Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kako sam patrolirao na meksičkoj granici

Generacije odrasle i vaspitavane na vrednostima zapadne civilizacije, izdane su upravo od njenih lažnih proroka, koji su propagirali izvoz demokratije, ljudskih prava i arapskih i svakojakih proleća, a zapravo su stvorili haotičnu, globalnu diktaturu neoliberalnog doba.
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 28/02/2016

Kako sam patrolirao na meksičkoj granici

Foto: Profimedia

Kao u filmu Alena Parkera "Ejndžel hart", jedan minut se pretvorio u čitavu večnost, dok sam gledao krstareću raketu koja lebdi nad Dunavom, stotinak metara iznad površine mutne vode. Pankeri su stajali na mostu, naliveni pivom i lakim drogama, dok je Politikin "golf dvojka" koji je prešao milion kilometara, vozeći novinarske kajle po čitavoj Jugi, srljao, sa više od sto na sat, pravo u pakao.

Kao klinac sam dežurao u desku, a negde oko dva izjutra, vozač Zoki je već jurio preko mosta koji su zauzeli pankerski dobrovoljci. Julovci su zbrisali pre nego što se pojavio pun mesec, ostavljajući Brankov most napaljenim klincima koji su slušali Sex Pistolse i pokazivali srednji prst ka nebu.

Ima li prokleti "tomahavk" magnetsko dejstvo? Pojma nemam, ali smo Zoki i ja u punoj brzini postali omađijani. Juri li raketa koja je doputovala sa nekog razarača u Jadranskom moru ka mostu sa koga je davno skočio Branko Ćopić?

Pojma nemam kako su mi na pamet pali i Branko, i bašta sljezove boje, i Nikoletina Bursać i ostala bratija, dok smo slušali otkucaje naših srca. Nečastivi je za to vreme preuzimao oblik krstareće rakete i jezivo šušteći, kao zmija na raketni pogon, skretao sa dunavske terase ka zgradi CK.

Eksplozija je bila strahovita, čitavi temelji nekadašnjeg simbola Titovog doba pretvorili su se u gomilu kamenja, prašine i dima koji se u obliku male pečurke širio poljanom. Kamenje i geleri počeli su da padaju po "golfu", ali je Zoki stisnuo gas. Stari "golf" kao da je znao kome treba da dugujemo za život i dobio je iskonsku snagu. Činilo se da se odlepljujemo od asfalta i lebdimo u međuprostoru, posmatrajući kako druga raketa dolazi, kao da nam poručuje da nas nikada neće ostaviti na miru i da nas neće spasti ta nemačka mašina koja je već jurila oko 150 na čas, dok smo Zoki i ja hipnotisano posmatrali kao đavo razbija nekadašnji temelj samoupravnog socijalizma.

Gume "golfa" su jezivo zacijukale, kad je raketa pogodila krov zgrade, gde je bila kancelarija televizije Košava Marije Milošević. Ako će Marija da s Košavom s..be NATO, onda neka nas raznesu geleri, pomislio sam, dok je Zoki skretao ka Sava centru, kršeći sve zakone fizike i ostalih prirodnih nauka. Sada se krov solitera rascepio kao igračka koju zgazi neki trapavko, a kamenje i geleri su ponovo počeli da nas zatrpavaju. Prozori "golfa" su popucali i staklo je počelo da pršti po nama.

Zoki je skrenuo u sporednu ulicu. Naglo je zakočio. Minut ili dva smo ćutali. Nismo se pomerali, čekajući treću raketu koja nikada nije stigla. Duboko smo uzdahnuli i zapalili po cigaretu. Pogledali smo kako CK gori kao šibica. Da li su to Ameri želeli da unište? Da li su želeli da bace u vatru sećanje na srećnije vreme, koje je moralo da nestane u plamenu i da se raspadne na stotine delova koje nikada niko neće ponovo spojiti, kao država u kojoj smo živeli? Izašli smo uništenog "golfa", naše oklopnjače.

Ni sa Zokija ni sa mene nije curila krv. Krov CK je goreo. Sada tamo multinacionalne korporacije prave velike žurke i kada se pojavim na nekoj od njih, samo se češem, pitajući se, da nije među zidovima ostalo ponešto od osiromašenog uranijuma.

Amerika koju sam voleo nestala je te vatrene noći, pa su sa Brankom Ćopićem sa mosta poskakali i Hemingvej, i Majkl Ćimino, i Skorseze, i Džon Vojt, i Mohamed Ali, i Oliver Stoun, ostavljajući me samog sa Zokijem, kako posmatramo izlazak krvavog Sunca boje narandže.

Na zadnjem sedištu "golfa" posmatrao nas je geler veličine košarkaške lopte. Mogli smo da budemo kolateralna šteta, deo statistike bombardovanja Jugoslavije. Džejmi Šej bi izrazio kratko žaljenje. Pankeri bi nas možda oplakali, kao naduvane narikače.

Probudili smo se iz hipnotičkog stanja. Tih pola minuta ili čitav minut sulude vožnje i bekstva od smrti, više nisu bili usporeni snimak našeg neuspešnog odlaska sa ovoga sveta po kome i dalje junački gazimo.

Zgrada je gorela kao pakleni toranj, kao u onoj filmčini katastrofe sa Stivom Mekvinom, Polom Njumenom i Vilijamom Holdenom. Tada su ti stari momci zamenili Branka Ćopića koji je nestao iz mojih misli, skočivši ponovo s mosta, zajedno sa junacima mog detinjstva.

