Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Povratak zelenaštva: Umetnost izrabljivanja siromašnih u Americi

Ukupan dug američkih studenata je tokom prošle godine dosegao 1.200 milijardi dolara. Suočene sa teškoćama svojih klijenata da im vrate dug, banke su povećale kazne i, naravno, profite. S druge strane, u nekim socijalno osetljivim krajevima, one odbijaju da otvore svoje ekspoziture. Ti građani su, dakle, prepušteni tzv. radnjama „kreditnim lešinarima"
Piše Maksim Robin
Datum: 18/03/2016

Povratak zelenaštva: Umetnost izrabljivanja siromašnih u Americi

Ilustracija: Fanny Allie - Kartonsko putovanje

Na šalteru Check Cashera (tipično američka zalagaonca, šalter gde se može uzeti kredit, prim. prev.) na Brodveju, u jednoj od glavnih ulica Bruklina, pored nadzemne stanice metroa Njujorka, Karlos Rivera traži zajam. „No tengo los 10 pesos" (Nemam 10 dolara), kaže radniku sa druge strane stakla. U Bruklinu, ove radnje se nalaze svuda, po Žutim stranama ima ih 236. Prepoznaju se po svojim živopisnim i šarenim fasadama, po neonkama, kao i po simbolu dolara sa natpisom CASH na izlogu. Pored transfera novca u gotovini, nude unovčavanje čekova građana koji nemaju sopstveni račun u banci: isplata je u gotovini, naravno, uvek uz proviziju (oko 2% na 100 dolara, plus troškovi naknade). Oni takođe nude kratkoročne kredite po vrlo visokim kamatnim stopama.

Na nacionalnom nivou, hiljade ovih malih radnji/butika formira jaku finansijsku industriju, u različitim oblicima, koju uopšteno možemo označiti kao „lešinarsko kreditiranje". Ovaj nadimak proizilazi iz agresivnog poslovnog modela koji podrazumeva da se nikada ne „ispušta" dužnik koji vraća dug nastao od uzimanja prvog kredita, čime se on zarobljava u dužničku spiralu.

 

Više Check Cashera nego Mekdonaldsa

Uprkos svom velikom uspehu, ti beskrupulozni kreditori nemaju dobru reputaciju u zemlji. Država pokušava da koliko-toliko reguliše njihovo poslovanje. Ovaj omraženi finansijski proizvod zabranjen je u Njujorku, ali je u Kaliforniji legalan i poznat kao payday loan (zajam na platu), što bi podrazumevalo ultrakratkoročni kredit (na 15 dana ili više) koji se otplaćuje dana kada se primi plata: naravno, uz velike provizije. Jedan kupac tako može dobiti 300 dolara koje vraća u sumi od 346 dolara istog dana kada dobije platu.

Ova industrija koja nije ni postojala pre dvadeset godina, prošle godine je ostvarila 46 milijardi dolara profita. Sada u SAD postoji više Check Cashera nego Mekdonaldsa i Starbaks restorana zajedno. Centar za odgovorno kreditiranje (Center for Responsible Lending, CRL), koji se bavi beleženjem zloupotreba u domenu kreditiranja, pri svom osnivanju 2002. je procenio da je cifra ovih zajmova dosezala preko 9,1 milijardi dolara, uključujući proviziju i zaplene u slučaju nesolventnosti. Danas, trinaest godina kasnije, pomenuto udruženje nije u mogućnosti da izračuna ukupne zajmove: „Oni idu do nekoliko stotina milijardi dolara, kolika je bila procena prošlog juna. Ovo razdire živote miliona Amerikanaca, ali i zemlju u celini".(1)

