Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

In memoriam

Misteriozni odlazak novinara: Preminuo Živorad Žika Minović, nekadašnji direktor i glavni urednik "Politike"

Živorad Minović preminuo je krajem septembra, ali nije želeo da se to odmah objavi. Nedavno je dao intervju za Nedeljnik, u kom je izneo sećanja na vremena koja su za nama. Objavljujemo ceo tekst tog intervjua
Datum: 12/11/2018

Misteriozni odlazak novinara: Preminuo Živorad Žika Minović, nekadašnji direktor i glavni urednik "Politike"

Foto Nedeljnik

Živorad Žika Minović, nekadašnji direktor i glavni urednik dnevnog lista Politika s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, preminuo je 29. septembra ove godine. Minović je preminuo na ulici kada je krenuo do apoteke, potvrdio je Nedeljniku blizak porodični prijatelj. 

Ovu informaciju potvrdila nam je i Minovićeva porodica.

Kremacija je obavljena u Beogradu.

Minović nije želeo da se njegov odlazak pretvori u vest i zato porodica nije obaveštavala javnost, niti su objavljivane čitulje.

Minović je bio prvi čovek "Politike" na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine i neposredni svedok najvažnijih događaja u najturbulentnijim vremenima u novijoj srpskoj istoriji. 

Minović je rođen 26. juna 1935. godine u selu Katrga kod Čačka, za koje je posebno bio vezan.

Živorad Minović je nedavno, posle 20 godina ćutanja, dao intervju za Nedeljnik, u kom je izneo sva svoja sećanja na vremena koja su za nama.

U znak sećanja na Živorada Minovića objavljujemo ceo tekst tog intervjua.

 

***  

Kada ste došli u Politiku?

Šezdesetih godina. U to vreme bilo je vrlo teško ući u Politiku ako niste bili profesionalac koji je mogao da donese informaciju. U Politiku se onda ulazilo kao u crkvu. Smatralo se da je to katedrala istine. A na kraju sam pobegao iz Politike. I nikad više u nju nisam ušao, niti ću ući.

 

Da li ste pobegli ili su vas oterali?

Naravno, nisam svojevoljno pobegao. Oterao me je režim bračnog para Milošević. Oni su Politiku držali ne samo pod kontrolom nego i pod svakodnevnim pritiskom. I na kraju su me oni ne samo smenili nego i uhapsili zbog mog otpora.

Taj moj kraj je bio sramotan, neslavno sam izašao iz Politike.

 

Koliko ste dugo bili pritvoreni?

Kada su me 1995. pritvorili, to nije trajalo dugo. Tri dana i dve noći. Onoliko koliko je Miloševiću trebalo da iz Dejtona prikupi članove Upravnog odbora Politike koji su bili rastureni po Evropi kako bi me smenili. To je smešno da šef države juri članove UO. Dragan Tomić je bio u Londonu, neki su bili u Berlinu, a Ljubiša Igić u Budvi. Milošević je sve njih iz Dejtona zvao i pitao: "Šta vi radite tu, zabavljate se po svetu, a Žika Minović vam napravio puč. Hitno se vratite u Beograd i smenite ga."

 

Odlukom bračnog para Milošević ste otišli, a odlukom kog političara ste došli na čelo u Politike 1985? Možda Ivana Stambolića?

Stambolić i ja smo se znali dobro i dugo. Upoznao sam ga još dok sam bio omladinac. Zajedno smo pisali u Čačanskom glasu.

Ja sam jedan od retkih slučajeva koji je došao na tu funkciju kao običan novinar. Nisam ništa tražio, ali Petar Stambolić je bio čovek koji je donosio odluke, ne samo o meni. On je doneo i tu odluku da ja budem glavni urednik. Ali nije voleo da se eksponira, tako da je mene Ivan pozvao telefonom i rekao: "Danas smo te imenovali za glavnog urednika Politike. Sad zapni."

Ivan i ja smo imali dobar odnos do Osme sednice kada je list postao poprište sukoba raznih političkih struja, pre svega dveju glavnih - Stambolićeve i Miloševićeve.

 

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

Na čijoj ste strani vi bili dok nije došlo do konačnog obračuna?

Na Ivanovoj. I pre svega na Petrovoj. Petar Stambolić me je gurao, kao sina uvažavao i cenio. Sve je to tako bilo do 1987. godine.

