Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Prolazna demokratija

Iako je prošli vek doneo značajan napredak narodne participacije u političkom procesu, često se zaboravlja kako taj razvoj nije bio linearan niti je neponištiv. Iza svakom odobrenog prava glasa ili osnovnih političkih sloboda stoji dugi niz radničkih borbi i konflikata unutar vladajućih klasa, a snažan pad narodnih mobilizacija poslednjih decenija omogućava da se neka od izborenih prava osporavaju ili postepeno ukidaju.
Piše Razmig Keucheyan
Datum: 26/02/2016

Prolazna demokratija

Ilustracija Selcuk

Demokratija je u krizi. Razlika između Solunskog programa na temelju kojeg je Siriza pobedila na grčkim parlamentarnim izborima u januaru i ustupaka na koje je novu vladu naterala Evropska unija dobra je ilustracija te krize. "To je logika 70-30", učeno je objasnio poverenik Evropske komisije za ekonomske i finansijske poslove Pjer Moskovisi. "(Brisel traži) 70 posto mera o kojima nema pregovora i 30 posto mera koje se mogu promeniti." U hijerarhiji političkih vrednosti našega vremena, narodni suverenitet zaista ne znači mnogo.

Poput svih političkih režima, ni demokratije nisu besmrtne. One mogu nestati, a da bi se taj proces razumeo, treba istražiti kako su rođene. Predstavničke demokratije sastoje se od skupa političkih, pravnih, ekonomskih i kulturnih institucija. Uvođenje socijalnog osiguranja u Francusku ne predstavlja samo socijalnu, već i demokratsku tekovinu, jer dopušta svakome da se koristi svojim građanskim pravom barem delimično zaštićen od egzistencijalnih rizika. Ali jedan princip čini se temeljnim za današnje predstavničke demokratije: opšte pravo glasa, to jest pravo svake odrasle osobe da izabere svoje predstavnike ili da se izjasni na referendumu. To pravo prati niz osnovnih sloboda: sloboda savesti, izražavanja, okupljanja, udruživanja...

Do opšteg prava glasa nije se došlo preko noći. Zapravo, takozvane "buržoaske" revolucije nisu odmah omogućile pravo glasa svim građanima. Na primer, za vreme Francuske revolucije Zakonodavna skupština 1791. birala se na osnovu imovinskog cenzusa i to kroz dva stupnja. Nakon proglašenja republike 1792, pravo glasa je prošireno prilikom biranja članova Konventa, ali još uvek nije uključivalo žene i osobe bez prihoda. Napokon, ustavom iz "godine prve" (1793) predviđeno je opšte pravo glasa za punoletne muškarce, no već ustav iz 1795. vraća imovinski cenzus. Uspostavljanje punih predstavničkih demokratija trajalo je dugo, a podrazumevalo je intervenciju dodatnih faktora - naročito narodne borbe "odozdo" u korist širenja demokratskih prava. Rečima politikologa Adama Prevorskog, "politička prava osigurala je radnička klasa".1 Elite su ih odobrile tek kad su na to bile prisiljene. Nestanak tih borbi i nesposobnost socijalnih pokreta da postave nove zahteve objašnjava trenutno zamiranje demokratije.

Svetska istorija opšteg prava glasa pomaže nam da razjasnimo ključne faktore demokratizacije. Liberija (1839) i Grčka (1844) prve su zemlje s opštim pravom glasa za muškarce, dok Novi Zeland (1893), Australija (1901), Finska (1907) i Norveška (1913) prve uvode stvarno opšte pravo glasa. Te su zemlje u geopolitičkom i ekonomskom pogledu bile relativno "periferne". Godine 1900. u sedamnaest država postojalo je opšte muško pravo glasa; samo jedna je usvojila opšte pravo glasa.(1)

Do promene dolazi posle Prvog svetskog rata. U manje od petnaest godina broj predstavničkih demokratija s opštim pravom glasa narastao je s četiri na deset. Taj broj se smanjuje tokom tridesetih godina 20. veka sa usponom fašizma. U Nemačkoj je, na primer, Vajmarska republika 1919. uvela opšte pravo glasa za oba pola. Ukinuo ga je zapravo 1933. Adolf Hitler. Tako prava revolucija u pogledu opšteg prava glasa nastupa tek posle Drugog svetskog rata. Da spomenemo samo nekoliko primera: Francuska ga uvodi 1944, Italija 1946, Belgija 1948, Japan 1952, SAD 1965. (Zakonom o pravu glasa, Voting Rights Act, koji je omogućio crncima s juga zemlje da slobodno glasaju), itd. Principima moderne demokratije, proglašenima krajem 18. veka, trebalo je više od 150 godina da u potpunosti postanu stvarnost. Razlog tome leži u činjenici da je u glavama velikog broja "očeva utemeljitelja", stvarnih ili zamišljenih, pravo glasa bilo rezervisano za bele i bogate muškarce.

