Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Četiri godine bez Josifa Tatića: Beži, Staljine, ubiće te Tale

Od svih naših života, uloga, pozorišta, karijera i ostalog najbitnije je na kraju, samo, da smo se lepo družili. E, u tome je, kao i u svemu, Surovi bio majstor. Pored njega, oko njega i u njemu uvek je samo smeh. Tekst povodom godišnjice smrti velikog glumca Josifa Tatića koji je preminuo 8. februara 2013. godine
Piše Vladimir Bogdanović
Datum: 08/02/2017

Četiri godine bez Josifa Tatića: Beži, Staljine, ubiće te Tale

Foto: Screenshot

Tale.

Hladno je, neki februar, s početka puste Šantićeve na donjem Dorćolu, još ne čujem džez iz "Ptice" iz broja 8. Lovu opet nemam, mogu na crtu, svira Stjepko Gut za džabe da nam pomogne, voli "Pticu" i stalo mu je da proradi bolje, samo što je sleteo iz Njujorka, imam dve paklice cigareta u poderanom ali najudobnijem kaputu i prelepu ali nezaposlenu ženu kod kuće. Presrećan sam.

"Milesaaaaaaa, Milesaaaaaaa....", vičem u sebi i smeškam se.

Sumaglica je, tek onda prepoznajem da je to Mićun, dirigent i gazda "Ptice", stoji preko puta kluba i priča ispod prozora u prizemlju sa Preletovom kevom koja tu živi, stara je, jedva hoda i jedina se ne buni što džez svira do kasno, sve je to podseća na Dušana koji je najbolje pevao džez u staroj Jugi, a tek onda ono njegovo iz predstave "Kosa", kako kaže njegova Anka. Vidim da joj Mićun daje nekoliko flaša "Džeka".

"Milesaaaaaaa, Milesaaaaaaa.......", ponovo čujem u sebi Šojkin glas, dok je ulica i dalje pusta i tiha i dok već prolazim pored dvorišta naslonjenog na "Pticu", tog dvorišta iz filma "Dogodilo se na današnji dan", koje je i 2007. gotovo istog izgleda kao i kada je snimano, sve isto i sa drvenom tarabom opasano, nekoliko straćara, česma na sredini dvorišta.

"Beži, Staljine, ubiće te ćale! Hoće k.....c, Milesaaaaaaaaa, Milesaaaaaaaaa".

Ne znam ko mi je to pričao ali znam da i Tale malo-malo, pa ponavljao te rečenice iz filma u kome on inače glumi Milesinog ćaleta i umesto "ubiće te ćale", ubacuje "ubiće te Tale...", pa onda bi nastavljao sa psovkama na svoj račun, dok mu se i mali prst na nozi smeje a kamoli krofnasto lice, pa onda i ostali pobacaju karte jer ih ovaj toliko zasmejava dok igraju preferans u holu Jugoslovenskog dramskog, da ovi jednostavno ne mogu da izdrže.

I sve se pogodilo, pevam u sebi, smejem se Surovom, ulazim u "Pticu" i imam šta da vidim. Šank je pun, svi se cerekaju do suza, opet Taletu. Ne, ne njemu, on ih je zasmejao, tačnije priča o njemu, još sinoć i od tada ne vredi, cerekanje je na snazi, niko uopšte ne zna kako će svirka da počne jer se i Stjepko kida, pogodilo se i da je baš to veče i Pera Božović došao što je zaista čudo jer jedva hoda već duže vreme, sedi do prozora, dok neko dobacuje Gutu da je blesav i da je bolje svirao dok je pio, to je tvrdio i nedavno upokojeni Prele, inače sigurno jedan od Stjepkovih najboljih prijatelja.

Vidim da je Sale, kompozitor iz "Ateljea 212", bio sinoć sa Taletom ili bar u njegovoj blizini, jer prepričava po ko zna koji put njegovu izjavu koja je isti tren ušla u sve legende i antologije o Surovom, dok ostali plaču od smeha, tačnije, stalno ga teraju da iznova priča.

"Pa ko je bio za stolom?" pitaju svi.

"Ma ne znam više, Pera Kralj je bio pored, Gaga Nikolić, Caci, da li Ceca Bojković, ne znam nije ni bitno, nisam bio u toj prostoriji, bio sam ovamo ka šanku, znam samo da je ekipa iz Ateljea i da je glumačka, i Tale sa njima, mislim da su bacali karte i da su se okupili da se dogovore za pokojnog Preleta..."

