Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Jaz između onih koji veruju u otvorenost braka i onih koji ne mogu da funkcionišu drugačije osim u ekskluzivnoj vezi možda neće nikad biti premošćen. Jesu li otvoreni brakovi srećniji brakovi? Može li otvorenost da spase brak i odakle potreba za takvim otvaranjem?
Datum: 27/05/2017

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Foto Profimedia

Nedavno je Bruno Šimleša, poznati hrvatski sociolog i terapeut za ljubav, na pitanje Nedeljnika može li osoba da romantično voli dve osobe istovremeno, rekao da može, ali da je to uglavnom slušao od muškaraca koji ne mogu da drže zakopčan šlic. I Vudi Alen je rekao da ako želite drugu ženu, to je gubitnička situacija i nije dobra za vezu ili brak, čak i kada je otvoren. Osim ako nemate mnogo sreće. Tokom 20. veka, terapeuti su se trudili da održe stav o monogamiji kao o važnoj osnovi braka, ali knjiga Može li ljubav da traje iz 2002. godine, psihoanalitičara Stivena Mičela, zakomplikovala je ceo koncept, govoreći o tome da to poverenje i udobnost i sigurnost mogu da postanu prepreka seksualnoj strasti u braku, a onda i da ga uruše.

Seksualnost može, kako kaže on, da se sruši pod težinom bezbednosti veze, a ko može da tvrdi da je siguran partner zaista taj koji ostaje? Sve je više terapeuta na Zapadu koji govore da mnogi njihovi klijenti sve češće govore o ideji neverstva, zbog čega je Temi Nelson u Psychotherapy Networku napisala da živimo u vremenu "nove monogamije" koja pretpostavlja da partner ostaje glavni partner, ali da su dozvoljene konekcije sa drugima, sve dok ne ugrožavaju primarnu vezu. Otvorene veze ili otvoreni brak podrazumevaju da se o takvim vezama priča sa partnerom i da se njemu dozvoli ista sloboda - pod određenim i jasno definisanim uslovima. Šta je sa stavom da ono što imamo sa nekim ne želimo da delimo sa drugima?

Jaz između onih koji veruju u otvorenost braka i onih koji ne mogu da funkcionišu drugačije osim u ekskluzivnoj vezi možda neće nikad biti premošćen. Jesu li otvoreni brakovi srećniji brakovi? Može li otvorenost da spase brak i odakle potreba za takvim otvaranjem?

Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, vanredni edukator i supervizor transakcione analize, kaže da kada govorimo o tome zbog čega se uopšte u nekome javi potreba da živi u otvorenom braku prvo moramo da razjasnimo da je reč o želji, a ne o potrebi. "Potreba je nešto bez čega se ne može preživeti, a želja je nešto bez čega se može živeti, ali ako se želja ispuni, onda to najčešće popravlja kvalitet života. Tako i brak u savremenom zapadnom i prozapadnom društvu više nije potreba, kao što je to nekada možda bio, da bi se nekako institucionalizovala zajednica dvoje ljudi, a što je trebalo da služi da se oni upute u svakom, pa i zakonskom pogledu, jedno na drugo, da se podele uloge, poslovi, da se jedno drugom 'nađu' i da ostvaruju zajedničke ciljeve - odgajanje potomstva i sticanje/čuvanje materijalnih dobara", kaže naša sagovornica i poentira da je danas mnogo važno prvo postaviti pitanje "što bi se neko uopšte odlučio za brak".

"Ako se to pitanje ne postavi, možemo implicirati da je brak nekakva norma psihološkog zdravlja i da je sve što je van konteksta konvencionalnog braka znak nekakvog dubokog problema i patologije (što se zapravo negde čak i do pedesetih godina prošlog veka i smatralo za jedino istinito i tačno)."

Aleksandra Bubera kaže da otvoreni brak dolazi kao savremena praksa iz nekih sredina koje su sasvim drugačije od naše, jer se u srpskom društvu još borimo da u svim sferama postavimo na noge kriterijume koji se vezuju za modernističku eru.

"U razvijenijim društvima Zapada na sceni je konceptualno postmodernistička era, koja se vrlo ukratko, bavi dekonstruisanjem modernističkih principa, fuzijom prošlosti i sadašnjosti i eksperimentisanjem sa konstruisanjem budućnosti onakve kakva želimo da ona bude. Logično je da dolazi i do dekonstrukcije tradicionalne institucije braka i eksperimentisanja sa novim formama. U današnjem društvu se za očuvanje institucije braka bore oni kojima je on negiran kao pravo - na primer pravo na istopolni brak, dok oni kojima je to pravo omogućeno nisu više sasvim sigurni šta s njim da rade. No, ako se već neko odlučio za brak, a zatim želi da ga 'otvori', a to zapravo znači da u kombinaciju ulaze treća, često i četvrta osoba, koje isto tako i same mogu imati bračne ili životne/seksualne partnere, to je zaista pitanje koje pokreće na suočavanje sa rušenjem mnoštva predstava o tradicionalnom braku."