Proširenje tog prava retko sledi linearnu putanju. Nakon Francuske revolucije, tokom koje su se izmenila četiri različita koncepta prava glasa, Francuska je opet s prava glasa na osnovu cenzusa (ponovo uvedenog 1815) prešla na opšte muško pravo glasa (usvojeno dekretom 5. marta 1848), pre nego što se nakratko vratila na imovinski cenzus (zakonom od 3. marta 1850. koji je lišio prava glasa dva i po miliona muških birača), da bi opet prešla na opšte muško pravo glasa (pod Drugim carstvom i Trećom republikom). Puno i opšte pravo glasa konačno je uvedeno tek 1944.(2) Takva previranja i preokreti česti su u istoriji demokratije i nema razloga da mislimo da su zauvek iza nas.

U savremenoj istoriji koristila su se tri glavna kriterijuma za isključivanje iz biračkog tela: klasa, pol i "rasa". Socijalni kriterijum je najčešći. On često uključuje kombinacije uslova kao što su privatno vlasništvo, prihod, porezi ili pak pismenost. Iako se ređe pojavljuju, polni i rasni kriterijumi pokazali su se kao otporniji. Primer nepotpunih demokratija dugo su bile Sjedinjene Države, koje su ukinule svoje rasističke izborne zakone tek 1965, i Švajcarska koja je svoj seksistički sistem glasanja na federalnom nivou okončala 1971. (neki kantoni učinili su to pedesetih godina 20. veka). Američki izborni zakon se uostalom i nedavno unazađivao, povratkom kriterijuma isključenja: pri izborima za Kongres u novembru 2014. više republikanskih guvernera pokušalo je da oteža glasanje "loših birača" iz okruga s crnom ili hispanskom većinom, često naklonjenih demokratama.(3)

Postoji li logika iza proširenja prava glasa? Premda je demokratizaciju nemoguće svesti na jedan jedini uzrok, postoji određeni "učinak oponašanja": što je broj demokratija u svetu viši, to raste i pritisak na nedemokratske države sve dok one ne pokažu barem privid demokratskog funkcionisanja. U 20. veku i najgori diktatori pozivali su se na demokratiju i organizovali lažne izbore. Ali jedan faktor ipak predstavlja neizostavan uslov za proširenje prava glasa: postojanje narodnih i radničkih borbi. Statistički je utvrđeno da ukupan broj štrajkova, manifestacija, pobuna i drugih oblika mobilizacija (manje ili više nasilnih) sistemski raste u godinama koje prethode proširenjima prava glasa.(4) Statistička korelacija između proširenja demokratskih prava i ostalih varijabli poput ekonomskog rasta, pismenosti, urbanizacije, čini se mnogo nižom.

 

Monolitan blok moći

 

Za to postoji jednostavno objašnjenje. Iz političkih ili ekonomskih razloga, potlačene grupe - radnički pokret, feministkinje, manjine... - zahtevaju jednakost prava, naročito prava glasa. Elita se tome odupire koliko god može. Ideja da proširenje prava glasa predstavlja pretnju za privatno vlasništvo opšte je mesto (ne samo konzervativne) političke misli 19. i 20. veka, jednako kao i argument po kojem samo bogati mogu da vladaju u javnom interesu.(5) Takvi se argumenti uostalom u istoriji demokratije redovno ponavljaju, kao na primer 1975. kad je Trilateralna komisija pod vođstvom Mišela Krosijea, Semjuela Hantingtona i Đođija Vatanukija objavila svoj izveštaj o "krizi upravljanja" modernim društvima.(6) Međutim, kad narodni pritisak postane presnažan, elita je prisiljena da popusti.

To ipak ne znači da su narodni slojevi sami osvojili ta demokratska prava. Dva dodatna faktora odigrala su odlučujuću ulogu u procesima demokratizacije: ratovi i podele unutar elite. Rečima sociologa Jorana Terborna , neke su demokratije "demokratije poraza", to jest nastupile su tokom ili posle rata.(7) U Austriji, Nemačkoj, Italiji ili Japanu, na primer, proširenja prava glasa su manje-više neposredne posledice vojnih neuspeha. Isto je i s Francuskom na kraju 19. veka, gde je (ponovo) omogućeno opšte pravo glasa za muškarce posle pada Napoleona III i poraza u francusko-pruskom ratu 1870. Nije, dakle, slučajno da je revolucija opšteg prava glasa nastupila posle Drugog svetskog rata.

