Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

R magazin

Bacačem granata protiv kolone NATO tenkova: Sećanje na podvig ruskog padobranca na aerodromu Slatina

Padobranac Aleksej Dogadin iz 2. ruskog bataljona mirovnih snaga učesnik je čuvenog usiljenog marša na Prištinu u junu 1999. Kada su se aerodromu Slatina približile NATO snage, dvadesetogodišnji padobranac je sa bacačem granata u rukama stao ispred kolone britanskih tenkova. U ekskluzivnom intervjuu za R Magazin Dogadin se priseća događaja koji su se odigrali pre 20 godina
Piše Katarina Lane
Datum: 29/03/2019

Bacačem granata protiv kolone NATO tenkova: Sećanje na podvig ruskog padobranca na aerodromu Slatina

"U Prištini su nas dočekali kao ruske oslobodioce 1945."

U vojsci sam od osamnaeste godine. Naš bataljon je kao deo misije SFOR-a bio raspoređen na teritoriji Bosne i Hercegovine kraj naselja Simin Han, pored Tuzle. Jedanaestog juna transporteri i kamioni sa 200 ljudi su krenuli u pravcu prištinskog aerodroma.

Krenuli smo rano ujutru. Bilo je teško videti bombardovanu zemlju, mostovi i putevi su bili razrušeni. Put nas je vodio kroz Beograd, a meštani su svuda bili ushićeni našim dolaskom. U Prištinu smo ušli usred noći. Ali bez obzira na to, niko nije spavao. Ulice su bile pune ljudi koji su izašli da dočekaju našu kolonu. Sve je to ličilo na dokumentarne kadrove ulaska crvenoarmejaca 1945. u Beograd. Čitavim putem su nas pratili uzvici "Bratska Rusija!". Naši transporteri su bili posuti cvećem, i bilo je jasno da ljudi od nas očekuju pomoć.

Sećam se i drugog. Nailazili smo na kolone jugoslovenske armije. Nikada neću zaboraviti izraz očajanja na njihovim licima. Bili su željni da brane svoju otadžbinu, ali naredili su im da se povuku. I bilo je teško gledati ih, pobeđena armija uvek izgleda strašno tužno.

Na sam aerodrom smo stigli rano ujutro. Odmah smo zauzeli pozicije. Kontrolisali smo čitav aerodrom. Postavili smo barikade od onoga što smo našli, buradi i protivtenkovskih barijera. Na teritoriji aerodroma bila je jugoslovenska armija i materijala za barikade smo imali dovoljno, to nam je bilo od velike pomoći. Praktično svaki od nas je bio profesionalni vojnik, ljudi koji su bili na ratištima. Ja sam, recimo, bio svedok oružanog konflikta u Abhaziji. Naši su vojnici bili iskusni, ali svejedno, na rat je nemoguće navići se.

Naš je zadatak bio da zauzmemo i zadržimo aerodrom. Govorili su nam da će za manje od 24 sata doleteti naši avioni sa pojačanjem. Ali nebo je bilo zatvoreno. Mi smo o tome saznali tek kasnije od novinara, koji su se tamo muvali od prvog dana.

"Bilo je teško videti da Srbima treba pomoć, a mi ne možemo da im pomognemo"

Meštani su pokušavali da nam pomognu. Ostali su mi samo u dobrom sećanju. Pomagali smo Srbima da napuste okupiranu teritoriju. Loše je bilo samo to što nismo bili slobodni da učinimo više za njih. Svake noći su ovde-onde izbijali požari. Albanci su palili srpske kuće, a mi nismo imali pravo da napustimo teritoriju aerodroma. Britanski KFOR noćima nije patrolirao, a ujutro bismo saznali da je srpsko stanovništvo ponovo terorisano. Bilo je teško videti da ljudima treba pomoć, a mi ne možemo da im pomognemo...

Praktično čitav aerodrom je bio bombardovan. Netaknuta je ostala samo pista i bilo je jasno da su je ostavili da bi je kasnije sami koristili. Sve su unapred isplanirali.


Celu kolumnu Draže Petrovića pročitajte u novom Nedeljniku koji je na svim kioscima. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici

 


 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.