 

Do te Osme sednice? Ili preciznije do teksta "Vojko i Savle"?

To se podudara, ali i sa događajima koji su nastupili krajem 1986. godine, kada je objavljen Memorandum SANU.

 

Memorandum je bio prva tačka sporenja Stambolića i Miloševića?

Ako treba eksplicirati ta razilaženja, najkraće bi se moglo reći da je pojava Memoranduma izazvala i kod jedne i kod druge struje izvestan strah. Iako Memorandum sam po sebi nije nosio nešto zbog čega bi se, po mom mišljenju, glavni političari uplašili, oni su surovo postupili prema Akademiji. Nijedna vlast u svetu ne bi tako postupila prema svojoj najvažnijoj nacionalnoj instituciji.

 

A da je vama stigao tekst Memoranduma umesto u Novosti, da li bi ga Politika objavila?

Ne.

 

Da li je to bio prvi put da niste bili na strani Stambolića, pošto je žestoko napao SANU zbog Memoranduma?

Iskreno rečeno, mada znam da je teško posle svega poverovati u to - ja nisam bio intimno ni na jednoj strani. To je naročito primećivala Mira Marković. Ona je imala tu intuiciju, i stavila je do znanja Miloševiću da nisam njihov.

Pokušavao sam da budem na distanci, međutim, onda sam uvideo da je počela da se vodi borba za Politiku između Stambolića i Miloševića. To je ono najstrašnije što se dogodilo Politici. Više nije imala nikakav profesionalni profil. Bilo je to toliko surovo obračunavanje između te dve struje da je Politika takoreći bila izbušena kao švajcarski sir sa sve agentima DB.

Politika je počela da vodi računa o nečemu što nema veze sa novinarstvom, a novinari su sami počeli da se opredeljuju. Nisu znali da li da idu na stranu Stambolića ili Miloševića.

 

Kako ste vi mogli da ostanete neopredeljeni?

Ja sam tada, pre nego što je objavljen "Vojko i Savle", i pre Memoranduma, bio član CK. I kada je izbio skandal oko "Vojka i Savla", čim je, dakle, ta paskvila objavljena u Politici, ja sam hteo da podnesem ostavku na mesto glavnog urednika, iako taj tekst nisam ni čitao, ni video.

Ja sam tražio od Miloševića kao predsednika CK da prihvati moju ostavku, jer je usledio neizdrživ pritisak redakcije i javnosti. Rekao sam mu da zbog te takozvane humoreske moram da podnesem ostavku bez obzira na to da li jesam ili nisam pročitao taj tekst, a nisam, jer sam kao glavni urednik odgovoran za to što je objavljeno u mom listu.

Na ta moja insistiranja, a to nije bilo jednom nego više puta, jer su pritisci rasprave trajali više od godinu dana, Milošević nije želeo da pristane. Čak mi je jedan neuropsihijatar rekao: "Ja vas samo gledam, čudim se kako možete ovo da izdržite." A kako sam to izdržao - samo ja to znam.

To moje ponašanje u kome sam intimno bio neopredeljen bilo je ponašanje tzv. ketmana, koje su vrlo dobro opisali razni autori od Česlava Miloša do Nikole Miloševića. Drugim rečima, zvuči kontradiktorno, ja sam bio deo režima, ali sam bio protiv njega.

 

Zašto vam Milošević nije dao da podnesete ostavku?

On je rekao: "Žiko, jesi li ti lud? Znaš li ti da će da padne CK kada i jedan naš član - a pogotovo kada je taj član urednik Politike - podnese ostavku. Ti si protiv mene. Onda sam i ja u krizi." Ja sam obnavljao taj svoj zahtev nekoliko meseci. Nije bilo šanse.

Morate imati na umu da je to bio jednopartijski sistem i postojala su pravila ponašanja. Niste mogli da radite kako vi mislite, stvar je bila u tome što sam možda mogao da uđem u taj rizik i podnesem ostavku, ali veliko je pitanje šta bi se sa mnom dogodilo, mada još nisu bile počele te Miloševićeve likvidacije. Svi mi smo vodili računa o svojim životima. A kasnije, devedesetih, bio sam na spisku za likvidaciju. Ne znam ni sam kako sam se izvukao.

 

Na čijem spisku za likvidaciju? Miloševićevom?

