Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Miladinjovih 11

Miladinjovih 11: Huliganske igre, putujući rumunski cirkus i pank fudbal Severne Irske

Rumunija je slika sudbine svih balkanskih ekipa. Tihi put u anonimnost i beznačajnost. Osim što se neki, eto, bar plasiraju na prvenstvo... (Fudbalska kolumna posvećena EURO 2016)
Piše: Veljko Miladinović
Datum: 12/06/2016

Miladinjovih 11: Huliganske igre, putujući rumunski cirkus i pank fudbal Severne Irske

Foto Profimedia

Šta smo posle prvog dana prvenstva naučili pored toga da Britanci i nisu baš rešili problem sa svojim huliganima kako se mislilo, već su ga samo izvezli preko kanala? Uglavnom ništa, osim onoga što smo znali da će domaćinu uvek progledati kroz prste ako centarfor u skoku uvali lakat golmanu.

Tek, početak prvenstva je fenomenalnim golom obeležio Dimitri Paje, francuski vesthemovac - i danas će reći talentovani, iako uveliko troši treću deceniju života.

Prvenstva uglavnom na površinu izbace sporedne aktere, mada to Paje svakako nije, kao jedan od najboljih igrača jednog od najboljih "neelitnih" klubova Premijer lige. Daleko je od zluradog Benzeme, ali i Francuzima je dao nadu da su u pravu oni koji kažu da im Benzema baš i nije potreban.

Rumuni su na stadion u Sen Deniju došli kao putujući cirkus, dobro uigran svakako, sa funkcijom da zabave publiku. Grupa fudbalskih anonimusa, od kojih je najpoznatiji, ako ne i široj publici jedini poznat, rezervni golman Pantilimon, što doduše više govori o marketingu Premijer lige, nego o rumunskom fudbalu per se. Ali, prva utakmica, svakako, govori ne samo o rumunskom, nego o "svim našim fudbalima". Izvukli su iz naftalina starog trenera, mučenog Jordaneskua koji je pre deset godina pronašao duševni mir odlaskom u fudbalsku penziju. Trener koji je nekada kreirao taktiku za Hadžija, Radičojua, Petreskua, Belodedića, sada je bio primoran da pronađe Iliju Petkovića u sebi i stvori tvrdu ekipu koja će se, eto, plasirati na najmasovniji evropski turnir u istoriji. I koji će na uvodnoj utakmici možda ne nepravedno (uostalom, i Rumunima su svirali sumnjiv penal), ali svakako nezasluženo izgubiti u poslednjim minutima. I nikoga neće biti briga, jer nijedan rumunski igrač nije globalno bitan.

Fudbal i pravda, ionako, nikada nisu išli jedno uz drugo.

To je, zapravo, sudbina svih balkanskih - Balkan u najširem smislu - ekipa. Tihi put u anonimnost i beznačajnost. Osim što se neki, eto, bar plasiraju na prvenstvo.

Nije ovo prvenstvo, kako to poslednjih decenija biva, počelo smotanim ispadima dugom sezonom izmorenih štopera i golmana, i saplitanjem o sopstvene kopačke neuigranih i istrošenih napadača. Nije, doduše bio ni najkvalitetniji početak.

Najznačajnija je svakako utakmica Engelske i Rusije. Ne samo zbog navijačke makljaže. Rusi su još jednom pokazali da je u njihovom nastupu ubedljivo najbolja himna, a Englezi da koliko god igrali bolje od protivnika, na kraju ne mogu da pobede. Srećom za Engleze, Uefu vodi Platini, a ne Šajber, pa u grupnim takmičenjima nema penala.

Nije teško zamisliti kako je Fabio Kapelo gledao ovu utakmicu umirući od smeha, sa dve ekipe koje je ostavio u potopu.

Englezi su opet žrtve veličine svojih igrača. Celu jednu generaciju su potrošili neuspešno pokušavajući da upare na terenu Džerarda i Lamparda - a velike engleske zvezde moraju da igraju - da bi konačno, kada im se pružila prilika da se oslobode tog balasta, vezali sebi noge potrebom da uguraju kapitena Runija - koji je izgleda, baj d vej, počeo da peva himnu - pa makar i na sredini terena, a fudbalsko otkrovenje engleskog 21. veka Vardi je morao da odsedi na klupi. Nije, doduše, loše delovao Runi i kao veznjak. Protiv Rusa, doduše.

