Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kajmak za Lejdi Gagu, ili šta Srbi misle o sebi

Mi teško prihvatamo da smo mali i nebitni, pa onda gnjavimo uspešne zemljake pitanjima očekujući da Lejdi Gaga upita Brajana Rašića na pauzi fotkanja da li joj je doneo užički kajmak. Nismo samo mi takvi. Setim se intervjua od pre mnogo godina hrvatskog novinara sa Marajom Keri. Prvo ju je pitao za hrvatsku obalu, pa za rat, ona nema pojma, i na kraju se očajan uhvatio Vimbldona i Ivaniševića da bi mu ona odgovorila: "Ne pratim tenis"
Piše: Branko Rosić
Datum: 04/07/2016

Kajmak za Lejdi Gagu, ili šta Srbi misle o sebi

Redovno sam dekoncentrisan, pa i tokom Vimbldona. Uhvatio sam sebe dok razmišljam koliko je Novak pomogao našem individualnom turizmu. Od smaranja viznih odeljenja do domaćina punih predrasuda. Setio sam se boravka u Danskoj u eri kada su mobilni telefoni bili mogući samo u "Enterprajzu". Hteo sam da se javim roditeljima i hajde da to uradim s recepcije nekog hotela u blizini. Srbija je bila u horor medijskoj slici. Ono zlikovci, lopovi, ratni zločinci... I recepcionar je tražio pre nego što okrene pozivni za Beograd da uplatim akontaciju, za svaki slučaj, jer ko zna. Od Srbina se valjda očekuje da ne plati, ako već ne zakolje recepcionara kablom od fiksnog telefona.

Onda je moj drug otišao u Berlin i odžeparili su ga u okolini tamošnje Zoo štajge. Kada je otišao da prijavi policiji, rekli su mu likovi sa zelenim Polizei uniformama da su mu to uradili najverovatnije Srbi ili neki slični jer oni to rade.

Prošle godine sam imao potpuno drugačiji susret s recepcionarom na Čelsijevom stadionu koji je, saznavši odakle sam, odškrinuo memoriju mobilnog i pokazao mi svoju sliku s Novakom s Vimbldona. Tako je tekla moja evolucija od zlikovca do uglednog građanina u očima evropskih recepcionara.

Ali ima i druga strana. Ono naše preduvavanje samih sebe i gnjavaža da li nas i kako gledaju. Pitaju našeg Brajana Rašića, fotografa Stounsa i Bouvija i mnogih drugih, da li ga je Bouvi nešto pitao o Srbiji kada ga je ovaj slikao. Kaže Raša: "Nikad me nije pitao ništa." Ni ostali.

Mi teško prihvatamo da smo mali i nebitni, pa onda gnjavimo uspešne zemljake pitanjima očekujući da Lejdi Gaga upita Brajana Rašića na pauzi fotkanja da li joj je doneo užički kajmak. Nismo samo mi takvi. Setim se intervjua od pre mnogo godina hrvatskog novinara sa Marajom Keri. Prvo ju je pitao za hrvatsku obalu, pa za rat, ona nema pojma, i na kraju se očajan uhvatio Vimbldona i Ivaniševića da bi mu ona odgovorila: "Ne pratim tenis." Ostao je praznih ruku i diktafona za patriotsko pučanstvo. Užas. I umesto da pravim zaključak, pozajmiću ga iz kolumne Ante Tomića oko Andrićgrada i Kovačićevog spomenika u Splitu, a univerzalan je možda za naš region:

"Mi uporno pokušavamo zatajiti svoju političku, vojnu, kulturnu i svaku drugu beznačajnost, izmišljajući povijest koja se nije dogodila ili svojatajući povijest naših stranih vladara, i što se više oko toga trudimo, naš se trud čini sve jadniji i uzaludniji."

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Жика Врачаруралац
02.09.2016 - 12:20
Ја небитан, ми небитни
Росићу из угла редовног читаоца Ваше колумне су јако досадне, испразне, негативне. Скоро сте објашњавали Штулићу шта је он у ствари хтео да каже. То што очигледно носите васколике комплексе, не значи и да смо ми око Вас исти такви. Рецимо у Аргентини нас много добро знају, пре свега због спорта, у Америци појма немају где смо ми, али ни Италија, у Малезији нас памте по Титу, а појма немају шта је то Грчка, Италија, не интересује је их Европа. Хрватским морем може да се одушевљава само неко ко није видео Грчку, да не идемо до Црвеног мора и Кариба. Не ради се ту о мору већ о аутентичној вишемилјениумској култури наспрам ничега, јер сем мора ни у Сплиту, Дубровнику. Хвару, Брачу нема апсолутно ничег аутентично хрватског. Да ме извинете чакавски је дијалект српског никако хрватског. Замислите како бисмо ми били тужни, а Ви сва је прилика весели, када не бисмо имали лирско-епски циклус, народне басне и бајке, Вишњића, Караџића, Црњанског, Киша, Андрића, Ћосића. Да немамо Предића, Шумановића, Надежду Петровић, Љубу Поповића, Коњовића, Пају Јовановића. Или да нисмо снимили \"Грлом у јагоде\", \"Отписане\", \"Националну класу\", \"Ко то тамо пева\", \"Маратонце\" Да немемо херојску епопеју из Првог светског рата. Били бисмо попут комшија око нас, као Ви Бранко. И могу тако до сутра, али џабе је Вама говорити. Сем да верујете у реинкарнацију. Можда други пут боље прођете. Уздравље.