Da, na Slobinom spisku. Došao sam kod njega, pošto sam organizovao štrajk 1992. godine u kompaniji Politika. I Politika prvi put od Drugog svetskog rata nije izlazila nekoliko dana. To je bio prvi put u miru da nije štampana. Milošević se uplašio javnosti i slao je Radmila Bogdanovića i druge funkcionere da me ubede da prekinem štrajk. Prekinuo sam ga onda kada su neki od zahteva ispunjeni, i pošto Politika nije nacionalizovana.

Kada sam ušao u njegov kabinet, odmah je iz džepića na sakou izvadio cedulju i počeo da broji: jedan, dva, tri, četiri, pet. Ti si peti, Žiko.

Pitao sam ga šta mu to znači, a on: "To su te ovi paravojni stavili na spisak. Ali da znaš, ja sam te spasao." To je bilo njegovo foliranje, pošto me je on stavio na spisak. To je jedan od događaja koje ne mogu nikad da zaboravim. Neki su pisali, a naročito Slavoljub Đukić, da sam se ja vratio Miloševiću. A nikad se ja nisam vratio. Zvuči neobično, tačnije rečeno jeste da se Milošević vratio meni.

 

Vratimo se tekstu "Vojko i Savle". Ako neko zna ko ga je napisao, vi znate. Koja je vaša istina?

Nema tu moje ili tuđe istine. Što se mene tiče, postoji jedna istina - tekst je stvorio Dragiša Buca Pavlović, tadašnji predsednik Gradskog komiteta Beograda. On je pravi autor. Svi ovi drugi koji se pominju, a pominju se razna imena - to je fama. Moguće je da su neki književnici dorađivali ili redigovali tekst, ali prvi i pravi autor je Dragiša Pavlović. On je od šefa DB-a Dušana Stupara tražio dosijee akademika. Stupar je to i priznao. Onda je Pavlović - koji je bio, moram reći, ambivalentan i previše ambiciozan čovek jer je hteo da bude i ekonomista, i književnik, i političar - seo i sâm napisao taj tekst. Za mene je, dakle, jedina istina - tvorac "Vojka i Savla" je Dragiša Pavlović.

 

Kako je taj tekst stigao u Politiku? I zašto ga niste pročitali pre nego što je objavljen?

U petak 16. januara 1987, oko podne me zove Ivan Stambolić i doslovce kaže: "Molim te, danas će Radmilo Kljajić (koji je bio izvršni sekretar Gradskog komiteta, prim. aut.) da ti donese tekst. Izgleda da je to neka satira, ili kozerija, ali važno je da to bude objavljeno." Pitao sam ga otkud on ima veze sa kozerijom, na šta mi je odgovorio da ne može da mi objašnjava, ali da je važno da izađe. Na to sam mu rekao: "Ne znam da li će to izaći", a on će: "Ne, ne razumeš, ja insistiram. Moraš to da objaviš." To je bilo Stambolićevo naređenje.

Pošto je rekao da će Kljajić doneti ili dostaviti tekst, i da je reč o kozeriji, satiri, ja sam sekretarici rekao: "Molim te, ja sad idem, doći će Radmilo Kljajić i dostaviti jedan tekst, i odmah ga predaj uredniku kulturne rubrike." Otišao sam iz redakcije, došao kući na ručak, tekst je stigao, ja i ne znam da li ga je Kljajić lično doneo ili ga je poslao po kuriru. Skoro sam i zaboravio na to, da bih u nedeljnom broju video tu paskvilu.

 

Niko vas nije zvao u subotu? Ni Hadži Antić, niti bilo ko od urednika?

Nije, nemam nameru s njim da polemišem, ali samo da kažem dve-tri ispravke iz njegovog intervjua Nedeljniku. On kaže da je došao kod mene i da sam mu ja dao tekst. To nema veze sa istinom. Ovako je bilo kako sam vam rekao. Ne želim nikoga da ponižavam, da potcenjujem, ali ja tada sa Hadži Antićem nisam imao nikakvu komunikaciju. On je bio pomoćnik pomoćnika, i sa njim nisam imao nikakvu ni ljudsku ni profesionalnu komunikaciju. I čudi me da je to izmislio. On je pre više od deset godina objavio u jednom dnevnom listu feljton o "Vojku i Savlu" u kom kaže: "Pogrešno sam mislio da je Žika jedan od glavnih krivaca, sad vidim da nije." A sad za vas daje takvu izjavu. Ukratko, to nije istina. Niti sam imao u rukama humoresku, niti sam mu je dao.

