Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Info

Muzička industrija - šta je to?

Kolektivno ostvarivanje prava je ključna grana u okviru muzičke industrije. Veliki deo prihoda muzička industrija je primorana da ostvaruje kroz takozvanu kolektivnu zaštitu, odnosno kroz tri organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava
Autor: Slobodan Nešović Loka, vlasnik Maskoma
Datum: 09/03/2018

Muzička industrija - šta je to?

Prepoznavši značaj muzičke industrije kao trećeg najvećeg poslodavca u kreativnim industrijama, koji ostvaruje prihod od 25 milijardi evra godišnje, Evropska komisija je ovih dana donela odluku da pokrene i finansira program "Music Moves Europe".

Fantastična vest za kolege koje rade u Evropi. Za nas koji radimo u muzičkoj industriji u Srbiji realnost je surova, a put pred nama pun je iskušenja i naizgled nepremostivih prepreka. Mi smo prepušteni sami sebi, u senci smo estradnog cirkusa koji se, nažalost, često izjednačava sa našom industrijom i bez ikakve pomoći države koja nikako da prepozna ulogu muzike u kulturi i značaj muzičke industrije koja je jedna od najznačajnijih i najvećih grana fenomena koji zovemo "kreativnim industrijama".

Notorna je stvar koliko su The Beatles učinili za širenje britanske kulture i da Bakingemska palata odlikuje muzičare za izuzetan doprinos imperiji već više od 50 godina. To dovoljno govori o značaju muzike i industrije koja je pokreće.

Postavlja se logično pitanje: zašto muzička industrija i kod nas nema državni fond koji bi je finansirao i zašto nema nijedan podsticaj koji bi joj olakšao razvoj i napredak? Iskreno se nadam da je i to moguće, ali je potrebno krenuti od nečega.

Da bismo započeli veliko spremanje, trasirali put ka Evropi i - što je najvažnije - pomogli sami sebi, moramo pre svega da mapiramo situaciju i definišemo probleme ali istovremeno i da prepoznamo mogućnosti koje nam se otvaraju ukoliko se uspešno izborimo sa problemima.

Piraterija - ilegalno umnožavanje nosača zvuka - skoro je potpuno uništila muzičku industriju u Srbiji. Nivo piraterije je godinama bio preko 90% što je onemogućilo rad industrije i dramatično usporilo proces tranzicije koji tek sada startuje sa praktično 20 godina zakašnjenja. Država, koja je jedina odgovorna za sankcionisanje ove ilegalne delatnosti, nije bila zainteresovana da se izbori sa piraterijom. Ni danas situacija nije sjajna i bilo bi od presudnog značaja da se ovoj kriminalnoj delatnosti definitivno stane na put. Piraterija se danas mnogo manje pojavljuje kao prodaja kompakt diskova na ulici, a mnogo više kao ilegalno postavljanje muzičkih sadržaja na digitalnim platformama i ilegalno korišćenje muzike od strane medija.

Zdrava konkurencija i fer tržišna utakmica presudni su faktori u razvoju svake industrijske grane. Kod nas je ta situacija ispod svake granice tolerancije. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj se društveni kapital takmiči sa privatnim na tržištu. Nije potrebno dubinsko razumevanje situacije da bi se shvatilo da institucije finansirane javnim novcem ne smeju da budu prepreka, već samo podrška razvoju privrede jednog društva. Ovde je stvar još osetljivija jer se radi o muzičkoj industriji i medijima i mogućnosti suptilne blokade privredne delatnosti koja ima ozbiljan uticaj na performanse muzičke industrije.

Kolektivno ostvarivanje prava je ključna grana u okviru muzičke industrije. Veliki deo prihoda muzička industrija je primorana da ostvaruje kroz takozvanu kolektivnu zaštitu, odnosno kroz tri organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Svaka od ovih organizacija ima zakonsko ovlašćenje da jedina prikuplja novac od korisnika (emiteri, kablovski operateri, ugostiteljski objekti...) odnosno svakog ko koristi muziku kao deo svog poslovanja. Rad ovih organizacija - koje su od države dobile monopol da za nas, investitore u industriju, prikupljaju naš novac koji bi trebalo da usmere ka nama - netransparentan je i opterećen mnogim nepravilnostima. To dramatično utiče na prihode svih učesnika u muzičkoj industriji, jer mnogi od njih trpe štetu zbog uskog kruga privilegovanih. Deo ovog problema su i netačne košuljice, odnosno dokumenti koje evidentiraju emitovanje u medijima. Po internim istraživanjima jedne od organizacija, netačnost košuljica koje predaju neki emiteri je preko 90%. To znači da se falsifikuju dokumenti na osnovu kojih se raspodeljuje novac. Mislim da dalji komentar nije potreban.

