Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

Kobni datum: Vera Miletić je uhapšena 5. oktobra 1943, a njena ćerka zbačena s vlasti 2000. godine (5)

Da li su se Stambolić i Nešković ogrešili o Veru Miletić pitanje je koje je mučilo mnoge. Osim njene ćerke koja je znala odgovor... Novi nastavak ekskluzivnog feljtona Darka Hudelista
Piše Darko Hudelist
Datum: 28/05/2017

Kobni datum: Vera Miletić je uhapšena 5. oktobra 1943, a njena ćerka zbačena s vlasti 2000. godine (5)

Foto arhiva i Profimedia

Sam dolazak Blagoja Neškovića i Vere Miletić u kuću Parezanovićevih u Lastinoj 9, gdje će ona samo mjesec i nešto dana kasnije (5. oktobra 1943) biti uhapšena, Venceslav Glišić mi je opisao ovim riječima:

"Nešković je bio posebna vrsta ilegalca koji je raspolagao sa osam stanova u Beogradu. On je stalno kružio, dok ovi ostali, nažalost, nisu mogli. Ostale je on smestio u određene stanove, dok je Veru Miletić smestio kod Parezanovića. I tu je on ostao da prespava, s Verom, tu jednu noć..."

Začuđeno sam pogledao Glišića i upitao ga, možda više pogledom nego riječima: "Nešković je te noći spavao s Verom?" Odgovorio je:

"Pa on je morao da prespava. Kasno su došli. Dok su se oni prebacivali, morali su čekati da padne noć, da kasno dođu. Verovatno je postojao policijski sat. Blagoje je jedino zbog policijskog sata morao tu da prespava, nije imao uslova... E sad, da li je te noći nešto bilo između Blagoja i Vere - ja to ne znam i u to neću da ulazim. Blagoje mi ništa nije rekao o tome, taman posla da kaže..."

U svom iskazu policiji, u novembru 1943, Vera Miletić je izjavila da je s Blagojem Neškovićem "preko volje pošla" u Beograd. Bila je totalno iscrpljena nakon ubitačnoga partizanskog rada na terenu, u unutrašnjosti Srbije, od ljeta 1941. do ljeta 1943, pritom još i skrhana velikom tragedijom u obitelji (njezin mlađi brat, student prava, Mihajlo Miletić, zvani Mika, ubijen je 22. januara 1942. kao pripadnik VII čete Požarevačkoga partizanskog odreda u borbama protiv četnika kod sela Crljenca, u požarevačkom kraju), a uz to, kao majka, silno zabrinuta za svoju kćerkicu Miru, koja je u trenutku njezina odlaska u Beograd imala jednu godinu i jedan mjesec...

Usput rečeno, pitanje pogibije Mihajla Mike Miletića dugo je opsjedalo i Mirjanu Miru Marković, u godinama dok je vladala Srbijom, zajedno sa Slobodanom Miloševićem. Mika je bio njezin ujak. O tome mi je nešto više rekao Ljubisav Rajić iz Malog Crnića, koji je u poratno vrijeme bio predsjednik Općinskog odbora SUBNOR-a u Malom Crniću:

"Došla je tu kod nas, u općinu. Hoće Mira da vidi mesto gde joj je ujak poginuo! Mene su odredili da ih vodim do mesta gde je Mihajlo Miletić poginuo. To se selo zove Crljenac. I mene, kao predsednika SUBNOR-a, odrede da sednem u Mirina kola. Vozio je njen sin Marko, što je meni, po mom shvatanju, bilo malo neobično. Posle sam razumeo, bio je reli-vozač..."

Prelazimo sada na treću tematsku cjelinu ili treći "zločin" protiv Vere Miletić - njezino hapšenje u Beogradu i, osobito, okolnosti vezane za to hapšenje.

