Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Spektakularno bekstvo srpskih oficira iz zarobljeničkog logora

Zarobljenički logor Grodig u Austriji

Nakon bekstva iz austrijskog zarobljeničkog logora Grodig, potporučnici Matić i Milošević su trčeći kroz šumu stigli do Salcburga koji je bio udaljen desetak kilometara od logora, tamo su se ukrcali u voz do Insbruka, gde je bila glavna komanda za italijanski front. Šinjeli ofarbani lukovinom su poslužili za bekstvo ali nisu bili nimalo praktični za nošenje. Farba se toliko otirala da su naši vojnici bili toliko crni da su mogli proći kao vojnici iz neke afričke zemlje ali ne i kao austrijski vojnici. Zabrinuti zbog izgleda već u vozu su pokušavali da se pljuvačkom očiste ali su to uspeli tek na stanici u Insbruku kada su došli do vode. Kako je insbruška stanica bila pod kontrolom vojske morali su vizirati objave u komandi. U brzini nisu primetili da su objave srpskih oficira falsifikovane. Nastavili su dalje vozom ka Feldkirhen, krajnju stanicu pred švajcarkom granicom, međutim pred sam ulazak voza u stanicu austrijski žandarm rekao je da se svi moraju javiti graničnoj komandi.
„Već je bio pao mrak i sijalice su gorele. Na ulazu su nam svi uzimali objave, a zatim su nas prozivali redom u sobu dežurnog oficira. U predsoblju je bilo više vojnika. Prvog su prozvali mene:
-    Jozef Cuci!
-    Tu sam, odgovorio sam nemački, i ušao u sobu. Za stolom je sedeo jedan kapetan i dražao u mojim rukama objavu. Iza njega bila su četiri vojnika, naoružana puškama i bajonetima.
-    Vi ste odavde? – upitao me je kapetan
-    Da, rekoh odlučno.
-    Gde stanujete?
-    Osetio sam kako me probija hladan znoj. Nisam pretpostavljao takvo pitanje. Da san ga mogao pretpostaviti, bio bih u prolazu zapamtio ime neke ulice. Ovako, nisam znao šta ću. Veldkirhen je mala varoš od nekoliko hiljada stanovika i oficiru su bezsumnje bile poznate sve ulice. Da reknem ulici koja ne postoji, moja bi sudbina bila jasna. Oklevao sam.
-    No, govorite, nemam vremena – izbrecnuo se kapetan.
Tada mi je, u poslednjem momentu, kao munja senula jedna ideja. Setio sam se da se redovno u svakoj nemačkoj varošici ulica koja prolazi p9ored crkve zove „Kirhengase, a ona koja prolazi pored škole „Šulgase“
-    Šulgase, odgovorih ja, dodavši nasumice i jedan broj, sad već ne znam koji broj.
-    Dobro, sada možete ići, rekao je kapetan
Prosto ne verujući da sam još slobodan pošao sam na druga vrata, kroz koja se izlazilo iz sobe. Ali, tada prozvaše Miloševića. Krv mi je stala u žilama, pokušao sam da mu dam znak: ne ulazi, ali me nije primetio. Uzevši u obzir zabunu u koje će ga dovesti pitanje gde stanujete, i to što je Milošević rđavo govorio nemački, predosećao sam da će ga otkriti.“- svedočio je Matić.

Potoručnika Andru Matića osećaj nije varao, bio u pravu. Austrijski oficiri brzo su otkrili zaveru i uhapsili Miloševića. Nakon što je video da Miloševića izvode naoružani vojnici vezanog, Matić je izašao iz komande i počeo da trči bez cilja. Utrčao je u jednu crkvenu portu, preskočio ogradu i našao se van grada. Nastavio je da hoda u pravcu švajcarske granice. Kako je Rajna bila zaleđena nije mogao nikako preko nje, nastavio je dalje do mesta Bludenc. Stigavši tamo u četiri sata nakon ponoći, umoran, gladan, promrzao i bez izbora uputio se ka prvoj kafani. Bila je zatvorena i unutra potpuni mrak. Matić je pokucao na prozor i posle kraćeg vremena vrata su se otvorina i na njima se pojavio jedan starac.

