Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kako me je povratak u Njujork podsetio na Gagu Nikolića

I gde ćeš sada? Iznenada čujem Flojdov glas. Senka stoji na vrhu stepeništa. Gledam ga u krupnom planu, malo razmislim i onda, kao da je to nešto najprirodnije, odgovorim: Kući, gde bih...
Piše: Maja Piščević
Datum: 28/05/2017

Kako me je povratak u Njujork podsetio na Gagu Nikolića

Jutro u hotelskoj sobi. Tri puta gledam na sat da se uverim da je stvarno svanulo. U stanu preko puta upaljena svetla, nebo je sivo, bez oblaka. Moje prvo buđenje u Londonu. Pokušavam da skuvam kafu, ali mali ketl odbija da zagreje vodu. U roku od nekoliko minuta ljubazna kosooka devojka donosi mi novi aparat izvinjavajući se zbog neprijatnosti. Pokušavam da napunim telefon i shvatam da sam zaboravila adapter za englesku struju. Ponovo zovem rum-servis i ovoga puta na vratima se pojavljuje nasmejani mladić sa kratkom bradicom. Obraća mi se na engleskom za koji bih se zaklela da je italijanski.

"Bonžur", pozdravlja me uniformisani recepcioner na izlasku iz hotela, očigledno na svom maternjem jeziku. Zamišljam zajedno svu tu decu iz raznih krajeva sveta kao sa Benetonove reklame. U Njujorku viđam ista lica, ali se tamo iz nekog razloga svi trude da što pre postanu Njujorčani i to pretvaranje ponekad deluje komično, a češće dirljivo.

U toku dana smenjuju se sunce i kiša koju izgleda niko ne primećuje osim mene. Hodam uzbrdo od svog hotela ka Pikadiliju sa malim kišobranom na sklapanje koji svaki čas otvaram i zatvaram. London ima najlepše nebo na svetu kad prestane kiša i s jedne strane blesne sunce, a s druge se razvuče duga.

Još u džet-legu, sve vreme imam osećaj da sam se našla sa druge strane ogledala. Sve mi deluje naopačke, automobili bez vozača na levom sedištu izleću iz kružnih tokova sa suprotne strane od one s koje ih očekujem. Look left, look right - teram sebe da čitam uputstva za neprilagođene ispisana krupnim slovima na prelazima.

Uprkos svemu, dinamika grada čini mi se manje stranom od one koju sam osetila kad sam prvi put došla u Njujork. Tamo je nešto neuporedivo drukčije, nešto što ne možeš da ne osetiš onog sekunda kad iz aerodromske zgrade zakoračiš na asfalt. Ništa nije onako kako očekuješ da bude. Skoro kao da si se našao u nekom drugom agregatnom stanju, kad sanjaš da možeš da dišeš pod vodom, ali ti je sve vreme nešto čudno. To što sam sama sebi sve vreme čudna, to najviše volim u Njujorku - nema mnogo mesta na svetu gde možeš da vidiš sebe drugim očima. Ja znam samo Njujork.

Na odlasku iz Londona stojim na Hitrouu, u redu za čekiranje. Meleskinja za šalterom pita kuda idem. Živite u Njujorku? Blago vama. Lucky you. Razmišljam o njenim rečima, pokušavam da osetim šta osećam. U avionu otvaram knjigu na kojoj piše Njujork i datum kad sam je kupila u "Strandu". Još uvek živim u Njujorku.

Na letu dugom sedam sati ne ide mi nijedan film. Gledam u rutu puta, nadlećemo najseverniju tačku u Irskoj. Sećanja se kovitlaju kao suvo lišće na vetru. Šenon, godina 1972, moje prvo putovanje u Njujork. Imam 12 godina, putujem sama da učim jezik kod rođaka koje nikad nisam videla. Slećemo na mali aerodrom u Šenonu. Odlazim do toaleta, iz razglasa čujem poziv za nastavak leta. U panici ne mogu da otključam vrata. Dozivam pomoć i shvatam da ću zakasniti. Spuštam se na kolena i potrbuške podvlačim ispod vrata. Trčim ka gejtu i stižem u poslednjem trenutku. Stjuardesa me gleda besno, ne zna kroz šta sam prošla.

Stižemo na JFK, sve ključa od ljudskih tela, glasova, nerazumljivih informacija iz nevidljivih razglasa. Gledam lica, tražim prijateljske oči koje mogu da pitam gde sam. Paralisana sam strahom da niko neće doći po mene i osećajem da sada sve može da se desi.

Gasim ekran i kroz poluspuštenu roletnu gledam loptaste oblačiće koji se ljuljuškaju nad okeanom kao mamine šnenokle u činiji sa kremom. Okean postaje naš mali vinograd u Grockoj. Vidim devojčicu sa glavom punom lokni koje se ljuljaju na popodnevnom suncu sakrivajući joj lice. Krišom od deke guta sitna zrna neopranog grožđa slatka kao med. Čokoti su razbacani po sveže okopanoj zemlji kao oblaci po okeanu. Kako na nebu, tako i na zemlji.

"Dobro došli", pozdravlja me carinik Meksikanac sa zanosnim brkovima. Izlazim na pločnik, uranjam u topli vazduh koji miriše na asfalt i život. Iz taksija gledam obrise grada koji je sada, na kraju puta, postao moj dom. Više nema straha, ostala je samo ljubav koja mi čuči u grlu i osećaj da i dalje sve može da se desi.

I gde ćeš sada? Iznenada čujem Flojdov glas. Senka stoji na vrhu stepeništa. Gledam ga u krupnom planu, malo razmislim i onda, kao da je to nešto najprirodnije, odgovorim: Kući, gde bih...

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.