Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Bogovi će mrtvi padati s neba

Još kao mlađi, imao sam potrebu da se dokazujem. Samom sebi, a i drugima. Šisao sam se do glave. Pev'o: "Oj, Kosovo, Kosovo". Rehabilitovao Dražu, Nedića i Ljotića. Flertovao sa fašizmom. Prozivao ostale jer su drugačiji. Mrzeo sve što je dolazilo od preko Drine. Psovao svim "neprijateljima srBskog naroda" milosnu majku koja ih je takve rodila..

Da, tako je bilo, pored mora ispisanih tekstova, kako bi ih srboljubi nazvali "prozapadnjačkim" iliti "izdajničkim", autor ovog teksta je bio "ponosni naciJonalista". Dobro, de, zašto sve ovo ovako egoistično piskaram? Jer me je poremetila pomisao, da bih se u nekoj apsurdnoj budućnosti - koja je ovde doista realna - mogao pronaći s' puškom u rovu. Paradoksalno, baš sada, kada ne posedujem u sebi ni jednu jedinu emociju prema državi. Pa mi se zato i gadi umivanje prošlosti, kroz srbijansku naivnost i, tobože, nekakvo neznanje francuske sobarice sa večitom retorikom:"Ali, mi ništa nismo uradili", na čijoj se ova rasklimana državica nalazi. I, onda, se nailazi na goruće prepirke potomaka ovih i onih političara na opštenarodnim medijima.

Primera radi, pre tri, četiri nedelje, kada se u Republici Srpskoj održavao onaj tvrdoglavi referendum - koji je ništa drugo postigao, osim išćerivanje inata iz one žučne prošlosti, prema ostatku svijeta - stvarno sam bio ubeđen, da će se imbecilizam iz devedesetih opet ponoviti. Plus, slavlje koje je usledilo nakon viskog odziva je bilo i više nego bespotrebno. Pa, sada ovo, u Srebrenici što se kuva. Naravno, svi će reći: "Ali, tog dana se pokazalo da srpski narod se i dalje pita". Tako je, pita se. Upravo, juče, u tramvaju, kod Đeram pijace, ulazi dobro ucirkani čikica, koji kreće da se dernja i psuje sve po spisku, bivšem nam predsedniku Borisu Tadiću. A, odmah, posle toga, kreće da preti, kako će nam se, gle čuda, Vučić svima "najebati milosne majke". I on se pita. Glasao čovek. I, evo, kako nam je. Sledeće godine ćemo se pitati između Šešelja i Zorane. Ili, opet, Tome. Dakle, biće duplo golo. Što tada da ne slavimo?

Ali, dobro, da ne bude da tekst ispada "srbofobičan", kako bi ga neki već oduševljeno nazvali, i pošto nisam trovao duže vreme, prešao bih na stvar. Pre nekih, sada već, dva meseca boravio sam desetak dana na Adi Bojani. Uprkos tome što smo se tamo valjali, cepali i lenčarili po čitav dan i noć, setio sam se jedne, ako smem da kažem, nadrealne scene. Neka treća, četvrta noć po redu, od kako sam došao, sedim ispred dobro poznatog Doma Kulture, na pesku, u zenitu kiseline, ispijam pivce i gledam prema zvezdanom nebu. Odjednom, pored mene se čuje muški glas kako mi se obraća. Ni' pet, nit' šest, momak, isto prljav od peska, slane vode i života, kreće da, što bi se reklo, filozofira o životu. Mada, moram priznati, da ga nisam baš najbolje razumeo. A i nisam bio u stanju da ga slušam.

"Jesi čitao Bibliju?", pita on mene.
"Molim?"
"Pitam te, jesi li čitao Bibliju?"
"Jesam", prevalim nezainteresovano, zagledan prema mračnoj pučini.
"Eto, vidiš, nekada su padale žabe, ribe, sada kiša, pa i govna, kako naši stari kažu...", pa sve nešto pokazuje rukama prema nebu.
"Ne razumem"
"Uskoro će doći trenutka, druže, kada sve ovo ne bude više ništa značilo"
"Koje, bre? Ništa te, čoveče, ne razumem", počinjao je da me nervira.
"Shvatićeš i sam da je ovde sve gotovo"
"Gde?"
"Pa u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni... Balkanu, jebote!"
"Dobro? I?"

"Jednog dana, na ovaj prokleti Balkan, kada se glave ponovo budu usijale, kada krv bude ponovo vrela, svi ovi bogovi za koje smo ratovali, umirali i kojima smo se molili, znaš? E, oni će mrtvi s' neba padati. Umesto bombi. A onda... Eh, pa onda je stvarno sve gotovo.", pogledao me je, a zatim, primetih, gorko proguta pljuvačku. Kao da mi je saopštavao da je meni neko preminuo.
"Samo da ti kažem, ja ti boga ne verujem, prijatelju"
"Ne moraš da veruješ, videćeš ga i sam.", reče i pokaza prstom prema nebu.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim, da je momak odvaljen i blesav, a i uvlačio me je u loš trip, pa sam nekako smogao snage da ustanem, odgegam se do šanka, misleći da ću tako izbistriti glavu. Mada, šejtan mi nije dao mira, pa sam se, radoznalo, šta ću, vratio na isto mesto. Ali, njega nije bilo. Gledao sam oko sebe, nije bilo baš mnogo ljudi da bi mogao tek tako mogao da nestane. "Kako se beše zove? Da li mi je rekao? Darko? Marko? Žarko?", motalo mi se po, već uveliko, prokuvanoj glavi. Na kraju sam ga i zaboravio.

Ne bih ja pis'o o ovoj sceni, niti sam pojma im'o da sam je zapamtio ovako dobro, da nisam, pre nekih tri nedelje, baš oko tog referenduma, čuo onog bošnjačkog generala Halilovića kako "poziva na oružje". I, baš tada, u mozgu izbi varnica flešbeka na tu noć, na Adi Bojani. Sećanje na njega je, opet, počinjalo da lapi, čak je krenulo i da se brka sa drugim događajima. U momentu sam pomislio da taj momak ni ne postoji. Da je on samo deo halucinogenih vibracija od te noći. Jednostavno, kiselinu nikada ne racionalizuješ. Na kraju nisam više ni pokušavao da doznam, već sam pomirio da je to samo bio deo katarze, dok sam držao oči zatvorene. Ali, ta rečenica. Ona me i sada progoni. I mislim da će me pratiti, dok god mi sećanje ne ispari. Da li je ona stvarno izgovorena? Da li to samo bio deo transa, dok sam tamo ležao i valjao se k'o prase, ispred tropskog bara? Ili je stvarno neko sedeo pored mene tu noć i držao slovo?

Više nije ni bitno. Dala mi je smisao. Ukleti Balkan. Mesto gde i bogovi padaju mrtvi.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.