Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Berulia

Trgnem se na glas starijeg gospodina, pomalo pogrbljenog, u tamnom odelu koje deluje kao da ga nikad ne skida. "Želite li da ostavite jaknu?", obraća mi se na tvrdom došljačkom engleskom. "Odakle vam ove brošure?", pitam ga još uvek s nogama u plićaku. "Moje su", kaže kao neko dete, i dodaje: "Ja sam iz Splita"
Piše: Maja Piščević
Datum: 21/05/2017

Berulia

Ne pitam u koji restoran idemo jer imamo dogovor da se nađemo kod mene da nazdravimo za moj odlazak iz Njujorka i odatle zajedno produžimo na večeru. Posle gomile mutnih dana bez pravog sumraka vetar je konačno rasterao oblake i nebo se zacrvenelo nad Hadsonom.

Sa flašom ledenog "Veuve Clicquotea" i tri visoke čaše krećemo na krov. Ima stvari na kojima ne treba štedeti, ponekad je to dobar šampanjac. Dok se lift nečujno penje na 55. sprat, pričam im o kecelji koju sam pre mnogo godina kupila u jednoj galeriji u Džordžtaunu, na kojoj piše: "U životu svake žene postoji trenutak kad samo čaša šampanjca može da pomogne". U potpisu -- Bet Dejvis. Što se mene tiče, pomaže uvek. Kad bi radost mogla da se pije, imala bi ukus šampanjca.

Posle nekoliko sentimentalnih zdravica i cerekanja na anegdote iz godine u kojoj smo postali prijatelji, krećemo na večeru. Be-ru-li-a... sričem u sebi ime restorana kome prilazimo, pokušavajući da prizovem sećanje. Be-rulia. Berulia? Kao da me neko golica po tabanima, tu mi je na ivici jezika, ali nemam čime da ga dohvatim.

Čim smo ušli, zagonetka se sama razrešava. Na stilskom stočiću pored vrata složeno je nekoliko brošura sa fotografijom ostrva usred azurnoplavog mora na koricama. Brač, odmah ga prepoznajem, baš kao i deo obale odakle mora da je slikan -- Brela, malo mesto južno od Splita na putu za Dubrovnik. A "Berulia" je ime hotela u kome smo letovali, inače stari naziv za Brela.

Vidim nas na plaži, mama i tata na zelenim ligeštulima pod suncobranom dok se sestra i ja pravimo važne u našem novom žutom gumenom čamcu s veslima. Oko nas se u plićaku motaju dva plava dečaka iz Australije od kojih mi se jedan sviđa. Ne znam da li je moj ili njihov engleski bio kriv, tek pamtim razočaranje kad mi je mama naknadno otkrila da su bili iz Austrije.

Trgnem se na glas starijeg gospodina, pomalo pogrbljenog, u tamnom odelu koje deluje kao da ga nikad ne skida. "Želite li da ostavite jaknu?", obraća mi se na tvrdom došljačkom engleskom. "Odakle vam ove brošure?", pitam ga još uvek s nogama u plićaku. "Moje su", kaže kao neko dete, i dodaje: "Ja sam iz Splita." -- "Baš iz Splita?", pitam malo razočarano. "Pa ne baš, ali to je jedno malo mesto, ne znate vi... došao sam ovde pre više od pola veka..." -- "Iz Brela?", prekidam ga.

On ćuti, samo me gleda. "Ja sam iz Jugoslavije", konačno progovori, "Brela su bila u Jugoslaviji." -- "I ja sam iz Jugoslavije. I znam gde su Brela", kažem, jedva svesna da moji prijatelji stoje pored mene kao dve senke. "Sa mog prozora vidi se Brač." -- "Znam", kažem i shvatim da sam odgovorila na srpskom.

Vodi nas do stola, najlepšeg, kako kaže, na maloj galeriji. "A vi na specijalnu stolicu, ovde", pokazuje mi gde da sednem. Ne pitam što je specijalna. Kasnije dok srčemo ostrige s limunom i zalivamo ih hladnim pošipom sa Korčule, osećam kako sa svakim gutljajem vina otvaram po jednu kutiju fotografija s mirisom čempresa i lavande. Stari gospodin, vlasnik restorana "Berulia" u kome nije propustio ni jedan jedini dan za 36 godina otkad postoji, ne može da se odvoji od stola. Priča nam o svom životu, porodici, gostima koje je dočekivao, nekoj slavnoj glumici koja je sedela na mom mestu. Izvinjavam se svojim prijateljima koji su drugačije zamišljali ovo veče, ali oni deluju očarano, mole me da se ne obazirem.

Kad je došao red na kolače, pitam da nemaju slučajno rožadu, više da bih čula svoj glas dok izgovaram tu divnu, zaboravljenu reč, nego što verujem da je prave. "Eh, imamo li rožadu", ponavlja, šireći ruke i minut kasnije njegova žena gura ka našem stolu kolica puna dalmatinskih poslastica sa drhtavim žutim kolačem prelivenim karameliziranim šećerom u sredini. Dok gustiramo porciju rožade uz poslednje gutljaje vina sa Korčule, pričam svojim prijateljima kako se nekad živelo u Jugoslaviji. Izgovaram rečenice koje i meni samoj zvuče kao bajka. Slušaju me širom otvorenih očiju.

Na izlasku iz restorana, dok mi pridržava jaknu, koristim priliku da ga pitam da li pomišlja da se vrati. Ne kažem to, ali mi izgleda kao da nema još mnogo jutara pred sobom. "Kako?", pita me, "kako", ponavlja još nekoliko puta, kao za sebe, i svaki put deluje sve starije i tužnije. "Odavno želim da se vratim, ali ovde su mi deca, ovde su mi unuci, unuke, sve što imam mi je ovde, za mene više nema povratka." Prokletstvo, mislim dok ga slušam, kakva to mora da je kletva, ne moći se nikad vratiti tamo odakle si pošao.

Napolju je opet Njujork, sa okeana duva ledeni vetar. Podižem kragnu i okrećem se da još jednom bacim pogled ka pučini i Braču, spokojna što su mi deca kod kuće.

 

 


 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Ivan
22.05.2017 - 10:17
moram to reći
Obožavam kolumnu Maje Piščević. Neko ume da vas rečima prenese na neko drugo mesto, u neko drugo vreme. Maja je od tih...