Nažalost, naš zakon predviđa veoma "skroman" nadzor nad radom ovih organizacija od strane Zavoda za intelektualnu svojinu koji, i pored toga što ima ovlašćenja, ne vrši nadzor sa dovoljno entuzijazma* (* u nedostatku boljeg termina). Ova tema zahteva veoma ozbiljnu analizu za koju ovde, nažalost, nema dovoljno mesta.

Nerešeni vlasnički odnosi...

Velika većina fonograma (zvučnih zapisa) nastalih za vreme Jugoslavije još uvek nema rešene vlasničke odnose i nije jasno ko i na koji način upravlja tom imovinom. Fonogrami nastajali do 1991. godine (koji čine većinu fonograma u prometu) objavljivani su od strane društvenih diskografskih kuća ili javnog servisa, što nikako ne znači da oni na njih trajno polažu prava. Nažalost, velika većina tih prava je završila u nejasnim privatizacijama, nejasnim pravno-imovinskim poslovima, tako da na tržištu vlada haos koji za posledicu ima nanošenje velike štete stvarnim titularima, odnosno vlasnicima imovine.

Naime, prava nad snimkom ima onaj ko je organizovao, finansirao i bio odgovoran za snimanje i stvaranje snimka. U velikoj većini slučajeva - čak i kada je, recimo, državni izdavač davao studio za snimanje jer i nije bilo privatnih - trošak samog snimanja je prebacivan na umetnike (tako što im nisu isplaćivani tantijemi) pa su snimanja, praktično, uglavnom finansirali sami umetnici. Ako se tome doda činjenica da su upravo umetnici skoro uvek sami organizovali snimanja, probe i bili odgovorni za konačni snimak, jasno je ko je vlasnik snimka u skladu sa zakonom. To je u više navrata i dokazano pred domaćim sudovima u veoma sporim, skupim i ponekad bizarnim sporovima. Nažalost, situacija na terenu je potpuno drugačija, privatizovani, nekada društveni izdavači i razni mešetari potpuno ignorišu zakone, uzurpiraju tuđu imovinu i time nanose značajnu materijalnu štetu stvarnim nosiocima prava koji svoje snimke ne mogu da stavljaju u promet i da ostvaruju prihode. Ova situacija jako šteti i državi kojoj izmiču porezi koje bi naplaćivala ukoliko bi se isplaćivali tantijemi i prava od iskorišćavanja muzičkih sadržaja.

Ali... U muzičkoj industriji rade ljudi posebnog kova, preduzetnici, urednici, finansijeri koji su sposobni da svoj entuzijazam i veru u muziku kojom se bave pretvore u uspešan i dugoročan posao i pored svih poteškoća u kojima se nalaze već godinama. Preživeli smo. Muzička industrija u Srbiji postoji i ima veliki potencijal, kako poslovni tako i kulturni, jer ipak smo najveća kultura u ovom delu sveta. Srpske muzičke kompanije koriste najsavremenije digitalne tehnologije i već godinama uspešno izvoze muziku proizvedenu u Srbiji na sve kontinente. Vrednost tog posla se meri u milionima evra koji kao čist prihod dolazi u Srbiju. Srpska muzička industrija je već godinama deo sveta i na tom polju pravi najbolje rezultate.

Ono što nam je sada potrebno jeste rast i razvoj u fer tržišnoj utakmici i zdravom poslovnom okruženju. Za to je potreban dijalog. Siguran sam da možemo da budemo izuzetno dobar sagovornik u dijalogu sa svima koji mogu da doprinesu da u muzičkoj industriji napravimo dobar poslovni model na koji ćemo biti ponosni. Tako ćemo postići nesmetan rast i razvoj i učiniti da se muzika koja se stvara u Srbiji daleko čuje. S obzirom na to da se o uslovima na tržištu stara i država, na njoj je da napravi prvi korak!

 

Autor teksta je Slobodan Nešović Loka, vlasnik Maskoma


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.