Konkretne zadatke koje je Vera Miletić imala u Beogradu, a koje joj je osobno dao Blagoje Nešković, Venceslav Glišić mi je opisao ovim riječima:

"Ona je u Beogradu imala nekoliko zadataka. Prvo, da poveže razbijenu partijsku organizaciju. Drugo, da održava kontakte sa simpatizerima KPJ koji su radili u raznim okupatorskim i kvislinškim ustanovama, u prvome redu s obaveštajcem i šefom kartoteke u beogradskoj Specijalnoj policiji Jankom Jankovićem, koji se smatrao najdragocenijim konspirativnim saradnikom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju jer je pod svojom kontrolom držao kompletnu policijsku bazu podataka u kojoj su bili pohranjeni podaci o ilegalnom delovanju svih skojevaca i komunista na području grada Beograda, pa i šire. Veri Miletić se, dakle, sada predavalo u ruke ono što se nikome pre nje nije predavalo i što je bilo u isključivoj nadležnosti političkog sekretara PK. U Beogradu se tada već nalazio Pera Stambolić, u njemu je i org-sekretar PK Vasilije Buha, bila su još dvojica članova PK, ali niko od njih nije držao vezu s tim ljudima, nego šalju Veru! I ona je njima (tim vodećim ljudima u PK - op. aut.), po dolasku u Beograd, morala podnositi izveštaje o svojim kontaktima i razgovorima sa svima njima (s ilegalcima na terenu - op. aut.). Ona je sada bila najistureniji čovek koji je trebalo da obavlja sve ono što je ranije obavljalo nekoliko ljudi!"

U trenutku dolaska u Beograd, Vera Miletić se, osim Vasilija Buhe, nije mogla zbiljski osloniti ni na koga od vodećih ljudi u Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju. Moma Marković je bio izvan Beograda, Nešković se Beograd upravo spremao napustiti (početkom septembra 1943. otići će na jug Srbije, da tamo dalje razvija NOP i NOV), a student agronomije Petar Stambolić (1912-2007), koji je u julu 1943. došao iz Bosne i koji će već 1944. biti imenovan za komandanta Glavnog štaba Srbije - e on se u Beogradu zabunkerirao i nije se htio izlagati nikakvome većem riziku.

"Jednom sam", povjerio mi je Glišić, "upitao Neškovića da li je baš morao Miletićevoj natovariti tolike zadatke i nije li barem nešto od toga mogao obaviti Pera Stambolić. Dobio sam ovakav odgovor: 'Pera se tada nije mogao kretati jer je imao operaciju na jednoj nozi.' Pera je u Bosni doista bio ranjen, a kad je tu ranu zalečio, general Peko Dapčević hteo je da ga pošalje u Tuzlu. Pera je, međutim, inzistirao da dođe u Srbiju jer su mu se gnojila dva prsta i na drugoj nozi, pa je bila neophodna hirurška intervencija. U Beogradu je našao lečnika koji ga je operisao. To je jedno. A drugi je razlog zašto se Pera vrlo malo kretao bio taj što je bio upadljiv i poznat policiji. Zato se samo jednom ili dva puta sreo s Jankom Jankovićem, s kojim je Vera Miletić, po dolasku u Beograd, održavala stalnu komunikaciju (Miletićeva je s Jankovićem održala ukupno osam sastanaka - op. aut.)."

U našem (najdužem i najsadržajnijem) razgovoru od 5. juna 2009. Venceslav Glišić je bio još otvoreniji (i detaljniji) pa mi je rekao:

"Zašto ja krivim Stambolića i Neškovića? Prvo, Nešković je preneo na Veru sve partijske zadatke i sve veze. I tu je taj najveći kiks Blagoja - što je prenio vezu koju nije smeo! Bio je to Janko Janković, šef kartoteke u beogradskoj Specijalnoj policiji. Računalo se da vezu s Jankom moraju držati vodeći ljudi u Partiji. Ali on se (Blagoje - op. aut.) meni pravdao da nije imao nikoga drugoga. Da Pera, budući da je bio onako ranjen, nije mogao... Iako je Pera išao dva-tri puta kod Jankove rođake, i susretao se s Jankom. To je meni Pera pričao. On je dva-tri puta bio na toj vezi, ali veza je uglavnom išla preko Vere Miletić. I ono što je najkritičnije: što ona (Vera - op. aut.) nije uspela da poništi ove papire koje joj je Janko dao (prema knjizi Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945, kod Vere Miletić se u trenutku hapšenja zatekla cedulja pisana rukom Janka Jankovića, što je bio jasan dokaz da je surađivao s NOP-om - op. aut.). Trebalo je, ali nije uspela, jer iznenada su bili uhapšeni Parezanovići, gazda i gazdarica, a ona je bila sakrivena u skloništu... Ona nije imala uslova da to uništi."

 

OSTALE NASTAVKE FELJTONA POGLEDAJTE OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.