 

Danas očigledno mislite da je šteta što ste verovali Stamboliću?

Tačno ste to rekli. Verovao sam mu, ali i takva je atmosfera u komunističkom sistemu kada šef države da neki nalog. Onda su posle toga novinari napadali mene, s pravom, da se Politika uređuje sa strane i, što je najinteresantnije, ja nisam smeo da kažem da sam dobio naredbu od Stambolića. Dugo sam morao to da krijem. Stamboliću sam više puta rekao da ne mogu da izdržim pritisak javnosti i da moram da kažem odakle je došla humoreska, na šta mi je on govorio: "Jesi li ti lud? Nipošto. Po cenu života i smrti."

I ja sam se tako ponašao više meseci, i tek u septembru 1987. na sednici Izdavačkog saveta sam objavio i odakle je došla ta humoreska, i ko je pritiskao da je objavim. Više nisam mogao da izdržim. Skupio sam neku hrabrost. Kada sam objavio odakle je došao "Vojko i Savle" i ko je naredio - mnogi svetski mediji su to objavili i rekli da se prvi put u jednopartijskom sistemu dogodilo tako nešto. I da sam bio hrabar da tako nešto objavim.

 

A jeste li time što ste to objavili i odgovornost prebacili na Stambolića zapravo kupili ljubav Miloševića i prešli na njegovu stranu? Da li je on taj tekst iskoristio za obračun sa Stambolićem?

Naravno da jeste, ali kada sam obelodanio tu pozadinu "Vojka i Savla" - nisam mislio o Miloševiću. Hteo sam samo da skinem taj teret sa sebe, međutim, naravno da je to Milošević iskoristio. Ja sam još bio član CK, ali "Vojko i Savle" je paradigma, ne samo tog neprofesionalizma medija nego i paradigma političkog nemorala i antietike, koja dotle nije bila zabeležena, ako se izuzmu tekstovi Milovana Đilasa o ponašanju visokih funkcionera tog vremena.

Poenta je bila - sve se faktički svodilo na to ko će da preuzme Politiku. "Vojko i Savle", pored ideje da se nanese šteta SANU, poslužio je i kao motiv za borbu za prevlast nad Politikom.

Pošto su i Stambolić i Dragiša Pavlović videli da je izbio veliki skandal i da ta humoreska nije dobro prošla za njih, oni su prešli u drugu fazu - da smene mene i preuzmu Politiku.

Onda na scenu stupa Milošević, koji formira komisiju CK, da ispita ceo slučaj, da kontroliše šta se događa u Politici. Kao član CK mislio sam da će oni da brane mene, međutim, Milošević je tom komisijom branio sebe i CK jer se uplašio ko će da preuzme Politiku. On je želeo da zadrži Politiku i mene na čelu Politike.

 

Ima li istine u tvrdnjama da je "Vojko i Savle" bila samo prva u nizu humoreski koje je Politika planirala da objavi?

Kada je izbio taj skandal, koji je ostavio ozbiljne posledice po Politiku i našu profesiju, onda je kolegijum našao izgovor da je rešio da pravi celu seriju, da ne bi ispalo da je objavljen samo "Vojko i Savle". I urednici su posle objavili još dve-tri humoreske, ali je potom to ugašeno. To je bio izgovor da se zabašuri "Vojko i Savle".

Godinu i po - dve kasnije rukovodstvo SANU je došlo u posetu Politici i meni. I oprostili su grešku Politici. Kao pametni ljudi znali su da to nije smišljeno u redakciji. Naravno da im je bilo neprijatno, ali mislim da je koincidencija da je humoreska logično povezana sa Osmom sednicom na kojoj je o njoj bilo dosta reči. Ona nije direktno dovela do te sednice, ali je iskorišćena kao argumentacija jedne struje - Miloševićeve. Do te sednice su dovele druge stvari - krupnije, kao što je razilaženje u nacionalnom pitanju između Stambolića i Miloševića.

 

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik
 

 

 

A ko ih je posvađao? Bitka za vlast?

Dragiša Pavlović je imao običaj da po kuloarima ogovara i ponižava Miloševića, da se ruga s njegovim znanjem. Jednom prilikom je išao okolo i pričao: "Milošević misli da je Oktobarska revolucija izbila u Lenjingradu, a izbila je u Petrogradu." I to je stizalo do Miloševića.

