Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kako se kalio čelik

Tri situacije su mi obeležile vikend

Petak

S nestrpljenjem sam dočekao novi roman Dejana Stojiljkovića “Olujni Bedem”, ko ne zna o čemu pričam ne vredi ni da mu objašnjavam. A i zašto bih? Uđem ja tako u knjižaru (to vam je ono strašno mesto, koga se boji vlast ponajviše) da kupim roman (isključivo kupujem romane, ne želim da mi ih drugari poklanjaju ipak su se trudili da ga napišu) i pošto znam ekipu knjižara koji rade u toj prodavnici slova uvek mi je prijatno da proćaskam s njima. Znam ih sve sto godina. Devojka koja radi tamo, prišla mi je i rekla: “Hvala ti…” Videla je da sam se zbunio i dodala: “Videla sam vas na fotografijama ispred vlade one večeri kada su se ljudi okupili da daju podršku Vranjskim novinama.” “Pa, da, bio sam. Ne volim nepravdu pa sam otišao a i da bih video neke normalne ljude…” “Moj otac je Vukašin Obradović.”

Au, čoveče. Preseklo me je nešto u stomaku. Nisam se više zadržavao, platio sam roman i izašao. Dok sam puzio ka stanu, počeo sam da se smanjujem. Korak mi je bio sve kraći i sve teži. Zamislio sam moju Anju da jednoga dana živi i radi sa spoznajom da ja negde štrajkujem glađu zato što su mi neki ljudi naneli nepravdu. Odlepio sam. Potpuno sam se zarozao, ali što je dobro kod mene, meni uvek tuga daje kokainski fleš, tako da mi raširi krila i uveća srce. Svestan sam vremena u kome živimo, ali sam svestan i toga da bih se poneo poput Deksinih junaka iz romana, srednjovekovno i surovo ako bi mi neko ugrozio decu. Sreća po loše ljude da nas nema puno ovakvih.

Subota

Beograd je razoren grad. Svojom glupošću i nesposobnošću, ljudi iz gradske vlasti su nam ukinuli elementarno ljudsko pravo, ono na kretanje. Mislim na civilizovano kretanje. Grad je urnisan radovima koji se mahom ne rade. Nisam previše zainteresovan za objašnjenja da je to za naše dobro, ali ona zlokobna kula na vodi me gura u nespokoj. Ostaće to ruglo da nas podseća na vreme koje je iza nas. Na petooktobarsku prevaru naroda. Ja tu kulu tako doživljavam.

Pošto nam je svima potrebno strpljenje da preživimo ovaj period, snalazimo se kako ko. U subotu ujutru naša ćerka ide na glumu u Dadov. Ja nerado zalazim u to dvorište, pošto me proganjaju aveti mrtvih drugara. Svi znate kako je prošao sukob gradske ekipe sa heroinom osamdesetih godina. Ali to jutro sam odlučio da furnem sa decom u vikendicu pošto je supruga izvukla zlokobni usisivač na videlo dnevne sobe.

Parkiram se na sekund ispred ulaza u dvorište i pošaljem sina da sačeka sestru i krenemo. Izađem iz kola da popušim pljugu naslonim se na zidić preko puta auta. Izlazi neki lik iz ulaza, veliki baja, proćelav, mlađi od mene, i počne da drami čiji je ovo auto ispred njegove garaže. Ja mu najnormalnije kažem: “Evo tu sam, čekam decu i idem.” “Šta me boli kurac, za tvoju decu, šta se parkiraš ovde?” Odmakao sam se leđima od zida, krenuo prvo do ulaza da vidim da mi slučajno ne nailaze deca, sreća nema ih još, a onda reagovao onako relaksirajuće-uličarski. Mislim da mu još uvek nije dobro, a i neće biti duže vreme. Hvala ti nepoznati džiberu što si se onako usrao. Znaš li koliko je tvoj strah jaka hrana za moj ego? U nastavku dana, jeo sam voće sa drveća, sedeo i pogledom blejao po dedovini dok su klinci lepršali okolo. Čekali smo ugovoreni znak za povratak. “Gotova sam”, je bila lozinka da je usisivač na sigurnom.

Nedelja

11 godina braka je iza mene. Izađemo na jutarnju svečanu kafu, nas dvoje, dva produkta naše ljubavi i pas. Izađemo ispred kafića i žena krene ka Kaleniću ja sa decom i psom preko puta u Čuburski park. Zavalim se na klupu i sunčam. Prolazi pored klupe starac i pita me da li je slobodno. Sedne čovek i počnemo priču. “Da te pitam nešto…” “Recite”, “Šta ti misliš da će biti s nama i hoće li biti rata?” “Kako mislite da će biti rata?” “Pa piše u novinama.” (svi znate o mom stavu da su dnevne novine bruka i tužno mi je da smaraju prvenstveno naše sugrađane-veterane svojim baljezgarijama) Odvučem ja odmah razgovor na prijatnije polje. Živi sam. Ćerka mu je doktor, radi u Kliničkom centru. Ima dve unuke. Radio je kao avio mehaničar u Jatu. Zna mog ćaleta. Malo slabije čuje pa sam morao da pričam glasnije. Ima tople braon oči i šmekerske brkove. Tiho govori, ali glasno sluša.

Morao sam da krenem, zviznuo sam deci i psu. Sve vreme mi je ovaj čovek ličio na nekoga. Pri tom mi je iza njega u perspektivi visila kupila Hrama. Dok su deca pritrčavala, pitao sam ga koje je godište. “Ja sam rođen 17 jula 1932 godine…”

Mila majko! Ovaj čika je rođen istoga dana kada i moj otac koji je umro pre 26 godina. “Pazite se 18 novembra”, rekao sam mu, taj dan ume da bude koban po ljude rođene na taj dan.” Osmehnuo se i rekao mi da je svako dan tu i da bi voleo da još nekada popričamo. Nema šanse da ja skoro prođem kroz Čuburac. Još jedan susret ove vrste ume da bude poguban po mene. Ostatak dana sam preležao pod ćebetom, gledajući fudbal. Činilo mi se da mi telo lebdi.

Ni malo nije prijatno biti ja…

A vi kako ste? Jel još pričate o “helikopterima” koje su kitama izvodili tijekom predstave Olimp na Bitefu?

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.