Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Moj Nedeljnik

Veridba na Balkanu-običaji koje zaboravljamo

Datum: 03/05/2018

Veridba na Balkanu-običaji koje zaboravljamo

Izvor: https://pixabay.com/

U današnje vreme se često izjednačavaju činovi prosidbe i veridbe, budući da danas obično prilikom prošnje momci obično i vere devojku, što umnogome ubrzava proces, ali i sam čin pravi mnogo formalnijim nego što zapravo jeste, ili je bar bio.

U slučaju da vas zanima kako su izgledali običaji veridbe na Balkanu nekad, koji nisu skroz izumrli ali jesu na rubu zaborava, zato što imate venčanje ili veridbu u planu, u nastavku teksta možete pročitati sve o tome kako se nekad obavljao čin prosidbe i veridbe.

Možda će vas ovaj tekst takođe dodatno inspirisati po pitanju vereničkog nakita, jer kad je u pitanju vereničko prstenje belo zlato predstavlja jedan od omiljenih izbora za mlade parove, ali možda se ipak odlučite za neku tradicionalnu varijantu, kao što je to nekada bio isključivo nakit od žutog zlata. Ipak, više o tome u nastavku.

Kako je prosidba nekad izgledala?

Kao što smo već rekli, prosidba i veridba su nekad poštovani kao odvojeni činovi, i samim tim mnogo više od formalne procedure.

Mladoženja bi prvo slao svog prijatelja ili člana porodice kod porodice buduće mlade, kako bi ga zastupao i formalno tražio njenu ruku. Ukoliko bi prosci na putu ka kući buduće mlade naišli na trudnu ženu, slepog čoveka ili monaha, smatralo se da je brak osuđen na propast unapred, pa bi se prosidba obustavila.

Međutim, postojala su i pozitvna znamenja u vidu goluba, koze ili vuka, koji su najavili devojački pristanak i sreću u braku.

U nekim mestima običaj se malo razlikovao, pošto bi budući mladoženja kretao u prošnju, pa bi se za njim bacio čičak ili mačka, kako bi se čvrsto držao planiranog braka. Druga verzija je da se za proscem prospe voda, ili pucanje ispred zaključanih vrata mladine kuća, kao zaštita od demona.

Ovaj običaj odbrane od demona potiče iz nekadašnjeg predstavljanja prosaca kao lovaca, pastira ili trgovaca, a prozilaze pre svega iz straha od zlih i zavidnih sila. Prosac se pri ulasku u mladinu kuću ne sme ogledati i vrata mora zatvoriti leđima, što se prevashodno odnosi na običaj da se za njim mogu ušunjati zle sile ili demoni.

Običaji koji su nekad pratili veridbu

Običaji koji su pratili veridbu, kao i svadbeni običaji, su se razlikovali od mesta do mesta, ili regije. Početni deo je svakako bio da budući mladoženja zajedno sa najužom porodicom i kumom ide u goste nevestinom domu, gde mladina porodica sprema svečani ručak ili večeru. Nakon obeda, devojka prima prsten od momka, i u tom trenutka oni su vereni.

U mnogim našim krajevima čin veridbe se nazivao “jabukom”, a razlog tome je što se na veridbu dolazilo sa jabukom u koju su bili umetnuti novac i prsten, a mladoženjini roditelji su nazivani jabučarima. Smatralo se da je veridba obavljena kad devojka prihbati poklone.

Budući svekar i svekrva darivaju snaju zlatnim nakitom, u vidu lančića, narukvice, ili dukata, umesto nakita, kao znak zahvalnosti za pristanak na udaju za njihovog sina. Ostali gosti iz mladoženjine pratnje mogu darivati buduću mladu poklonima, sa željom da od svega što su joj poklonili, ona u budućnosti ima u izobilju.

Treba imati u vidu da se do pre nekih 30 godina na veridbu gledalo kao na neku vrstu uvoda u brak, pa su samim tim dve porodice doazile u kontakt pre dvoje mladih, a verenik bi diskutovao sa mladinim ocem o ekonomskim i finansijskim pitanjima, kao i o postojanju mogućih dugova i da li bi postojala garancija za neopterećen brak.

Sama veridba nije smela da traje duže od 6 meseci, a mlada bi nakon dobijanja prstena, trebala da uzvrati poklonima kao što su kutija za cigare, dragulji ili zlatni sat.

Jedan od zanimljivijih običaja koji nastupa posle veridbe i darivanja, kao i dogovaranja oko datuma svadbe i tome slično, jeste da mlada na dan venčanja pogleda mladoženju  kroz verenički prsten, zato što će tim malim ritualom obezbediti njegovu večnu ljubav.

Veridba danas

U današnjem dobu se dosta odstupa od tradicionalne veridbe, pri čemu mladi najčešće sami odlučuju da li se žele venčati, neformalno obaveštavaju roditelje, a slavlje ili večera kojim se taj čin obeležava se najčešće izostavlja.

Jedini čin koji i dalje povezuje ova dva sveta je čin poklanjana prstena kao znak stupanja u bračnu zajednicu, a koji se takođe vraća u slučaju da se veridba raskine.

Narodni običaji žive kroz ljude koji ih se pridržavaju, ukoliko to žele, i oni su simbol prošlosti i tradicije našeg naroda, pa bi bila šteta da tek tako izumru, zbog čega se veliki broj mladih vraća narodnim običajima veridbe i svadbe, kako bi očuvali neke od starinskih riituala svojstvenih našoj kulturi.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.