Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politika

Kako bi izgledala Srbija da je pobedio Stambolić

Povodom 18 godina od ubistva Ivana Stambolića pročitajte tekstove istoričara Predraga Markovića i Čedomira Antića iz knjige "Alternativna istorija Srbije" u kojima pišu gde bi danas bila Srbija da je na Osmoj sednici pobedio Stambolić, da li bi došlo do raspada SFRJ i da li bi bilo krvavog rata
Datum: 26/08/2018

Kako bi izgledala Srbija da je pobedio Stambolić

Foto Profimedia

Srbija bez Miloševićevog režima?

 

Piše: Čedomir Antić

 

U zapadnoj istoriografiji rasprostranjeno je mišljenje da su Srbija i njena vlada pod Slobodanom Miloševićem presudno odgovorni za propast Jugoslavije. Takvo uverenje zasnovano je na preovlađujućem utisku iz 1991. i 1992. nastalom u vreme koje je u medijskom smislu najbolje opisao američki politikolog Džon Šindler - kao doba dominacije svetskih elektronskih medija, bez postojanja globalne internet mreže na kojoj bi njihove vesti bilo moguće proveriti. Anahronost Miloševićevog režima, izuzetak koji su, u odnosu na evroazijski prostor, zaista činila nastojanja srpskog naroda da odbrani svoja kolektivna prava i stvori nove države, konačno i teški zločini koji su pratili građanske ratove, samo su doprineli da spomenuti stav kasnije bude menjan tek u nijansama.

Šta bi se dogodilo da jedne večeri, sada već davne 1984, voditeljka Radio-televizije Beograd nabrajajući imena članova novoizabranog Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije nije rekla i sledeće: „U Centralni komitet izabran je i drug Slobodan Milošević, rođen 1941. godine. Ponavljam: rođen 1941, a ne nosilac Partizanske spomenice 1941. godine..."?

Željeno podmlađivanje konzervativnih a modernih snaga radovalo je u to vreme vrh ostarelog SKJ i jugoslovenske federacije. Ipak, država je bila nagrizana unutrašnjim podelama, koje su posle više decenija bile generisane od strane same partije i utemeljene u Ustavu iz 1974. godine. Zagrebački politikolog Dejan Jović jasno je pre više od decenije dokazao da je socijalistička Jugoslavija „odumrla" - raspala se usled ideoloških uverenja i ustavne prakse njenih ustavotvoraca Josipa Broza i Edvarda Kardelja.

Tvrditi da su protagonisti „Cestovne afere", pokreta „Europa zdaj", ili neoustaška „Norvalska grupa" i mržnjom zadojeni Franjo Tuđman, branili Jugoslaviju od Slobodana Miloševića koji se bio zaverio da je uništi, predstavlja zamenu teza i uvredu zdravog razuma... Što, naravno, ne znači da takvo uverenje nema političku težinu i važnost.

 

SCENARIO I: Stambolićeve reforme pretrpele su neuspeh, Sovjetski Savez je opstao, Jugoslavija postaje funkcionalna federacija.

U vođstvu srpskih komunista posle donošenja Ustava iz 1974. zanemarljiv je bio broj onih koji nisu razumeli i potpuno osećali nepravdu koja je učinjena njihovoj republici i narodu. Neravnopravni sa drugim narodima, sa republikom koja je bila pod tutorstvom jedne šovinističke i druge birokratske autonomne pokrajine, pritom neprekidno optuživani za velikodržavlje i šovinizam. Socijalistička Srbija nastala je na skupštini na kojoj je njen budući najuspešniji političar (Dobrivoje Vidić) rekao da su Srbi u NDH zaslužili ustaške zločine okajavajući tako predratnu srpsku hegemoniju, a hrvatski nacionalista u komunističkom vođstvu i ustaški saradnik za vreme rata Andrija Hebrang održao okupljenima slovo o srpskim zlodelima iz vremena jugoslovenske monarhije...

