Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Godišnjica smrti rodonačelnika Nemanjića: Kako bi izgledala Srbija da je Stefan Nemanja (p)ostao katolik

Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije koja je obeležila srpsku srednjovekovnu istoriju preminuo je na današnji datum, 13. februara, 1200. godine u manastiru Hilandar. Podsetimo se jednog poglavlja iz knjige "Alternativna istorija Srbije"
Piše dr Čedomir Antić
Datum: 13/02/2017

Godišnjica smrti rodonačelnika Nemanjića: Kako bi izgledala Srbija da je Stefan Nemanja (p)ostao katolik

Foto Profimedia

U oblastima koje je naselio srpski narod nalazila se granica između crkvenih oblasti potčinjenih papi i carigradskom patrijarhu. Sve do sredine 8. veka oblasti na zapadu Balkana bile su pod jurisdikcijom rimskih papa. Tek je ikonoborački car Konstantin Peti ove oblasti prisajedinio Carigradskoj patrijaršiji. Crkve su se kasnije mirile i svađale, ali je do Velikog raskola iz 1054. gotovo celokupno Balkansko poluostrvo ostalo u sastavu patrijaršije. Ova stara podela, najtrajnija posledica vladavine prezrenog ikonoklasta, svakako nije bila bez uticaja na činjenicu da su od doseljavnja Srba na Balkan njegove zemlje primale hrišćanstvo iz oba crkvena središta.

Srpski knez Duklje Mihailo Vojislavljević primio je u jednaestom veku, oko 1077. - upravo u vreme vrhunca klinijevske reforme - kraljevska znamenja od velikog pape Grigorija Sedmog. Početkom dvanaestog veka prilike su se, međutim, promenile. Energični Vukan, veliki župan Raške, severne srpske zemlje, preuzeo je prvenstvo od svojih dukljanskih rođaka. Pod snažnim uticajem Vizantije Raška je baštinila tradicije pravoslavlja, oko grada Rasa koji su oteli carstvu postojale su drevne pravoslavne crkve čiji je verski i politički značaj bio ogroman. Upravo posle Vukanove smrti došlo je do feudalne anarhije usled koje je pod maglovitim okolnostima porodica osnivača dinastije Nemanjića izbegla u Duklju gde su Nemanja rodio i prvo bio kršten po rimskom obredu.

 

SCENARIO 1

 

Vizantija i Raška slabe u 12. veku, Srbija postaje katolička

 

Zamislimo da je posle Vukanove smrti Raška trajno izgubila značaj, a u Carigradu tog vremena nije došlo do velikog, poslednjeg, imperijalnog uspona Vizantije pod Aleksijem, Jovanom i Manojlom Komninom (od 1081 do 1180). Vizantija bi tako opadala sve do krstaškog osvajanja 1204. godine. U tim uslovima možda bi Duklja zadržala primat, a Raška dobila drugačiju političku sudbinu. Katolička Srbiji, kao država granice prema Bugarskoj i Vizantiji, a kasnije i Osmanskom carstvu, pošla bi drugim putem u odnosu na Srbiju koja je kao deo „Vizantijskog komovelta" preuzela njegove tradicije i vremenom nastojala da sama zameni ostarelo carstvo na Bosforu. Prema drugoj, možda izglednijoj mogućnosti u Srbiji bi se u nedostatku snažnog vladara i jasnog vizantijskog uzora razvila pravoslavna crkva lišena autokefalne - samostalne - organizacije.

Da je Srbija postala katolička zemlja i da je težište njene države ostalo na primorju, verovatno je da bi vremenom došlo do jačanja centralizovane vlasti nad Dukljom, Travunijom, Zahumljem i Raškom. Suprotstvaljena Vizantiji koja je opadala, bez veza sa Bugarskom čije su aspiracije posle 12. veka okrenute ka jugu, takva Srbija bi svoje težnje okrenula kao uspostavljanju katoličanstva u zaleđu (pre svega u Raškoj) i borbi protiv jeretika u Bosni.

