Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ризна Радовић жена борац која је преживела 15. убода бугарских бајонета

Ризна Радовић алијас "Стојан комита"

Док су се жене по Европи бориле за право гласа, избор занимања и равноправно образовање, жене у Србији су се бориле за своје животе, животе ближњих и слободу свог народа. Ово је прича о Ризни Радовић, жени која се борила и јуришала раме уз раме са славним војводама Костом Пећанцем и Костом Војиновићем, која је преживела невероватне ране и доживела ратну славу.  

Како се одметнула у четнике, сведочила је касније Ризна Радовић:

„Живели смо доста мирно до почетка јануара 1917. године. Био је снежан зимски дан када сам пошао са колима у воденицу у Јошаници. На путу сретну ме два бугарска војника, и један од њих без икаквог разлога удари ме тако снажно песницом у лице да сам пао у снег. Сви ми се зуби у глави били померили. Зарицао сам се у себи: – Више ме непријатељска рука неће живог ударити – Сетим се да сам у планини срела наредника Јеротија Ђенадића са његовим четницима, па се реших да и ја одем у шуму... “[1]

Иако су жене комите првенствено обављале курирске послове, доносиле храну и одећу устаницима, па чак и обављале обавештајне задатке било је и оних храбријих које су узимале оружје и упуштале се у борбу против непријатеља.  Ризна Радовић не само да је својом храброшћу успела да заслужи пушку и место међу војницима, она је успела да завреди поштовање свих ратних другова.  Дуго се препричавао случај када је једним метком убила двојицу аустријанаца:

„Војници су прошли поред мене, и не гледајући нигде до испред себе . Нису ни слутили да по таквом времену има кога у шуми. Чим су прошли , изађем на друм и погледам. Војници су били на 5о метара већ одмакли и ишли један за другим због снега. Нису се ни освртали. Одједном ми крв удари у главу. Клекнем и нанишаним. Нисам ни чуо да је пушка пукла, а видим оно двоје да су пали у снег. Како су били један за другим, један их је метак пробио обојицу. Притрчим и испалим још два метка у њих. Узмем њихове пушке, фишеклије, бајонете и војничке торбице и однесем у шуму.

Ризна је прво била у чети Војводе Косте Војиновића, ту су је и прозвали „Стојан Комита“, како се касније и сама ословљавала:

„Када су ме увели и рекли војводи да су добили још једног друга, он се обрадовао : – Добро, добро, кад има још Срба који се жртвују да гину за слободу – Распитивао ме је зашто сам побегао из села, па онда се окрене Ђенадићу: – Ти ћеш му Јеротије бити кум. Крстићемо га: СТОЈАН КОМИТА. А поп Мити је казао: – Ти му, оче, благослови име по српском обичају.- Тада су ме крстили Стојан, и то ми је име и сада остало

Учествовала је Ризна у многим борбама и окршајима са Аустријанцима и Бугарима, посебно се исказала приликом заузећа Блаца,  у борбама на Јастрепцу и Ристовцу. Због свог исказаног херојства у борбама Ризна је унапређена у чин десетара и добила команду над својом десетином:

„ По два пута старији четници припали су ми у десетину, али се ни један не љути.“  

Приликом једног упада у Бугарску њена чета је налетела на снажне бугарске снаге, били су приморани на тешко повлачење под снажном ватром. Бугари су, као и Аустријанци, користили недозвољену муницију са експлозивним зрном. Карактеристика ове муниције је у томе да зрно експлодира приликом наиласка на отпор, што значи да је улазна рана нормалне величине али је зато излазни отвор веома велики. Унутрашњост ране је растргнута а кости су изломљене на ситну парчад. [2]

Управо са таква два експлозивна зрна била је погођена у ногу Ризна Радовић током повлачења

 „Већ је шума била на десетак корака око нас, када ме погодише два зрна у лист леве ноге, и оба експлодираше. Јурну крв кроз раскинуту сару чизме, и ја се занијам. “

Њени ратни другови покушавали су да је изнесу из обруча у који су их сатерали Бугари али безуспешно.  Ризна Радовић инсистира да је оставе али не  живу. Ипак, четници је остављају у шуми, саму. Међутим као да је тада, сам Бог помазио по глави, јер за оно што ће се касније дешавати Ризни не постоји рационално објашњење.  Осам дана је тешко рањена Ризна лежала у шуми са само једном чутурицом воде:

„Осећам четвртог дана како умирем. Жеђ, страшна, ужасна изгорева ме, да већ лудим. Не могу уста да отворим. У нози се запатило хиљаде црви и гуши ме страшан смрад, као од лешине која се распада. Више се ништа и не надам. Отворим још очи, и гледам тупо у грање и у небо. Потом ме граби очајање што умирем овако остављена и плачем беспомоћно. И пролази и четврта ноћ и настаје пети дан. Увек врућина, увек жеђ, бол и задах. Чини ми се да имам само главу, и да лежи глава одсечена под дрветом. Мути ми се свест и сваки сан ми изгледа умирање. Буде ме шесто јутро гаврани који гракћу на грани нада мном... Од напрезања губим свест. Свиће седми дан. Ужасно ме мучи жубор потока. Вода је ту пода мном а ја умирем од жеђи. Пробам да викнем али никакав глас не излази више из грла. Лудим од жеђи и мука. Горе ми цела утроба и ноћ долази као ослобођење. У бунилу сам. Отпочео је и осми дан

 

Осмог дана на полуживу Ризну Радовић наилази бугарска патрола. Без трунке саосећања и војног кодекса нападају измрцварено и рањено тело једне жене.

„Видим изнад лица немилосрдна, зверска, дивљачке погледе и светлуцају ми бајонетима пред очима. – Удари га ножем – раздире ми уши један опори глас и у истом тренутку бајонет који ми је био над лицем, сјури се у врат. Потом други ударац расеца ми гркљан. Нови убоди пробијају ми раме, други ми пролазе кроз руку. Страшни болови ми бришу и ногу и жеђ из сећања. – Ко си ти, где су ти другови? Урлају и убадају….бајонете…у мене… Ни крик од бола не могу да пустим, толико ми је грло осушено. Крв шиба из рана, одело ми је цело у крви, крв ми залива лице, усне, очи. Петнаест пута се зарили бајонети у моје тело. “

Зверство Бугара зауставља њихов наредник, који наређује да се довезу кола и да се заробљеник одмах одвезе до болнице. И то није крај Ризниним мукама, време пролази али нико по њу не долази. Задњим атомима снаге кида комаде блузе и њима везује ране из којих је крварила. Тек око пола ноћи долазе колима неколико сељака и војника по њу. Бацају је на кола као леш и спуштају низ планину. Возе је до Лесковца где се налазила бугарска болница. Тамо јој одмах секу ногу у коју је била рањена до колена. Три месеца је видала ране Ризна у болници и када се опоравила пребацили су је у затвор.

„Шест месеци сам лежала у тами сама. Када се променио командант места, изведу ме по молби пред новог и он ме спроведе у Прокупље. Пуштали су ме кући, па ме опет хапсили, лежала сам у Прокупљу неколико месеци у затвору, док ме на лекарску интервенцију, јер ми се ране позледиле, нису пустили. То је већ било пред ослобођење. Кад су наишли Срби, био сам код куће, и онако на штакама са неколико другова пођем у Блаце да дочекамо војску. Из Блаца се вратимо у Прокупље у коме је постављен за команданта потпуковник Милан Прибићевић. Чује за моје четовање, доведе фотографа да ме сликају и предложи ме за одликовање. “

Ризну Радовић одликовао је Маршал Франше д Епере француским ратним крстом са палминим гранама  и са две армијске похвале. Била је предложена и за Карађорђеву звезду коју нажалост никада није добила.  Ипак, добила је добровољачку земљу у Суботици где се сели након рата. Ризна Радовић је преминула у предзорје Другог светског рата. Сахрањена је у Суботици уз све државне почасти и велики број суграђана који је дошао да ода последњу почаст „Стојану комити“.

Но, ни ово није био коначни мир за Ризну Радовић, која је мир и те како заслужила. Комунистичке власти су након Другог светског рата на зверски начин оскрнавиле њено гробно место, поломиле надгробни споменик, чак су и кости извађене и растурене.

Стихови Ризни Радовић остали су као једини споменик и подсећање нараштајима на хероје који су се борили за слободу и државност :

 

Ој, Ризна, младо момче,

зашто нам село остави,

комитско рухо обуче,

реденик тешки навуче,

назва се Стојан Комита,

с гором се чарном састави...

 

 

 

 

 

 



[1] Борислав Чубрило, Србске ране мој Стојане

[2] Др Арчибалд Рајс, Аустроугарска зверства

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



27.04.2016 - 16:08
Kad već pišete o ženama...
žena borac = borkinja