Takav odnos posle Brozove smrti u Srbiji više niko nije hteo da trpi. Od Plave knjige u kojoj su sabrane srpske žalbe na „Brionski ustav" do Gazimestana, komunističke srpske vlasti su nastojale da odnos snaga promene. Uoči stupanja Slobodana Miloševića na čelo partije, a potom i republike, određene izmene bile su na pragu, činilo se da Srbija ima saveznike za određeno ograničenje pokrajinske samostalnosti i, što je još važnije, za veću državnu funkcionalnost. Međutim, te promene su bile nevelike, Srbija je zahtevala reformu ustava, snage u prilog reformi su bile neznatne, u republikama su protiv njih bile etatističke partijske vrhuške koje su u nedostatku demokratskih ustanova bile svemoćne. Srbija i još neka moguća njena saveznica, sve i da je uz njih stajao celokupni savezni aparat, nisu mogle da učine mnogo. Stambolićeva Srbija morala bi da računa na davanje ustupaka republikama kako bi održala federaciju. Alternativa je bila upotreba sile.

 

SCENARIO II: Stambolićeve reforme su uspele, Srbija ima veća ovlašćenja nad Kosovom i Vojvodinom, Sovjetski Savez opstaje, dolaze na vlast konzervativci...

Uspeh Stambolićevih reformi i stabilizacija socijalističke Jugoslavije ne bi mogli biti dugoročni ukoliko država ne bi nekako izašla iz ekonomske i dužničke krize. Opstanak Sovjetskog Saveza vodio bi verovatno SKJ ka konzervativnoj opciji, posebno što je strategija SAD posle 1984. bila rušenje jugoslovenske federacije. Vezivanje za SSSR značilo bi suzbijanje demokratskih pokreta, ali i nastavak politike tretiranja Srba kao velikodržavnog naroda. Srbija bi svakako morala određenim pravima da plati stabilnost Jugoslavije, a Stambolićeva vlast bi kao previše blaga bila zamenjena konzervativnijom koja bi možda bila više posvećena vođenju savezne države nego SR Srbije.

Socijalistička Republika Srbija je imala šansu i da se reformiše na drugi način. Kompromis oko opstanka labave federacije i izostanak rigidnog nacionalizma u zapadnim republikama doveli bi Srbiju svakako u poziciju da prihvati njihovu veću samostalnost ili čak nezavisnost. U tom i u slučaju propasti SSSR-a, Srbija je mogla da uđe u NATO, sprovede privatizaciju i ostavi albanske separatiste u trajnijoj marksističko-lenjinističkoj fazi. Kosovo, međutim, dugoročno ne bi bilo spaseno bez radikalnih promena srpskog društva, okretanja Zapadu, ekonomskog procvata i skretanja udesno. Opstanak Stambolića bi u slučaju mirne evolucije verovatno doveo do postepene konfederalizacije Jugoslavije.

 

SCENARIO III: Stambolićeva Srbija se suočava sa pobedom demokratske opozicije - Srbija kao Gruzija...

Demokratizacija, kakva se dogodila u Istočnoj Evropi, u zapadnoj uobrazilji Jugoslaviju bi svakako smesta stavila u poziciju SSSR-a, Srbe u položaj ruskih imperijalista, a svakog ko se nametne na prvim demokratskim izborima - u položaj baštinika demokratije. Stambolićevu vlast koja nije bila ni odlučna ni harizmatična svakako bi ugrozila demokratizacija. Nacionalno monolitne Slovenija i Hrvatska bi verovatno potajno podržavale ekstremnu opoziciju u Srbiji. Dolazak stranke kakva je SPO - posvećene demokratiji i zapadnim vrednostima, ali istovremeno toliko nacionalističke i tradicionalističke da njen predsednik danas o tome ne želi ni da piše u svojim sećanjima, odbacujući veliki deo svoje politike kao grešku - na vlast, svakako bi doveo Srbiju u stanje dubokih podela i nedoumica.

Elita i razne službe totalitarnog sistema sukobile bi se sa narodnom većinom, a program demokratske vlade sa stvarnošću. Slična sudbina zadesila je Gruziju u realnom vremenu. Harizmatični nacionalista, disident i pesnik Zvijad Gamsahurdija poveo je tu zemlju u oduševljenju demokratskih promena sprovodeći program sličan onome koji su promovisali Drašković i većina srpske opozicije. Sve se završilo praktičnim raspadom Gruzije, građanskim ratom koji je završen tek dolaskom proruskog predsednika Ševarnadzea na vlast i konačno nestankom samog Gamsahurdije. U ovakvom slučaju intervencija SAD i saveznika verovatno bi dovela do opstanka srpske države samo na prostorima Centralne Srbije.