Neko ko je siromašan u SAD već plaća više od ostalih svakodnevne dažbine, hranu, osiguranje.(2) Koncept nazvan poverty penalty (kažnjavanje siromašnih) nije nov, Dejvid Kaplovic ga je teoretizovao još od 1967, u delu koje je postalo klasik: The Poor Pay More (Siromašni plaćaju više)(3). Njegova analiza ostaje veoma bitna: „Siromašni plaćaju više za litar mleka i za stan nižeg kvaliteta", uplašeno je konstatovao 2009. Erl Blumenauer, demokratski poslanik iz Oregona. Oko 37 miliona siromašnih Amerikanaca i još 100 miliona koji se bore da se integrišu u srednju klasu „plaćaju za ono što srednja klasa smatra da im pripada."(4)

Jedan od brojnih primera su, prema izveštaju Federacije potrošača Amerike, tabele osiguravajućih automobilskih društava koje pokazuju da ove kompanije više obraćaju pažnju na nivo studija osiguranika i njegova primanja nego na njihovu vozačku sposobnost. U dve trećine ispitanih slučajeva „pouzdani ali siromašni vozači plaćaju više (za oko 25%) od onih bogatih koji su već izazivali saobraćajne nezgode".(5)

Treba biti bogat da bi vodio život siromaha",(6) ističe ironično Vašington post, identifikujući male stvari u životu koje kažnjavaju radnike bez para: gubljenje vremena u transportu, čekanje po redovima za razne usluge nižeg kvaliteta itd. Nimalo zabavno i bez prava na grešku.

Da ovakav životni stil nekada dovodi do tragičnih posledica, vidi se na slučaju Marije Fernandes koja je preminula u septembru 2014. u svom automobilu na parkingu u Nju Džerziju. Bila je radnica lanca brze hrane Dunkin Donuts više od četiri godine. Ova tridesetdvogodišnja žena radila je u isto vreme tri posla (druge i noćne smene, vikende) u tri različite firme, sve to kako bi svojoj kćerki obezbedila obrazovanje i zaradila minimalac od 8,25 dolara na sat koji je tada bio na snazi u Nju Džerziju. Ona je plaćala stanarinu od 550 dolara mesečno za stan u kome skoro da nije spavala. Umesto toga, pretežno se odmarala u svojim kolima uz uključen motor i klimu kako bi ohladila auto, držeći kanister benzina na zadnjem sedištu. Jednom dok je dremala, benzin iz kanistera se prosuo ispuštajući otrovni gas koji ju je ugušio. Posle tragične smrti, portparol pomenute kompanije odao joj je počast nazivajući je uzornom radnicom.(7)

Vraćamo se nazad do Check Cashera u naselju Stuyvesant Heights. Šalterka predlaže dogovor Riveri: dakle, otplata duga može da sačeka do sutra. Zove ga po imenu, verovatno je stalna mušterija. U olakšanju, čovek užurbano zove nekog mobilnim telefonom i obećava, na engleskom jeziku, da će dug biti isplaćen. Zatim odlazi gurajući kolica supermarketa niz ulicu. Usput, puni ih flašama koje skuplja za recikliranje, jer će za svaku predatu flašu dobiti po 10 centi. Bavi se i sitnim poslovima „na crno", na građevini, više se i ne seća kada je bio klijent neke banke.

Tradicionalne finansijske institucije otvaraju manje ogranaka u naseljima sa manjim primanjima. Pod poštanskim brojem naselja gde Rivera živi, nalazimo samo dva predstavništva. Sa 85.000 stanovnika ovaj deo grada postao je bankarska pustinja, kakvih ima još 650 širom zemlje.(8) Ono što još više šokira jeste činjenica da se Stuyvesant Heights nalazi samo deset stanica metroom od Volstrita, centra globalnih finansija. "Otvaranje filijala u nerazvijenim oblastima nije profitabilno za banke", kaže Liza Servon, profesor urbane politike na New School Univerzitetu u Njujorku. Ovi ljudi za njih su više teret nego izvor profita. Oni skoro nikada ne uplaćuju novac i provode previše vremena na šalteru tražeći pozajmice. A banke traže upravo suprotno: klijente koje nikada ne vide, a koji redovno uplaćuju novac.

