Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

10 naših olimpijskih heroja

Istorija srpskog olimpizma duga je više od jednog veka. Teško je izabrati najveće olimpijske uspehe. Pročitajte zato izbor desetoro olimpijaca koji su svojim nastupima, ili svojim gestovima obeležili nastupe naše države, kako god se ona zvala u tom trenutku
Datum: 07/08/2016

10 naših olimpijskih heroja

Foto arhiva i Profimeda

Momčilo Tapavica

(1872-1944)

Kažu da je bio najveći sportista svog vremena. Dizač tegova, rvač, atletičar, teniser. Prvi srpski olimpijac, iako je na prvim OI u Grčkoj 1896. učestvovao pod zastavom Ugarske. I prvi Srbin koji je osvojio olimpijsku medalju. Bio je veliki favorit u dizanju tegova i rvanju. Takmičio se povređen, želeo je sve da reši na brzinu, pa je jednom rukom podigao teret koji su drugi dizali sa dve ruke. Pukao mu je mišić u ramenu. Na kraju, osvojio je peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku. Uspeo je da osvoji treće mesto u tenisu.

Inače, Tapavica je bio arhitekta. I za sobom je ostavio nešto mnogo važnije od prve olimpijske medalje. Ostavio je zgradu Matice srpske u Novom Sadu.

 

Dragutin Tomašević

(1890-1915)

Osim što je bio jedan od dvojice prvih sportista koji su na Olimpijskim igrama nastupali pod srpskom zastavom, ovaj maratonac je poznat i po tome što je pobedio - voz. Trkao se sa Ćirom na 40 kilometara. Učešće u maratonskoj trci na OI 1912. godine bilo je uvertira za strašne, ratne godine koje će uslediti. Dragutin Tomašević je kao srpski vojnik poginuo u Prvom svetskom ratu sa nepunih 26 godina.

 

Ivan Gubijan

(1923-2009)

Prvi osvajač olimpijske medalje za Jugoslaviju u "kraljici sportova". Bacač kladiva Partizana osvojio je srebro na prvim OI posle Drugog svetskog rata, u Londonu 1948. godine. Inače, istoriju bacanja kladiva zadužio je uvođenjem četvrtog okreta u bacanje.

 

Franjo Mihalić

(1920-2015)

Koliko god danas čudno zvučalo, Franjo Mihalić nikada nije bio prvak Jugoslavije u maratonu. Ali zato jeste osvojio srebrnu medalju na OI u Melburnu 1956. Počeo je sportom da se bavi u Zagrebu pre rata, da bi karijeru nastavio u Partizanu, gde je i posle karijere bio trener mlađih kategorija. Preminuo je prošle godine u Beogradu.

 

Milan Galić

(1938-2014)

Samo kao personifikacija generacije fudbalera - dok se još na olimpijadama igrao pristojni fudbal - najbolji strelac turnira. Zbog prigovora sudiji u finalnom meču protiv Danske, pri našem vođstvu od 2:0, dobio je crveni karton. Zbog daljeg nesporazuma, kada je pokušao da se izvini sudiji, karabinijeri su ga poterali na tribine. Kada se utakmica završila 3:1 za Jugoslaviju, Galić je morao da preskoči ogradu i uđe u novu rundu jurnjave sa karabinijerima - da bi primio medalju.

 

Slobodan Kačar

(1957)

Olimpijski šampion i potonji profesionalni prvak sveta u boksu. Osvojio je zlato na Igrama u Moskvi 1980. godine, i time je porodični uspeh digao za još jedan nivo. Njegov stariji brat Tadija, naime, osvojio je srebro na prethodnoj olimpijadi.

Bilo je to vreme kada su marketing i biznis uveliko uzeli zamajac čak i u iskonskim sportovima kao što je boks. Kako je kasnije pričao, uoči finalnog meča obigravali su "Adidasovi" menadžeri oko njega kako bi nastupio u njihovoj opremi. Neke, za to vreme, vrtoglave cifre su se pominjale. A on je, kada je shvatio da više razmišlja o novcu, tako je pričao, nego o meču, prelomio i izašao u ring u staroj opremi - i postao olimpijski šampion.

 

Anton Josipović

(1961)

Jedan od trojice osvajača zlatne bokserske medalje za staru Jugoslaviju, Anton Josipović ostao je upamćen po nesvakidašnjem nastupu posle kog će biti upisano da je bio bolje plasiran od Ivandera Holifilda. Slučaj je hteo da u jednom polufinalu nastupi Holifild protiv jednog Novozelanđanina sa jugoslovenskim sudijom u ringu. Nakon što je sudija pozvao na razdvajanje, Holifild je zadao jedan udarac previše, i potom je diskvalifikovan. Pošto Novozelanđanin nije mogao da nastavi takmičenje, zlato je išlo pobedniku drugog polufinala, odnosno Antonu Josipoviću. To je izazvalo mnogo kontroverzi - pobednik i problematični sudija iz iste zemlje - te je Holifildu priznata bronzana medalja. A Anton Josipović je prilikom dodele medalja budućeg velikog šampiona pozvao na postolje rezervisano za pobednika.

 

Jasna Šekarić

(1965)

Ima onih koji ozbiljno veruju da su Olimpijske igre izmišljene da bi Jasna Šekarić bar jednom u svake četiri godine imala šta da radi preko leta. Nastupala je na Igrama od 1988. godine, pod pet različitih zastava ili imena države - SFRJ, nezavisni takmičar 1992, SRJ, SCG i Srbija. Osvojila je isto toliko medalja.

 

Aleksandra Ivošev

(1974)

Malo ko je čuo za devojčicu iz Novog Sada do te 1996. godine. Malo ko je čuo za nju i posle. Na prvim OI po ukidanju sankcija, devojka sa puškom je ispunila apetite uspeha gladne nacije koja je očekivala trijumfalni povratak na svetsku sportsku scenu. Osvojila je tada dve medalje i jedino zlato za Jugoslaviju na toj olimpijadi.

 

Milica Mandić

(1991)

Dugo je čekala Srbija na zlatnu olimpijsku medalju. Srećom. Dugoročno ulaganje države i dugogodišnja tradicija tekvonda u Srbiji... Okej, pala nam je s neba, osvojila prvo zlato za Srbiju, i prvo zlato za državu bilo kog imena posle 12 godina, i u zaustavnom vremenu - poslednjih dana Igara u Londonu - konačni saldo srpskog olimpijskog tima učinila zadovoljavajućim sa četiri medalje. Bez njenog zlata, to bi delovalo znatno skromnije.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.