 

SCENARIO IV: Vojni udar kao alternativa raspadu Jugoslavije i Stambolićeve Srbije

U slučaju uspeha spasavanja SSSR-a vojnim udarom, verovatno bi se na takav korak odvažila i JNA. Udar bi međutim morao da ima trenutni uspeh, podršku SAD i SSSR-a (pošto Jugoslavija nije bila nuklearna sila) i ograničeno trajanje sa izgrađenim, novim i snažnim ustanovama i političkim snagama koje bi održavale državu posle prestanka vlasti vojske. Budući zavisna spolja, takva Jugoslavija bi verovatno kasnije propala, možda uz opšti građanski rat koji bi zahvatio sve republike i bio vođen i u Beogradu.

 

SCENARIO V: Nestanak Srbije

Posle Drugog svetskog rata nije zabeležen nestanak neke nacionalne države. Ipak, potpuni raspad SSSR-a, veći građanski rat, lošija vlast od kratkovidog ali u taktičkom pogledu izvanrednog Miloševića, i možda izostanak Muslimana/Bošnjaka (od kojih je Zapad zazirao i plašio ih se) kao protivnika... doveli bi do daleko većeg odijuma prema Srbiji. Miloševićev način vladavine, njegov čudni spoj komunističke tradicije i nacionalističkog populizma izazvali su neviđen odijum u SAD i zapadnoevropskim zemljama. Ipak, neka srpska verzija Hitlera ili Staljina te neuspešnije i u većoj meri megalomansko ratovanje doveli bi do radikalnijeg ishoda.

Zajednička vojna intervencija protiv Srbije mogla bi da završi i u uspostavi okupacionih zona, ali budući da Srbe i danas na Zapadu mnogi smatraju „kulturno defektnim" narodom, ne bi došlo ni do obnove i afirmacije demokratske Srbije po uzoru na SR Nemačku. „Balkanija" ili „Krnja Jugoslavija" skučena u oblastima današnje zapadne Srbije, verovatno sa trajnim prisustvom strane vojske u Beogradu i Nišu, ostala bi po tom najtežem scenariju zamena za srpsku državu.

 

 

 

Da li je Milošević bio leptir koji je izazvao uragan

 

Piše: Predrag J. Marković

 

 

Vekovima već traju rasprave šta je presudnije u istoriji, jesu li to velike društvene i ekonomske strukture ili su to pojedinačni ljudi. Da li je istorijski događaj neumitni plod istorijskih zakonitosti ili ga možda može proizvesti i jedan čovek, kao u onom omiljenom primeru iz teorije haosa, po kome leptir na jednom kraju sveta može zamahom krila izazvati uragan na drugom kraju.

Dobar deo zapadne, ali i naše akademske javnosti najveću odgovornost za rat i propast jugoslovenske države pripisuje Slobodanu Miloševiću i srpskim intelektualcima, pre svega iz SANU. Takvo viđenje zanemaruje jednostavnu činjenicu da Milošević nije imao nikakav strateški plan, a kamoli neku unapred smišljenu zločinačku zamisao ovladavanja Jugoslavijom, stvaranja Velike Srbije i etničkog čišćenja. Američki istoričar Lenard Koen ispravno zaključuje da je Milošević uglavnom bio reaktivni političar, previše pragmatičan da bi se držao bilo kakvog čvrstog plana, koji je stalno i nepredvidljivo menjao politiku. Drugo, zanemaruje se da je složno sa ostalim vođama rasturao Jugoslaviju. Te druge vođe nikako nisu bili branitelji demokratije ili Jugoslavije.