Pavlović je, dakle, mnogo doprineo sukobu Stambolića i Miloševića. Nikada nisu Ivan i Slobodan bili u direktnom sukobu. Oni su normalno razgovarali. Milošević je imao nameru da skine Dragišu, i ostao bi u dobrim odnosima sa Stambolićem. Ali Ivan nije imao snage da se odrekne Dragiše. Duboko sam uveren da je Pavlović bio zao duh koji je presudno uticao na sukob Stambolića i Miloševića.

 

Vi ste učestvovali na burnoj sednici predsedništva CK, uoči Osme sednice. Da li je tad moglo da se predoseti šta će se desiti samo par dana kasnije?

Ta sednica koju ste pomenuli je faktički bila prva Osma sednica, ako se tako može reći. Sednica pre sednice. Na njoj je bilo sve gotovo. Zašto?

Na toj sednici je pročitano tajno pismo Ivana Stambolića upućeno Gradskom komitetu kako da se ponašaju u toj borbi protiv Miloševića. Dušan Mitević je, međutim, to pismo dao Miloševiću. I on ga je na sednici pročitao. I svi su zanemeli. Tada je već bilo jasno da Ivan neće dugo ostati na funkciji predsednika.

 

Onda Milošević dolazi na presto i Politika ga podržava?

Može tako da se kaže. Ali uslovno. Postoje tu dve stvari. Jedno je jednopartijski komunistički sistem u kom je bilo normalno, tačnije obavezno da sve što se događa u partiji mora da se objavi. Slobodan Milošević je, međutim, proizvodio događaje, kako kaže Jurij Olješa: "Nijedan dan bez retka." On nije mogao da zaspi dok ne smisli nešto što će, ako ne da zaprepasti javnost, onda da izazove veliko interesovanje. On je svojim nepromišljenim i neobičnim potezima dizao tiraž Politici, ali i drugim listovima. List Politika nije proizvodio populizam i nacionalizam, jer su i jedno i drugo spolja ušli i zapljusnuli je.

 

Da li ste tada počeli da verujete u Miloševića?

Ne, ja nisam verovao u njega. Video sam da je njegov temperament toliko snažan, da je prepun ambicije i da želi nešto što niko od političara nije želeo. Počeo sam malo službenije sa njim da razgovaram.

 

Kada vas je prvi put razočarao? Kada ste videli da on nije čovek koji treba da vodi Srbiju?

Odmah na Osmoj sednici. Ne samo ja nego i mnogi drugi ljudi su mislili da će posle te Osme sednice nastati demokratska evolucija, a u stvari je došlo do sasvim suprotnog, do involucije. To se zove pojednostavljeno antibirokratska revolucija. To je bilo u vreme kada je Istok počeo da se otvara, a nažalost, u Srbiji, sa Osmom sednicom sve je otišlo u drugom smeru.

Osma sednica se uzima kao važan datum u obračunu dveju struja, ali to je bio običan partijski puč.

A posle Miloševićevog mitinga na Kosovu sve mi je bilo jasno.

Posle 2000. dobio sam izveštaj KOS-a, iz 1988. godine, gde stoji izveštaj nekog agenta: "Žika Minović se na veoma vešt način polako udaljava od Miloševića. Pokušava da uhvati vezu sa nekim iz opozicije. Za svaki slučaj. Ne veruje u Miloševića, i šta će sa njim biti." Doslovce je tako pisalo.

 

A onda dolazi taj 9. mart koji je, ispostaviće se, odredio vašu sudbinu...

Izraz je medicinski, ali ta inkubacija je počela pre 9. marta. Tadašnji šef Državne bezbednosti je skoro svakodnevno dolazio kod mene, tako da sam stalno bio na nekom informativnom razgovoru. Jednog dana sam pozvan u sedište DB-a, dočekao me je špalir policajaca i kada sam ušao u njegov kabinet, ja sam shvatio da sam "uhapšen". Dva puna sata me je ispitivao - da li se i zašto viđam s Vukom Draškovićem. Moglo bi se reći da je to bilo moje prvo pritvaranje.

 

Jeste li očekivali da će Milošević pasti tog 9. marta?