Check Cashers radnje su ih zamenile u siromašnijim naseljima jer zasnivaju svoje poslovanje na raznovrsnim uslugama koje se prilagođavaju potrebama lokalaca: prodaja pripejd SIM kartica, uplate kredita, bingo listića... Procenat se uzima od svake transakcije. „Banke žele jednog bogatog klijenta koji vredi milion dolara, a mi, naprotiv, milion klijenata koji mogu da ulože po jedan dolar", priznaje Džo Kolman, predsednik Rite Check, jedne od najbitnijih ekspozitura sa dvanaest predstavništava u Bronksu i Harlemu.(9) Za siromašne, ove ustanove su poslednja instanca pre neformalnog zaduživanja na ulici, kod „kreditnih ajkula" i zelenaša, što uvek biva na njihovu štetu i van bilo kakvog pravnog okvira. Ove osobe, usko povezane sa velikim ili malim kriminalnim radnjama, često pribegavaju nasilju kako bi povratile pozajmljeni novac, plus kamate.

Servon takođe primećuje da su zajednice migranata u Njujorku, posebno latinske, arapske ili senegalske, uvele neformalnu metodu nulte „kamatne naplate". Princip je jednostavan: više ljudi uloži malu količinu novca u zajednički buđelar. „Svake nedelje, kako se sistem okreće, drugi investitor takoreći sam sebi pozajmljuje novac", kaže profesorka, koja istražuje ove alternativne kreditne krugove, ali ona za sada nije u stanju da proceni njihov obim ili ekonomsku težinu.

Ako siromašni ne interesuju Chase ili Američku banku, osećanje je obostrano, kako kaže Servon. „Siromašni favorizuju Check Casher radnje jer zbog raznih interesa i troškova nedozvoljenog minusa i dalje plaćaju skuplje po bankama"(10), objašnjava ona. Banke su pohlepne i ne nude male kratkoročne kredite prilagođene potrebama ovih ljudi. Svaka banka ima arsenal od 49 mogućih sankcija za vaš tekući račun, a jednostavan prelazak u neodobreni minus može izazvati rafalne kazne. Prema statističkim podacima dobijenim o deset najvećih američkih banaka od Savezne korporacije za osiguranje depozita, organizacije koja je garant bankama, polovina prekoračenja minusa je prouzrokovana sumama manjim od 36 dolara. I kada bi se svi nedozvoljeni minusi posmatrali kao kratkoročni krediti, njihove kamate bi dosegle nezamislivu stopu od 5.000% godišnje.

U 2011. godini američke banke ostvarile su profit od 38 milijardi dolara samo od naplate kamata.(11) „Banke postaju sve skuplje i skuplje", kaže Servon. „Finansijska nestabilnost Amerikanaca je porasla, njihovi prihodi su postali još nestabilniji. Kombinuju nekoliko poslova, akumuliraju sate na raznim poslovima, a njihove plate variraju svakog meseca. Amerikanci ne mogu više raditi preciznu procenu budžeta. Deficiti su redovni, a kazne se akumuliraju." Neretko srećemo nekoga ko je imao stabilnu platu pre krize, a sada radi više poslova plaćenih po satu. Troškovi zdravstvenog osiguranja i brige o deci su porasli, a „poslodavci nude manje pomoći dok se troškovi gomilaju. Postoji više prostora za finansijske greške, a to je srž problema."