Ljudi iz drugih republika često pravdaju svoj separatizam tvrdnjom da su morali da se otcepe jer su se bojali Miloševića. A Miloševićevi agresivni potezi često su bili samo reakcija na poteze drugih, najčešće neodgovarajuća. Suzan Vudvord i Endru Vahtel podsećaju da su slovenački političari prvi izvršili nacionalističku mobilizaciju masa osamdesetih godina. A postoji raniji primer da su, recimo, hrvatski nacionalisti stremili osamostaljivanju Hrvatske bez obzira na to kakav je stav političara iz Srbije. Nije u srpskoj politici bilo ljudi kojima je srpski nacionalizam bio više stran nego što su bili Marko Nikezić i Latinka Perović. To nije smetalo Savki Dabčević Kučar i Miki Tripalu da napadaju sve što dolazi iz Beograda.

Pa ipak, možda su neki Miloševićevi nezgrapni i nepromišljeni potezi ubrzali ili čak izazvali neke procese? Razmotriću samo jedan scenario, koji polazi od sredine osamdesetih godina i pretpostavlja da je Ivan Stambolić ostao na vlasti.

 

Stambolić ostaje vođa Srbije

 

Ivan Stambolić je pokušavao da obnovi srpsku državnost pregovorima sa vođama ostalih republika. On sam i mnogi drugi, verovali su da je taj put moguć. Po tom objašnjenju, komunistički birokrati iz drugih republika bili su spremni da prihvate funkcionalniju srpsku državu i jače veze Beograda sa pokrajinama. Njih je uplašilo „događanje naroda", prvo „jogurt revolucija", koja se, zanimljivo, odigrala 5. oktobra 1988. godine u Novom Sadu, a još više juriš na vlast Momira i Mila januara 1989. godine u Crnoj Gori.

U martu iste godine Milošević ostvaruje svoju Pirovu pobedu. Amandmanima na Ustav Srbije smanjena je autonomija pokrajina. Mesec dana pre toga dolazi do masovnih protesta albanskih rudara na Kosovu, koje podržava slovenačko rukovodstvo, tvrdeći da se u kosovskom rudniku „Stari trg" brani avnojevska Jugoslavija. To nije sasvim netačan argument, jer je Milošević sada kontrolisao polovinu od osam glasova u predsedništvu države i većinu članova saveznog Centralnog komiteta. Počinje postepeni raspad federalnih ustanova.

Prva federalna ustanova koja se raspala bila je omladinska organizacija koju je napustio slovenački predstavnik (tako će se u januaru 1990. godine na poslednjem kongresu raspasti i Partija). Slovenci odbijaju da se federalni izbori odvijaju po principu „jedan čovek - jedan glas" plašeći se majorizacije.

Šta bi drugačije uradio Stambolić? On bi po svoj prilici morao da se odrekne podrške Srbima izvan Srbije, kao što su to učinili i liberali početkom sedamdesetih godina. On verovatno ne bi podržavao ustanak hrvatskih Srba, da bi ih posle sasvim napustio, kao što je to učinio Milošević. Srbi bi danas u Hrvatskoj bili znatno brojnija manjina nego danas, možda sa nešto većim pravima. Međutim, veliko je pitanje šta bi bilo od Srba u BiH. Procenat tamošnjih Srba nije bio veći od procenta Srba u Crnoj Gori. Gde su danas Srbi u Crnoj Gori? Verovatno bi se izbegao rat devedesetih, ali da li bi plima islamskog fundamentalizma zahvatila BiH? Kako bi u tom slučaju prošli tamošnji Srbi, bez svojih institucija? Pitomija vlast u Beogradu ne bi promenila osnovne ciljeve kosovskih Albanaca. Činjenica je da su albanski separatisti koristili Miloševića kao opravdanje za odbacivanje svake srpske državne vlasti. Naravno, nikada nisu pokušali da obore Miloševića na izborima, što su lako mogli.

Ovde dolazimo na najzanimljivije pitanje. Srbija je bila najdemokratskija sredina socijalističkog sveta. A u vreme kada je socijalizam u istočnoj Evropi već pao, Srbijom vladaju ljudi koji nisu mogli da prihvate da je jednopartijski socijalizam propao. Gorbačov je bio zapanjen kada je Milošević prilikom posete Beogradu nazdravio pobedi socijalizma. Njegova supruga Mirjana Marković i drugi partijski ideolozi verovali su u „nepartijski pluralizam". Dva dana posle pada Berlinskog zida 11. novembra, Miloševićev režim održava jednopartijske izbore (doduše, sa više kandidata). U ratu u Hrvatskoj su ideološki potomci ustaša prikazivali sebe kao branioce mlade demokratije.