Nemoć centralne države i dugoročno slabljenje Vizantije možda bi u krajevima izolovane pravoslavne "episkopije Srbija" doveli do širenja bogumilstva. Srbija bi prošla dugotrajne ratove protiv jeretika i kasnije Osmanlija. Ukoliko bi je u 14. ili 15. veku pokorili Turci njen bi vladar i plemstvo verovatno bili prognani ali bi kruna prešla na neku stranu dinastiju. Države, čije bi sedište verovatno bilo u Skadru, bila bi obnovljena tokom 17. ili 18. veka. Teškoće bi nastale oko njenog odnosa sa Mletačkom republikom i Habsburškim carstvom. Od podele i sudbine kakva je krajem 18.veka zadesila Poljsku, obnovljenu Srbiju bi možda spasila Francuska revolucija i propast Mletaka. Vremenom bi novovekovna srpska država ukinula feudalizam, verovatno u vreme kad i Habsburška monarhija. Oko njenog skiptra okupile bi se susedne zemlje, pre svega albanska plemena čije su kratkoveke državice, kakva je bila Kneževina Arbanon bile u prijateljstvu i rođačkim odnosima sa srpskim vladarima, ali i Bosna u kojoj bi posle hrišćanske pobede nad Osmanlijama prevladao katolički element.

Bez islamizacije, i pomeranja stanovništva na sever, Srbi i Arbanasi bi verovatno zadržali prijateljske odnose. Ukoliko ne bi na severu današnje Albanije nastala katolička arbanašaka država, oni bi se moguće uključili u neku veću srpsku ili južnoslovensku državu i imali bi položaj kakav danas ima Vels u Britaniji ili Bretanja u Francuskoj. I dok bi Srbija držala svoje stare zemlje do Omiša, hrvatska država bi u okvirima Habsburške monarhije bila obnovljena na severu - u oblastima banske Hrvatske i Slavonije. Bez velikih srpskih seoba u habsburške zemlje hrvatski jezik bi verovatno bio značajno različit od srpskog i ograničen na manje prostore na današnjem severozapadu Hrvatske. Ukoliko bi Habsburška monarhija pokušala da osvoji i prisajedini katoličku Srbiju, ona bi verovatno u savezu sa Francuskom, Britanijom i možda Pruskom vodila rat za samostalnost i u vreme nacionalnog romantizma na sasvim drugim osnovama ujedinila susedne države. Možda na način sličan onome na koji je ujedinjena Italija. Zapadne države možda bi je videle onako kako su gledale Portugaliju.

Dvadeseti vek zatekao bi katoličku, primorsku Srbiju kao siromašnu državu koja nastoji da se industrijalizuje. Ona svakako ne bi imala bliske veze sa carskom Rusijom ali pošto se ne bi graničila sa njom nastojala bi da iskoristi njene interese i antagonizme sa susedima (Habsburškom monarhijom ili Bugarskom). U Prvom svetskom ratu bi verovatno bila neutralna, pošto bi on bio vođen na istoku i zapadu evropskog kontinenta. Pojava fašizma u Italiji, kriza, siromaštvo i neuspeh industrijalizacije doveli bi do pojave lokalnog fašizma. Za vreme Drugog svetskog rata Srbija bi verovatno bila u statusu sličnom Švedskoj ili, ukoliko bi se usključila u rat, onda Finskoj. Posle rata Srbija bi bila među državama sa granice blokova, verovatno (posebno ako bi bilo prema volji njenog stanovništva) na strani zapada. Verovatno sa autoritarnim posleratnim režimom koji bi bio nekako zbačen šezdesetih ili sedamdesetih godina. Država bi tada stupila u Evropsku ekonomsku zajednicu. Ukoliko se održala narodna dinastija i država bez većih potresa uspostavila parlamentarnu demokratiju u 19. veku i indsutrijalizovala se u 20., možda bi se održala i monarhija.

 

SCENARIO 2

 

Pravoslavna Srbija bez samostalne crkve, narod po dolasku Osmanlija većinom prelazi na islam

 

Srbija ostaje pretežno pravoslavna zemlja, ali bez samostalne narodne crkve. Slična je bila i sudbina Bosne. Ona je, međutim, okružena katoličkim i pravoslavnim državama bila nemirna i neizgrađena sve do kraja 14. veka, a pravoslavna crkva je posledicom svoje izolovanosti postepeno prihvatila jeretička učenja patarena (koji su i prevladali) i, kasnije, bogumila. Početkom 15. veka, uoči osmanskig osvajanja, Crkva bosanska je počela ubrzano da propada.

Srbija sa sopstvenom pravoslavnom episkopijom bez crkvene samostalnosti teško bi izgradila uspešnu srednjovekovnu monarhiju kakva je pod Nemanjića i snažnim uticajem vizantijskog sveta stvarana tokom dve stotine godina. Verovatnije je da bi Raška ostala država velikih župana koji bi se međusobno nasleđivali u porodici po principu senioriteta (najstariji član bi bio izabran za vladara). Njenu crkvenu organizacija, preostalu pravoslavnu episkopiju, katolička Ugarska, srpske primorske države i pravoslavna Bugarska optuživale bi za jeres. Ukoliko bi se održala, ova država bi se teško širila na jug, a vremenom bi identitetski otpala od primorskih srpskih zemalja.