No, danas sledi nastup možda i najfudbalskije reprezentacije na ovom prvenstvu. Nikako čiste fudbalske repzentacije, jer u toj reprezentaciji nema ničega čistog.

Baš kao što je reprezentacija Severne Irske (najmanja država koja se više od jednom plasirala na Svetsko prvenstvo), od povlačenja Džordža Besta, u senci većeg imenjaka i matične engleske grude, tako su i njihovi huligani u senci marseljskih okršaja, u Nici imali svojih pet minuta slave u tuči sa lokalcima.

Severna Irska je možda i najispolitizovanija reprezentacija u Evropi, duboko zašla u 21. vek, i dalje se dešava da igrači koji ne pripadaju mejnstrim unionizmu, preciznije katolici, dobijaju pretnje smrću, ili da budu praćeni mrkim pogledima, poput Nila Lenona, sećaju ga se ljubitelji Seltika sigurno, današnjeg trenera Kilmanroka koji je pre desetak godina napustio reprezentaciju jer mu je izletelo da bi voleo da vidi ujedinjenu Irsku.

No kada se stvar oiviči na fudbalski teren, upravo je Severna Irska bastion odbrane fudbala. Sa takvim teretom, a opet u sopostvenoj anonimnosti, fudbalska reprezentacija Severne Irske se prilično lagano plasirala na Evropskom prvenstvo. Njeni fudbaleri po poslednjem sudijskom zvižduku ne navlače lažne osmehe navijačima i migove upućene menadžerima u ložama. Oni otvaraju pivo i kao nekad proslavljaju uspeh.

"Upravo ovaj uspeh i izgled reprezentacije Severne Irske, bez velikih imena u sastavu, mnogi poistovećuju sa pojavom pank fudbala (kakav bi trebalo da bude), igre u kojoj srce, upornost, naporan rad i ona stvar uvek donose uspeh, pre novca", napisao je novinar Milan Zdravković.

Jednom sam zaseo u jednom našem pabu, Pijane patke se zove, a bio je Sveti Patrik i srpski Irci su se okupili - ima ih kod nas i više nego što bi se dalo pomisliti - pili su, jelte pivo, i pevali svoje nacionalne pesme. Sve dok im nije zasmetala nekultura lokalaca, tj. nas, koji smo za drugim stolom razgovarali dok ide njihova pesma. A onda im je zasmetala i jedna "njihova" za koju će se ispostaviti da baš i nije njihova. Protestantska je.

I jedan stariji gospodin je to, posle nekoliko krigli, shvatio. Bilo je napeto, bogami ko pred Čelsijevim golom, ali se nekako okršaj priveo kraju.

Malo sam zaćaskao sa tim starijim gospodinom, koji je podstaknut još jednom kriglom, otvorio dušu "jednom pričom".

"Kada je moj otac prohodao, deda ga je stavio na koleno i ispričao mu je 'našu priču'. Onda je moj otac, mene i mog brata, kada smo prohodali stavio na koleno i ispričao nam je 'našu priču'. I moj brat je zbog te priče uzeo pušku i pucao na Engleze. I sad je dva metra pod zemljom. A moj otac ni dan danas ne razgovara sa mnom, zato što nisam učinio isto što i moj brat. Eto, zato ja razumem što vi mrzite Hrvate i zašto želite da ih vidite mrtve..."

Jake reči, tako bez ikakve ograde, verovatno su bile podstaknute ginisom. Ipak ne mrzimo mi toliko Hrvate, kažem mu, samo ne volimo da pobeđuju u fudbalu.

Tu, valjda, fudbal crta granice između mržnje i političke nekorektnosti.

Fudbal i politička korektnost, prosto, ne idu jedno uz drugo. Ako bi se vodilo principima političke korektnosti, igra bi se pretvorila u anemičmu pozorišnu predstavu bez zapleta, sa pažljivo neizgrađenim likovima, nešto poput igrokaza koja se organizuju Kim Džong Unu - svi znaju da je dosadno, ali se ubeđuju da uživaju "jer tako treba".

Iz istog razloga je fudbal i opasan. Na toj tankoj liniji, olako sklizne u mržnju. To je ono što čini život.

A ako je fudbal moderni teatar, onda je je Severna Irska svakako Šekspir.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.