Nadao sam se, možda ne tog dana, ali uskoro. Ali tog dana sam ja potpuno prelomio, a Politika se potpuno izmenila. Politika je počela da objavljuje sve što se dešavalo u opoziciji. Dogodilo se čak da se u Politici opoziciji posveti do tada nezamislivih osam, 12 ili 14 strana. U istom danu su objavljena dva govora Vuka Draškovića - jedan na naslovnoj strani sa njegovom fotografijom, a drugi na unutrašnjim stranama. Uveče me je pozvao Milošević i bez "dobro veče" mi rekao: "Žiko, ti si izdajnik." Ja pitam zašto, otkud to. "Zar ti najvećeg neprijatelja da staviš na prvu stranu?" Pošto mi je uputio još nekoliko neprijatnih reči, spustio sam mu slušalicu.

Posle pola sata ponovo me zove: "A možeš li tog Vuka da spustiš malo niže, da ne ide baš u vrh strane?"

 

Kada ste i kako smenjeni?

Pošto je Politika sedam dana nastavila da piše sve o opoziciji, Milošević me je pozvao i saopštio: "Žiko, bićeš smenjen sa mesta glavnog urednika Politike i zameniće te Aleksandar Prlja, ali ostaćeš direktor." Nisu valjda smeli da me smene sa tog direktorskog mesta zbog bunta opozicije, a i računajući da se direktor ne bavi uređivačkom politikom. Međutim, ja sam upravo tada imao značajan uticaj na određen broj Politikinih glasila, kao što je bila Televizija Politika.

 

Vi ste doveli Aleksandra Tijanića na TV Politika?

Jesam, iz NIN-a.

 

Ali vi ste i oterali Tijanića na zahtev Miloševića?

Mene je zvao Milošević s odmora, a i ja sam bio na odmoru. Govorio je polutiho u slušalicu, verovatno da ne bi čula Mira koja je volela Tijanića. Kaže: "Da ne bih mnogo pričao, Žiko, ovog momenta da smeniš Tijanića." Ne mogu ja da ga smenim, može Upravni odbor. Ko je predsednik UO, pita. Ljubomir Mihajlović Šiptar. Zovi Šiptara. I onda sam morao da pronađem Šiptara, koji je takođe bio na odmoru, da sa Zlatibora dođe u Beograd. I tako je smenjen Tijanić.

 

U Politici ste nedugo zatim pokrenuli list DEM, koji je tretiran kao opozicioni novinarski front, a čak je imao taj demokratski prizvuk?

DEM je skraćenica za detektivski magazin, ali je mogao da znači to kako ste rekli - demokratski. U prvom broju smo objavili opširnu reportažu o kući Bogoljuba Karića na Dedinju i još nekih Slobinih prijatelja. I onda me je Milošević zvao: "A je l' ti znaš šta sve izlazi iz tvoje kuće?" Kažem, Politika ima 22 lista, ne mogu sve da znam. "A šta ti onda znači ovaj DEM?" Shvatio sam da ga je to naljutilo, a onda je zabranio da to izlazi.

 

A otkad seže to vaše prijateljstvo sa Vukom Draškovićem?

Sa Vukom i Danom sam se često sretao. Išli smo na ručkove po raznim restoranima i pre, a naročito posle 9. marta. I zove Mira: "Žiko, ti se predstavljaš kao neka levica a sastaješ se s našim neprijateljima sa desnice." Sa kojim neprijateljima? "Pa, i Vuk i Danica. Juče si sa njima bio na ručku u toj i toj kafani."

Kod mene je to posle 9. marta bila iskrena promena, ono što kaže Volter, samo lud čovek ne menja svoje mišljenje. Menjao se ceo svet, samo se u Srbiji radilo nešto suprotno demokratskom svetu.

Drašković je okupio milion ljudi u vreme kada je Milošević bio najjači - to je jedna hrabrost. To mene nije samo impresioniralo, video sam da su počele dubinske promene. To je bio taj prelom koji je mene prelomio.

A onda me Mira ponovo zove: "Tražim od tebe, Žiko, da se u Politici javno odrekneš Vuka Draškovića." Tražila je nešto neverovatno, suludo.

Moje duboko uverenje i ubeđenje jeste - da nije bilo 9. marta, ne bi bilo ni 5. oktobra. Nažalost, 5. oktobra zaobiđen je Vuk Drašković, čovek koji je u toj borbi protiv Miloševićevog režima doživeo Isusove patnje, jer niko nije prošao takvu torturu kao Vuk i Danica. I niko nije doživeo takve porodične gubitke.