„Videvši me, pustio me je unutra. Velika peć u kafani bila je još topla. Prišao sam peći i seo, ali više nisam mogao da se pokrenem. Videći me onako jadnog čiča me skinuo, doneo mi suvo rublje, nalio čašicu konjaka i skuvao mi topli čaj. Kad sam se malo povratio čiča je počeo da me ispituje. Ja sam počeo da pričam kako sam bio u patroli i jurio jednog begunca. Priča je bila dosta besmislena. Videći me onako iznurenog, bez puške i oružja, čiča je morao da posumnja u tačnost mojih reči. Uozbiljio se i rekao:
-    Kažite ko ste, inače ću vas sad javiti stražarima
Uvideo sam da mi ništa ne pomaže i ispričao istinu: da sam zarobljeni srpski oficir, da sam pobegao iz zarobljeničkog logora u Gredigu, da sam celu noć pešačio kroz sneg i brda od Feldkirha.
Starac me je ozbiljno slušao. Kad sam završio ustao je, pljesnuo po ramenu i rekao:
-    Šteta za vas, da vas ovde uhvate.
Ja nisam mogao da veruje svojim ušima. Ali, starac je ugasio lampu, otvorio prozor i, kad su mi se oči navikle na mrak, pokazao mi je železnički most preko Rajne za Buhs.
Verovatno stari krijumčar, kao većina graničnog stanovništva, on je odlično poznavao teren. Rekao mi je da idem jedan kilometar više mosta, čuvajući se stražara, gde je Rajna najpogodnija za preplivavanje. Kad stignem na drugu obalu tri kilometra dalje nalazi se prvo švajcarsko selo gde mogu da nađem sklonište“

Potporučnik Matić je poslušao uputstva starog krijumčara i otišao je do obale Rajne gde mu je predloženo da je prepliva. Reka je bila širine oko dvadeset metara ali su sante pravile velike probleme. Kada je konačno preplivao reku pred njim se nalazio visoki zid okovan ledom, posle bezbroj pokušaja, ipak je Matić uspeo da preskoči i poslednju prepreku i nađe se na slobodnoj švajcarskoj teritoriji. Stajao je slobodan ali mokar i potpuno nag, modar od hladnoće na najvećoj zimi. U tom trenutku čuo je sa druge strane komešanje i dozivanje austrijskih straža. Matić se ponovo dao u beg i nakon dva – tri kilometra naišao je na jednu seljačku kuću.

„Bez premišljanja uleteo sam unutra. Mora da je bilo neverovatno zaprepašćenje ukućana, kad su pred sobom videli potpuno nagog čoveka, obraslog u bradi, onako poplavelog i jadnog. Ali, uvideli su odmah da od takve osobe ne treba da se plaše, nego da mu pomognu. Domaćin mi je odmah doneo jednu žensku košulju da se ogrnem, zatim mi je dao dva konjaka i stavio pored peći da se ogrejem.“

Sutradan je Švajcarac izvestio o događaju najbliže švajcarske vlasti i vrlo brzo je došao jedna švajcarska žandarmerijska patrola. Čestitali su Matiću bekstvo i izvestili odbor za prvu pomoć beguncima koji su u toku dana doneli pomoć u vidu garderobe, obuće i novca.

Matića su zatim poveli u varošicu Buhs gde ga je čekao okupljen narod koji je želeo da mu čestita, pozdravi ga i pomogne...

„Kad sam izašao iz pošte, čekala me velika gomila naroda i, ma da sam ja najenergičnije odbijao, gurali su mi na silu novac u džepove.“

To veče priređen je čak i bal u čast srpskog oficira Matića. Sutradan je otišao za Bern, gde se prijavio našem Poslanstvu. Posle malog oporavka u Bernu, pa zatim u Ženevi, preko Pariza i Marselja upućen je na solunski front, gde je bio raspoređen u auto jedinicu gde je ostao do kraja rata.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.