Jedan od argumenata koji se navode kao razlog za otvaranje braka jeste argument koji je jedan muž rekao supruzi: "Da li ti ikada nedostaje ona energija koju osetiš kada se tek zaljubiš u nekoga?" Naša sagovornica podseća da su retki primeri uspešnih "otvorenih" brakova, misleći na ukupan broj brakova i ukupan broj otvorenih brakova, koji je onda u zbiru neuporedivo manji -- zasada. "Da bi brak bio zaista 'otvoren', to podrazumeva informisani pristanak obeju strana, uzajamno razumevanje, podržavanje svog partnera u tome da neke želje zadovoljava van primarne bračne zajednice i da to partneru bude sasvim u redu. Kao i da kada drugi partner počne da radi to isto, za sebe dobije jednak tretman. To takođe podrazumeva da brak i dalje funkcioniše. U svim sferama. I pošto sve to, ne samo da zvuči nego i u praksi jeste veoma komplikovano, složeno, na mnogo nivoa -- pomenimo samo: emocije, seks, polno prenosive bolesti, nivo detalja koji se dele iz svih sfera života među 'primarnim' i ostalim partnerima, deca i briga o deci, imovina, ljubomora itd. - zaista se postavlja pitanje zašto bi neko to sebi radio."

Upravo je odgovor na to pitanje - zašto bi to sebi neko radio - višestruk, ali kako kaže doktorka Bubera, može da se objedini pod: brak se želi održati od strane oba "primarna" partnera, ali oni jedno drugom ne mogu biti izvor zadovoljenja nekih želja koje mogu zadovoljiti s drugim ljudima. "Pitanje je onda zapravo, kada je bračnim partnerima toliko stalo da održe zajednicu, zašto ne pokušaju da promene i podese neke stvari koje im u braku ne odgovaraju, umesto da ih traže na drugoj strani. Odgovor je uglavnom da, ili su pokušali pa nisu uspeli (što je zapravo ređi odgovor), ili tvrde da te želje sa svojim bračnim partnerom ne mogu, ili više ne mogu, da zadovolje i da je jedini način da se uključi neka nova osoba. Postoji i treća vrsta odgovora, a to je: "Naša veza je od početka bila 'otvorena'."

Aleksandra Bubera objašnjava da uopšte nije pitanje da li će se neka treća osoba pojaviti, nego kada. "A onda se postavlja pitanje: šta s tim? Da li investirati u odnos sa njom/njim ili sa primarnim partnerom? To je odluka koju svako za sebe mora doneti; i zdrav odnos među partnerima podrazumeva da nam je zaista suštinski u redu i naša, kao i odluka našeg partnera, kakva god da je. Onog momenta kada nemamo zajednički dogovor, koji je u redu obema stranama po pitanju može li ili ne može biti treće ili više osoba u braku, brak ne može funkcionisati."

I tu se vraćamo na monogamiju i na pitanje da li je ona inherentna ljudskim bićima. "To je stvar velikih filozofskih, moralno-etičkih, duhovnih, a u poslednje vreme i socioloških i naučnih rasprava iz polja medicine, biologije, psihologije itd.", kaže naša sagovornica. "Mislim da je najpošteniji odgovor da su neki od nas malo 'monogamniji' a neki od nas malo 'poligamniji' od ostalih. Hoću da kažem da za neke od nas važi da su jasno monogamni, a za neke da su jasno poligamni i da svi možemo da se smestimo negde na tom kontinuumu na čijim su krajevima ta dva ekstrema, a između - sve ostalo. Ovo nikako ne može i ne treba da bude opravdanje za problematiku kao što je na primer zavisnost od seksa, zaljubljivanja, odnosa, internet pornografije..."

Statistike govore da će u 60% svih partnerskih odnosa, bili oni funkcionalni ili ne, kako podseća naša sagovornica, neko nekoga prevariti. "Ova specifična teorija govori da onaj partner koji ostvari odnos sa nekom trećom osobom van svog partnerskog odnosa, u tom novom odnosu traži delove sebe koje je izgubio u svom primarnom partnerskom odnosu. I da, ukoliko bismo stali i zapitali se koje smo to delove sebe 'usput' u našem partnerskom odnosu izgubili, i ako bismo to saznali i bili u stanju da to sa svojim partnerom iskomuniciramo, a zatim oboje uradimo ono što je potrebno da u okviru našeg odnosa povratimo izgubljene delove sebe i zajedno radimo na tome da se obe osobe dalje izgrađuju i razvijaju, onda bi želja za trećom osobom postala suvišna."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.