Kasnije sam često razmišljao zašto imam razumnu sumnju prema dobrim namerama NATO-a i toj đavoljoj mašineriji koja ispušta vatrene zmije, izvozi haos i jezu, poput šuštanja raketa što najavljuju smrt. Amerika koju sam voleo nestala je te vatrene noći, pa su sa Brankom Ćopićem sa mosta poskakali i Hemingvej, i Majkl Ćimino, i Skorseze, i Džon Vojt, i Mohamed Ali, i Oliver Stoun, ostavljajući me samog sa Zokijem, kako posmatramo izlazak krvavog Sunca boje narandže. Pod divnim praskozorjem novog dana, pankeri su ležali na mostu i mirno snevali bez ikakve šanse da se probude sve do sledeće večeri.

Bilo je to Sunce koje se prvi put rađa i najavljuje doba koje će svet pretvoriti u psihotično mesto za život. Bilo je to pre 17 godina. Otuda je sporazum Srbije sa NATO-om stvar koja se nije mogla izbeći, kao što se neće izbeći tihi dil s Rusima, čiji je humanitarni centar u Nišu isuviše važan za Putina jer se nalazi u blizini baze Bondstil, ali i mestašca u Rumuniji, gde započinje gradnja protivraketnog štita Alijanse.

To je naša kob. I koliko god srpski lideri verovali da će ih zaobići mač sudbine, odnosno svrstavanje uz samo jednu zverku na obodu mračne šume, a u to su verovali i Sloba, i Đinđić, i Koštunica, i Tadić, taj dan će svakako doći. Kao što je neizbežno da jednog jezivog popodneva, kosač s kapuljačom, zakuca na vrata svakoga od nas, tako je usud svakog srpskog vožda da jednog jutra ustane da se obrije, ali tada, u ogledalu više nikada neće videti svoje lice. Vrisnuće, ali biće kasno. U njega će gledati Slobodan Milošević.

To je srpska jednačina koja je nerešiva, ima tome možda 200 godina. Generacije odrasle i vaspitavane na vrednostima zapadne civilizacije, izdane su upravo od njenih lažnih proroka, koji su propagirali izvoz demokratije, ljudskih prava i arapskih i svakojakih proleća, a zapravo su stvorili haotičnu, globalnu diktaturu neoliberalnog doba. Jer kakav je to svet kom se Donald Tramp nudi kao spasilac? Kakav je to svet čiji požar gasi cirkusant sa stajlingom Šabana Šaulića iz sedamdesetih godina?

Možda je rešenje da naplatim duševne boli sa Brankovog mosta i mog ličnog poznanstva sa NATO-om. Možda je rešenje da pronađem negde staru uniformu, vojničke čizme, pa da odem u magacin i zadužim "kalašnjikov". Bilo bi zanimljivo proveriti da li deluje reciprocitet između Srbije i NATO-a. Okupili bismo se nas nekoliko pajtosa, kupili karte za Njujork, ali dok je izborna kampanja, pa koštaju 400 evra, i odleteli ka Americi, kao prvi srpski ekspedicioni korpus poslat kao pojačanje federalnim snagama SAD.

Na osnovu sporazuma, posedujem diplomatski imunitet, kao trećepozivac rezervista, te već vidim sebe kako u ofucanoj uniformi JNA prezrivo prolazim rigoroznu pasošku kontrolu sa momcima iz desetine. Agenti FBI-ja škrguću zubima, ali reciprocitet je reciprocitet, momci!

Zaustavljamo tri taksija koje voze vudu Jamajčani i krećemo Amerikom, kao ludi u sedlu. Odlazimo na meksičku granicu, postavljamo logor i straže, kao deo međunarodnih snaga za nadgledanje mira.

Najezda meksičkih migranata je ugrozila mir i Sjedinjene Države su pozvale u pomoć srpske snage. Zato sam i ja među njima. Valjda sam zaslužio da se sunčam na jakom Suncu i gledam u daljinu, gde se, zbog vreline, mešaju obrisi brda, te mi se čini da mi se manta.

Logor sa srpskom zastavom je zaštićena eksteritorija. Spremili smo diskove Bore Drljače, da ih odvrnemo do daske, kako bismo uplašili zmije i oterali komarce. Izvukli smo bodljikavu žicu. Ako nagrnu meksički desperadosi, dočekaćemo ih sa zapaljenim tompusima i pustiti ih da prođu i osete čari demokratije.

Nismo valjda ludi da ginemo. Slatka osveta bi bila da geriljerosima delimo sabrana dela Vojislava Šešelja, a da na mestima gde piše Velika Srbija, ubacimo -- Veliki Meksiko. Ako se Ameri pobune zbog mešanja u njihove unutrašnje stvari, mi se pozovemo na imunitet.

I pitanje je da li bismo se ikada vratili. Sada nam je omogućeno da prolazimo naoružani gde želimo. Niko ne sme da pomisli da nas zaustavi. Možemo, dakle, lutati svetom.

Ali uvek mi je bio san da pređem Rio Pekos i dospem na eksteritoriju gde ne važe zakoni federalnog šerifa. I da se ulogorim tamo gde, zapravo, ne važe nikakvi zakoni. Ali, dođavola, to bi značilo samo jedno. Da sam se vratio u Srbiju. U zemlju u kojoj žele da se ulogore i kauboji i kozaci, uz naša ratnička plemena.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Živorad
05.03.2016 - 15:26
Prosečan tekst
nije nesto