Dolazak Osmanlija možda bi doveo do islamizacije čime bi verovatno u vreme propasti Osmanskog carstva ostao teritorijalni, neprekinut pojas od Carigrada, preko Trakije, Makedonije do Srbije i Bosne, naseljen većinski muslimanskim svetom. U tom slučaju, pitanje nacionalnog oslobođenja Balkana postalo bi složenije i verovatno bi u vreme pokušaja emancipacije balkanskih hrišćana između 1839. i 1856. - kada je Carigrad pod pritiskom velikih sila davao prava drugim veroispovestima - u Srbiji i Bosni preovladala konzervativna begovska opozicija. Ukoliko Velike sile ne bi osvojile Srbiju i Bosnu i raselile njihovo stanovništvo, tek bi vremenom, u vreme nastanka moderne Turske i dekolonizacije u Aziji i Africi, u njima preovladao "socijalistički islam". Ukoliko bi njima vladali konzervativni politički i verski krugovi, one bi stajale u savezu sa Nemačkom u oba svetska rata. Do našeg vremena, posle tri desecije autoritarne baasističke (socijalističke) ili komunističke vlasti, te dvadeset godina nesupešne tranzicije, verovatno bi islamske Srbija i Bosna doživele pokušaj demokratizacije tokom "Arapskog proleća" i konačno delovanje "Islamske države".

 

SCENARIO 3

 

Pravoslavna Srbija bez samostalne crkve posle vekova pod osmanskim ropstvom doživljava obnovu

 

Ukoliko bi se u Srbiji održalo domaće pravoslavlje i pružilo uporan otpor Turcima- što je bez kulta Sv. Save, sećanja na "svetorodnu lozu Nemanjića" i Kosovski zavet malo moguće, prilikom opadanja Osmanskog carstva, oslobođena Srbija pala bi pod vlast Habsburške monarhije i bila uspešno pokatoličena budući okrenuta protiv Osmanskog carstva i suparničkog državnog pravoslavlja u Rusiji. Mala je verovatnoća da bi domaće pravoslavlje, sa elementima bogumilstva i narodnih verovanja, u vreme ratova za oslobođenje Balkana krajem 18. i tokom 19. veka privuklo pažnju francuskim prosvetiteljima i, kasnije, evropskim romantičarskim intelektualcima koji u njemu prepoznaju rusoovsku religiju slobode, lišenu "vizantijske niskosti i katoličke zaslepljenosti", svešteničkog ugnjetavanja, monaških uskogrudosti i državnih progona...

U tom slučaju Srbija bi za evropski Zapad mogla postati nekakav ideal slobode... U njenu, od strane ustanika oslobođenu zemlju, pohrlile bi, svakako manje nego u Grčku, ali nesumnjivo reke slobodoljubivih dobrovoljaca iz evropskih država. Budući na osetljivom starteškom mestu, takva bi država bila nestabilna i svakako bi bila žrtva nekog totalitarizma tokom 20. veka. Danas bi bila demokratska ali zbog svoje male teritorije i nepostojanja strateškog značaja, ne bi bila deo etničkih, identitetskih i verskih podela koje bi na Balkanu svakako postojale...

 

 


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Дејан
14.02.2017 - 11:55
ШББКББ
Стварно не разумем у чему је фора са алтернативном историјом. Разумем да је популарна, али је она за нас Србе погубна. Одлика размажених и емотивно незрелих људи је да размишљају о прошлости и повратку у младост како би \"исправили\" путеве којим су ишли занемарујућисадашњост и још горе будућност. Исти случај је и са нацијама. Ту смо где смо. Свако размишљање \"шта би било да је било...\" не води апсолутно ничему.
Draza
15.02.2017 - 20:35
... vaše stare zemlje do Omiša?
... vaše stare zemlje do Omiša?. I Bosna je vaša stara zemlja pretpostavljam. Pa preko Drine nema niti jedan spomenik iz vase srednjovjekovne drzave. Dakle vi zaista nemate kriterija. To je kao ono: srbija to Tokija. Da je srbija postala katolicka ne bi bilo toliko mrznje, kao prvo. Pa bi mozda opstala i Jugoslavija, zar ne?