"Je l' su cepali?" pita gomila.

"Ma jesu, normalno, nego, bili svi nešto umorni i puni nekih obaveza, pa je jedan po jedan ustajao, dok ih Tale uporno terao da ostanu da popiju još koju za Preleta, da se druže i da otprilike nikad ne idu kući."

"I?"

"Ne mogu Tale, majke mi, imam sutra svadbu, moram, drugi je rekao imam i ja sutra neko krštenje, treći je rekao da ima i on nešto sutra... A četvrti, imam i ja sutra probu."

Sale objašnjava da je Tale na kraju video da su svi odlučni i da se društvo već osipa, iako svi obožavaju da budu u njegovoj blizini, ali i da zaista sutra imaju obaveze, tako se pogodilo.

"Pa imam i ja sutra da ustanem prekosutra", izjavio je Tale i naručio još jedno piće, dok su se na kraju svi koji su imali nešto sutra, naravno, vratili za sto i nastavili da kartaju i smeju sa Taletom do jutra, pa kad je svanulo, svako na svoju stranu i na to što ima.

Što bi rekao pokojni Prele, u redu, pobedio sam, a što bi dodao pokojni Muci Draškić, od svih naših života, uloga, pozorišta, karijera i ostalog najbitnije je na kraju, samo, da smo se lepo družili. E, u tome je, kao i u svemu, Surovi bio majstor. U tom momentu shvatio sam da je Tale rođen - srećan. Celi život ga zasluženo prati najređa ljudska privilegija koju čovek može da zamisli - vole ga svi ljudi sveta, svi koji su ga upoznali makar i na dva minuta i više ga nisu videli, a kamoli ostali koji ga dobro poznaju. I ne samo to. Pored njega, oko njega i u njemu uvek je samo smeh.

Prolazi veče, a ja se onda sećam kako sam od Taleta izgubio opkladu u kafani "Pod lipom" kod Miše Radibratovića u zlatiborskom naselju Palisad. Pred zoru, kada je već ponestajalo špricera, ostalo taman za jednog da ima diskrecioni stimulans kako bi došao do sopstvenog kreveta, cilj je bio smisliti što pametnije pitanje na koje ovaj drugi ne može da odgovori, ni uz pomoć prolaznika, novina, interneta, ali pitanje mora da bude iz našeg vidokruga. Ko izgubi, pije sok od zlatiborske maline, tri dana. I to je njegova ideja bila. Verovatno nešto kasnije u filmu "Profesionalac" baš iz toga potekla ona čuvena "a kako se osećaš kada piješ sok od maline".

Nastavili smo da igramo karte. Pametno smo ćutali i mozgali. Ja, bogami, ništa. Tup od višednevne nesanice. Špricer se tanjio. Iz pravce Čajetine naišao je seljak i lagano je tabao sa dva vola ispred sebe, picnut, na sebi je imao lepu ispeglanu liht plavu košulju, i pulover. Tale ga je dugo posmatrao, a onda je dreknuo.

"Imam, gotov si, konobar donesi mu sok!"

"Dobro, kaži, možda znam, ne raduj se toliko unapred, pićeš ti bogami sok, vidim ja!"

"Zašto samo u užičkom kraju u Srbiji seljaci nose plave šajkače, ha!?" smejao se Tale dok je gledao kako se koprcam i odlazim do seljaka da pitam.

Ni sam seljak nije znao. Samo je ponavljao, pa tako je oduvek. Ni prolaznici nisu znali, meštani, niti u dve obližnje radnje, niko. Ni za sat vremena koliko je bilo pedviđeno nisam našao odgovor.

"Nego, da te pitam, a kako se osecaš kada piješ sok od maline?", pitao je Tale danima posle toga.

"Ćuti ćale, ubiće te Staljin" - obično sam replicirao.

Danas jedino znam da je Tale možda najmanje bio boem, i to svakako, ali Tale je zapravo kategorija retkih ljudi na ovom svetu oko čijeg imena nema ni prefiksa a ni sufiksa. Prosto je, samo kažeš - Tale. Ili, čovek zarazne ljudskosti, umetnik, glumac, roditelj. U životu je najviše voleo porodicu, glumu, ljude i štrudlu s makom koja ga je podsećala na detinjstvo.

Josif Tatić, 1943- 2013. (N.Sad - Beograd)     


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.