Prosečan „sistemski" Amerikanac je u stvari zaduženi Amerikanac koji blagovremeno plaća svoje rate kredita. Smešteni van bankovnog radara, skoro deset miliona američkih domaćinstava nemaju osnovna sredstva da bi mogli biti deo „regularnog" društvenog poretka u SAD, koji je označen statusnim simbolom zvanim "kreditna solventnost". Ovaj trocifreni broj obično počinje sa 300 (veoma loše) i ide najviše do 850 (vrlo dobro), a postoje i varijante koje počinju sa 100 do 900, u zavisnosti od ustanove koja ih dodeljuje. Ovaj lični broj podjednako je važan kao i broj zdravstvenog osiguranja. Nepoznat u Francuskoj, dati broj opisuje kreditnu sposobnost svakog građanina tokom života. On pokazuje da li smo do sada otplatili kreditne dugove na vreme i da li smo i u kojoj meri kreditno sposobni, tj. da li ulivamo poverenje kao dužnik.

Iako je u početku ovaj kreditni dosije bio rezervisan za banke i uzimanje kredita za kupovinu nekretnina, sada se za njegov sadržaj interesuju i neke prodavnice, osiguravajuća društva, fizička lica pri iznajmljivanju stanova, ili čak potencijalni poslodavci. Dobra „kreditna solventnost" je razlog da budemo ponosni. To ide do toga da se čak i na nekim sajtovima za upoznavanje gleda koliko ste kreditno sposobni i finansijski nezavisni, što može presuditi da li će ljudi pričati sa vama ili ne.(12) Jedna uplata posle roka odmah menja stvari, a ako se problemi nagomilavaju, banka zadržava pravo da podigne kamatne stope.

Kao najgora bankarska kazna ostaje, usled nemogućnosti da se ostvari dobra šifra kreditne solventnosti, tzv. nevidljivi kredit. Banke zatvaraju vrata, a život postaje skuplji i komplikovaniji. Prema izvodu Zavoda za zaštitu potrošača, 30% stanovništva iz siromašnijih krajeva nema pravo da uzme kredit. Ova stigma obuhvata pretežno crnce i ljude latinskog porekla: 15% njih prema 9% belaca i Azijaca.(13)

Ipak, dok Evropa favorizuje politiku štednje, američko društvo samouvereno podstiče uzimanje kredita.(14) Dugovi oko održavanja domaćinstva nastavljaju da rastu. A ne biti u dugu je znak lošeg „finansijskog zdravlja". Trenutno, prosečno domaćinstvo ima osam kreditnih kartica, prema Urban Instituteu, gde prosečan iznos potrošačkih kredita iznosi 15.000 dolara po porodici.

Jedan događaj s kraja osamdesetih podigao je mnogo buke u starim ekonomskim krugovima(15): deregularizacija kamatnih stopa tj. uklanjanje plafona na kamatne stope banaka omogućilo je da veliki broj Amerikanaca uzme kredit, a zauzvrat, banke su dobile mogućnost slobode u postavljaju kreditnih stopa. Upadanje u minuse i bankrot su porasli, a potrošački krediti dostigli su nivo koji se nije video još od vremena Velike depresije. „To je jedina industrija koja može tako da posluje"(16), pobunila se 2004. Elizabet Voren, predstavnica levog krila Demokratske stranke, koja je provela svoju karijeru osuđujući zloupotrebe u kreditnoj industriji. Godine 2010, nakon krize, ona je učestvovala u osnivanju savezne Kancelarije za finansijsku zaštitu, a dugo vremena je predavala i finansijsko pravo na Harvardu. Da bi ilustrovala izopačenost bankarske industrije, kaže da ni ona nije znala da izračuna sopstvene kamatne stope kredita koje je napravila.