Vojni porazi razbijaju i postojeće koalicije moći, slabe hegemoniju vladajućeg bloka i omogućuju da se čuju zahtevi drugih snaga. Proširenja prava glasa takođe se ponekad događaju u okviru priprema za rat. Tada služe pre svega ohrabrivanju stanovnika. U svojim Memoarima, Oto fon Bizmark zapisao je tako da je "prihvatanje opšteg prava glasa (1866) bilo oružje u borbi protiv Austrije i ostalih stranih sila, oružje u borbi za nacionalno jedinstvo".(8)

Podele unutar vladajućih klasa takođe su doprinele proširenju prava glasa. Da bi uspostavila svoju dominaciju, aristokratija Starog poretka (Ancien Régime) oslanjala se na feudalne hijerarhije koje su joj služile i kao mehanizam za rešavanje sukoba. Kao nova vladajuća klasa, buržoazija te hijerarhije, barem delimično, poništava. Zbog društvene i prostorne podele rada unutar nje stvaraju se "frakcije" (industrijske, poljoprivredne, trgovačke, finansijske, itd.), čiji se interesi ne podudaraju nužno. Te frakcije međusobno se takmiče za prisvajanje vlasti i profita, većinu vremena mirno, no katkada i uz pomoć ratova. Produbljivanje podela među vladajućim klasama u SAD je, na primer, jedan od uzroka Američkog građanskog rata (1861-1865).

Da bi organizovala svoju dominaciju i postigla da takmičenje među frakcijama ne degenerira u nasilne sukobe, buržoazija se okreće novom regulacijskom mehanizmu: parlamentarizmu. Tako se na pragu modernog doba pojavljuju "protodemokratski" režimi, poput italijanskih, nemačkih ili švajcarskih gradova-država, zatim od sredine 18. veka parlamentarne monarhije poput britanske, koja je uz švedsku najstarija. Koreni parlamentarizma zapravo sežu u antiku, ali u kapitalizmu on dobija novu istorijsku funkciju.

Dakle, postojanje frakcija unutar ekonomske elite stvara dinamiku saveza i sukoba. Tada se otvara politički prostor u kojem potlačene grupe ističu svoje zahteve, među ostalima i zahtev za pravom glasa. Uspeh koji postignu na određenom polju ponekad zavisi od saveza koje te grupe uspevaju da sklope s nekim delovima elite. Uz pritisak koji su vršili feministički pokreti, do proširenja prava glasa na žene u nekim slučajevima došlo je zbog uverenja ove ili one frakcije vladajućih klasa da bi joj njihov glas mogao ići u prilog: u katoličkim zemljama, na primer, smatralo se da će žene slediti preporuke sveštenstva. U tim slučajevima efekt pritiska "odozdo" kombinuje se s podelama koje postoje "gore".

Koje pouke za današnje vreme možemo izvući iz burne svetske istorije opšteg prava glasa? Ako danas demokratija deluje ugroženo, to je tako jer je glavni razlog njenog nastanka, pritisak naroda koji je trajao vek i po, značajno oslabio u poslednjoj četvrtini 20. veka, u svakom slučaju barem u zemljama koje su već dugo razvijene (u zemljama "u razvoju", priča je drugačija). Nedostatak podela unutar vladajućih klasa čini se da je još jedan izvor nazadovanja demokratije. Poslednjih decenija hegemonija neoliberalizma bila je toliko snažna da se nije tolerisala nijedna politička alternativa, čak ni one koje su dolazile iz redova elite.(9) Snaga vladajućeg bloka nije narodnim i radničkim pokretima ostavila nikakvu mogućnost uticaja. U tom pogledu zanimljivo je kako ekonomska kriza koja je počela 2008. nije uzdrmala jedinstvo vladajućih klasa, kao što svedoči usamljenost grčke vlade naspram evropske tvrdoglavosti. Sirizina pobeda je međutim pokazala da postoje pukotine. Ako se u godinama koje slede otvori još nekoliko sličnih pukotina, demokratizacija bi konačno mogla nastaviti da se razvija.

(1) Adam Przeworski, "Conquered or granted? A history of suffrage extensions", British Journal of Political Science, vol. 39, br. 2, Cambridge, april 2009.

(2) Vid. Alain Garrigou, "Le suffrage universel, 'invention' française", Le Monde diplomatique, april 1998.

(3) Vid. Brentin Mock, "Tihi povratak izborne diskriminacije u SAD-u", Le Monde diplomatique, oktobar 2014.

(4) Adam Przeworski, "Conquered or granted? A history...", op. cit.

(5) Vid. Bernard Manin, „Principes du gouvernement représentatif", Flammarion, Pariz, 2008.

(6) Vid. Olivier Boiral, "Pouvoirs opaques de la Trilatérale", Le Monde diplomatique, novembar 2003.

(7) Göran Therborn, "The rule of capital and the rise of democracy", New Left Review, br. I/103, London, maj-jun 1977.

(8) Ibid.

(9) Vid. Gérard Duménil i Dominique Lévy, "Alliance au sommet de l'échelle sociale", Le Monde diplomatique, jul 2010.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.