Doista, u Srbiji su višepartijski izbori održani poslednji u SFRJ. Manje dogmatsko rukovodstvo bi moglo da raspiše prve višepartijske izbore u istočnoj Evropi, pre Poljske. Podsetimo se da se komunizam raspao za manje od šest meseci od izbora u Poljskoj juna, do pada Berlinskog zida novembra 1989. godine. Sledeći korak bi mogao da bude raspisivanje saveznih izbora. Neki zapadni teoretičari (Linc i Stepan) ukazuju na primer Španije, gde je demokratska vlast konstituisana najpre na nivou cele zemlje, što je stabilizovalo državni okvir. Da li bi Ante Marković, da se pojavio prvo na saveznim, pa na republičkim izborima pre nego što su Kučan i Tuđman uzeli vlast, sačuvao Jugoslaviju, ali kakvu i do kada? Raspad Jugoslavije moguć je i u tom miroljubivom scenariju, isto kao što je zadesio i Čehoslovačku. A istorija Čeha i Slovaka nije ispunjena međusobnim svađama i pokoljima. Uostalom, ranije smo pomenuli da su Slovenci već odbili ideju da unutar CK SKJ glasaju pojedinci, a ne republičke delegacije. Zašto bi drugačije uradili na nivou države?

U samoj Srbiji bi mirna tranzicija otvorila prostor za uelbekovski scenario. Veoma je verovatno da bi albanski političari ostvarili veliki uticaj u bilo kojoj koaliciji sa nekom od posvađanih srpskih partija. Ko god da bi bio vođa Albanaca, lako bi postao premijer Srbije. Među Albancima ne bi dominirali učekaovci poput Tačija i Haradinaja, već Rugova i Fehmi Agani, a možda pre svih Azem Vlasi, koji ne bi bio uhapšen. Onda bi takav premijer mogao da opet raspiše referendum o nezavisnosti Kosova. A takav događaj bi mogao da dovede do puča, ili građanskog rata, kao u Gruziji i Ukrajini. A onda bi se umešale velike sile....


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



K
27.08.2018 - 07:15
Genijalci i naknadna pamet
1. U scenariju sa Ivanom Stambolićem možda ne bi došlo do dramatičnog rascjepa u SKJ. Možda bi demokratizacija Jugoslavije bila postepen proces, a ne šok terapija...
moma
27.08.2018 - 07:16
ne moze tako sve brzo
Iznenadjuju me ljudi strucnjaci,po kojima se polticko vojne aktivnosti organizuju i pripremaju danas za sutra.Razbijanje SFRJ je pripremano godinama,a od uvodjenja politickog pluralizma je ta akcija prakticno zapocela,uz vojsku domacih ujedinjenih \"boraca\" iz cele SFRJ.Zapadni sistem je tada takodje zapoceo pricui traje dan danas da su krivci za ove tragedije svi osim njih,koji su to finansirali i organizovali kupujuci godinama ljude koje zovemo intelektualci.Jedini koji je smogao hrabrosti da to prizna i za sebe je profesor Kosta Cavoski.On je to rekao i objasnio sistem placanja.Pa zar nemamo skoro nagradjenu politicku licnost od strane Sorosove spijunske organizacije,cije clanove zovem\"Sorosova legija stranaca\",u prevodu placeni borci.Zasto se zaboravilo da je jedna od najpoznatijih licnosti u politici nazivana BANKAR. 8-ma sednica je bila sukob dvojice komunista zbog borbe za ocuvanje SFRJ.Jedan je bio za,drugi protiv.Nisam bio predaleko od tih dogadjaja i zato ne priznajem zvanicno obrazlozenje raspada velikog drugarstva i bivse sloge.
neko
27.08.2018 - 13:19
raspad jugoslavije
\"okreni obrni\" doslo bi na isto...nije tu izgleda bilo pomoci...
Fox
30.08.2018 - 22:12
Raspad
Sigurno bi se raspala SFRJ ali verovatno bez rata kao i Čeho-Slovačka i danas bi bili narodi ex yu puno bliži po svemu.