokazala da je moguće s mojim stavovima živeti u mojoj zemlji." Stoga izražava skepsu prema liku Heli Luv: "Odgojena je na Zapadu. Stvari su bile lakše za nju. Nije morala da se bori." U restoranima iz principa ne želi da sedi u odvojenim prostorijama za žene i porodice. Isto tako je vređa kada se zahvalnost izražava samo muškim članovima porodice. Irački Kurdistan krije još mnoge neotkrivene ratnice.

* Nada Mokuran je doktorantkinja na School of Oriental and African Studies u Londonu.

(1) Vicken Cheterian, "Povijesna prilika za Kurde?", i Allan Kaval, "Širenje iračkog Kurdistana", Le Monde diplomatique, hrvatsko izdanje.(2) "Iraq: Kurdish government promises more action on honour killings", Integrisane regionalne mreže informiranja (IRIN), Odeljenje Ujedinjenih nacija za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA), Najrobi, 27. novembra 2010.(3) "Combating Domestic Violence Law No. 8 of 2011", krg.org.(4) "Working together to address violence against women and girls in Iraqi Kurdistan", International Rescue Committee, Njujork, avgust 2012.(5) Nazand Begikhani, Aisha Gill, Gill Hague i Kawther Ibraheem, "Honour-based violence (HBV) and honour-based killings in Iraqi Kurdistan and in the Kurdish diaspora in the UK", University of Roehampton (UK), novembar 2010.(6) "Significant decrease of female genital mutilation (FGM) in Iraqi-Kurdistan, new survey data shows", Wadi, Frankfurt, 20. oktobra 2013.(7) "Kurdish Teenager's 'honor killing' fades to memory as Iraq violence swells", Huffington Post, 17. jul 2014.(8) Ime je promenjeno.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.