Dugovi da bi se osigurala minimalna egzistencija

Pripadnici srednje i radničke klase ostaju glavni izvor profita za banke, zbog problema koji se gomilaju sa njihovim kreditima i kazni koje se akumuliraju. Za gospođu Voren, oni su ti koji predstavljaju produženu ruku kreditne industrije: „Ljudi u problemima, blizu bankrota, oni koji ne mogu na vreme izmiriti obaveze, koji ponekad plaćaju u poslednjem trenutku ili pišu tu i tamo neki ček bez pokrića."(17)

U Oregonu, Kler Šout, medicinska sestra, udata, sa dvoje dece, spada u ovu kategoriju. Kap u prepunoj čaši izbacila je njen porodični život iz šina: rak njenog muža kada je bila trudna sa drugim detetom. „Kada sam se porodila, moj muž je upravo završio sa hemoterapijom", kaže ona. Ona nikada nije bila u stanju da stvori fond za hitne slučajeve zbog kredita koji je uzimala tokom studija: „Jednostavno, hiljade dolara svakog meseca otišlo je na te troškove." Njen suprug morao je da napusti posao zbog bolesti, a i ona je morala da napravi pauzu od četiri meseca. „Bez prihoda, morali smo da uzmemo pozajmicu da nadoknadimo medicinske troškove i troškove svakodnevnog života. Da bismo vratili prvi kredit, uzeli smo drugi, pa treći. Tu su počeli problemi. I sve to, samo da bismo preživeli." Bolest supružnika, motor automobila koji vas izda, studentski kredit koji vas stigne: izgledi za bankrot su sve manje apstraktni, čak i među srednjom klasom.

Za kreditnu industriju, bračni par Šrout su idealni klijenti. Gospođa Šrout je diplomirala na Univerzitetu Oregon devedesetih godina, gde je cena studija bila veoma niska, naročito u odnosu na današnje cene. Seća se da su u septembru po travnjacima u kampusu, u velikim belim šatorima, studentima nudili kreditne kartice u prazničnoj atmosferi. „Predstavnici banaka su bili mladi poput nas, nosili su šarene majice... Ako potpišemo za kredit, dobili bismo besplatan obrok ili frizbi. Sada zvuči glupo ali kada imate 17 godina, izgleda vam privlačno. Rekli bismo sebi da bi trebalo da nam sada sve bude dostižno u nekoliko poteza, a jednog dana zarađivaćemo dovoljno da otplatimo kredit." Za četiri godine studija ona je potpisala za pet različitih platnih kartica. „To je na kraju postao način rešavanja problema". U dvadeset osmoj godini, kada se udala, zarađivala je 28.000 dolara godišnje, ali bi od toga 13.000 otišlo na dug, dok je njen muž zarađivao 8.000.

Njeni roditelji studirali su na Bostonskom koledžu, „ali ni jedno ni drugo nije uzelo kredit da plati studije, što je sada pravilo". Za njenog oca poslić na benzinskoj stanici bio je sasvim dovoljan da posluži umesto uzimanja kredita da otplati studije. Prema podacima sa sajta fakulteta, s početka školske 2015, godinu dana studija na Bostonskom koledžu košta 48.540 dolara, a 62.820 sa smešajem u internatu.

Američke porodice ne zadužuju se da bi kupile bazen ili džip, već za elementarne stvari: stanovanje, osiguranje, socijalnu zaštitu, osiguranje za auto. „U drugim, bolje organizovanim zemljama, ljudi nemaju dugove zbog zdravstvenog osiguranja i obrazovanja", čežnjivo je uzdahnula gospođa Šrout. „Da sam postala majka u Švedskoj, naša istorija bi bila veoma drugačija i ja bih imala više od deset dana porodiljskog odsustva. Ne želim da krivim bankarsku kompaniju ili kreditne agencije, preuzimam svoj deo odgovornosti, ali u SAD mladi ljudi su više izloženi dugovanjima nego bilo gde drugde, oni su u tome sasvim sami. To otvara vrata raznim malverzacijama. Ceo sistem može da postane lešinarski."

Dugovi Karlosa Rivere i gospođe Šrout su samo potočici u masi ostalih, ali gledajući nacionalni kontekst, oni zajedno čine velike reke kredita, koji su narasli za 22% poslednje tri godine. U 2014. potrošački krediti su dostigli istorijski vrhunac od 3.200 milijardi dolara.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.