Žalosno je što su 5. oktobra i Đinđić i ostali iz DOS-a zaobišli Vuka, jer on nikad nije voleo Miloševićev režim. Čak ni kada je ušao u tu Miloševićevu saveznu vladu, što mu izgleda nije oprošteno. A malo ko razume da je Vuk ušao u tu vladu da nešto promeni, a ne da pomogne Miloševiću. Ali to nije greh, jer je imao patriotske želje i zato je to prihvatio.

Kada je kasnije imenovan za šefa diplomatije, poslao sam mu pismo da je Srbija dobila najboljeg ministra spoljnih poslova u svojoj istoriji.

 

Mislite da je šteta što Vuk nikad nije imao apsolutnu vlast?

Šteta je velika za Srbiju što Vuku nije data prava prilika da vodi ovu zemlju.

 

A zašto Milošević nije pao 9. marta? Ima li tu Vukove krivice?

Zato što je Milošević zloupotrebio silu. Jedan tenk je čak bio ispred Politike, a ja ga nisam tražio.

 

Kad ste se najviše uplašili za svoju bezbednost?

Uplašio sam se više puta. Čim sam na štrajku Politike optužio Miloševića za ratove - počele su pretnje. Imao sam i naknadne strahove kad, recimo, predsednik Vlade Mirko Marjanović kaže jednom članu Upravnog odbora Politike: "Ako glasaš da Žika ne bude smenjen, namestićemo da Žika dobije 20 godina robije." Taj član se uplašio za moju sudbinu i popustio je.

 

Koga ste se više plašili - Slobe ili Mire?

Bojao sam se bračnog para. Citiraću Šekspira - daj Bože da se sudbine ljudi ne određuju u spavaćim sobama.

 

Gde je odlučeno o sudbini Ivana Stambolića?

U toj istoj spavaćoj sobi. To je bio Miloševićev animalni strah od Stambolića.

 

A koliko je rubrika "Odjeci i reagovanja" koju ste pokrenuli u Politici doprinela ratu i krahu Jugoslavije?

Ta rubrika je nastala 1988. posle sednice CK koja je bila namenjena Kosovu. Svi iz Jugoslavije su govorili o surovim događajima na Kosovu, od Šuvara do Kučana. Politika je to objavila na velikom broju strana. Od toga dana u Politiku je počela da stiže poplava pisama. Nisu mogli da stanu u rubriku "Među nama" i otvorena je rubrika "Odjeci i reagovanja", koju bije fama da je doprinela tom građanskom ratu i da je promovisala govor mržnje. Greška je bila što smo otvorili tu rubriku, ali nismo se snašli kako da ovladamo tim ogromnim materijalom.

Bilo je oko 30 novinara koji su to obrađivali, ja od toga nisam ništa čitao, jer sam smatrao da ne treba da čitam pisma čitalaca. Osim jednom kada je stigao neki tekst, navodno iz Uprave SPO-a, gde se napada Vuk Drašković. I to u više nastavaka. Odmah mi je to bilo sumnjivo i jasno da je to napisala Udba. I onda ukinem tu rubriku.

I opet zove Milošević: "Zašto nema nastavka o SPO-u?" Ti bolje znaš zašto, odgovorio sam. "Trebalo je da to nastaviš", uzvratio je.

 

Zašto je ostao taj mit da ste vi doveli Miloševića na vlast?

To je predrasuda. Sama činjenica da je Politika, sem danas, bila najuticajniji list i sve što je Milošević radio - ona je objavljivala. Iz toga je izvučen zaključak da sam ga ja doveo na vlast. A list je morao da objavljuje čime se bavi šef države.

Može se reći da je Politika uticala na njegov uspon, ali najodgovorniji čovek za njegov uspon je Ivan Stambolić. On ga je doveo na mesto predsednika CK. To je Stamboliću bila najveća greška, i on je to priznao.

 

Kako vam danas izgleda Politika?

Ne volim da dajem te ocene, ali malo mi deluje ne da je dosadna, nego nije informativna. Mrtva je, jednolična. Ostalo je od nje samo ime i nema informativni domet, kao što na primer ima Nedeljnik, koji se, za razliku od drugih nedeljnih listova, pravi sa jednom profesionalnom inteligencijom.

 

Jeste li nekad zažalili što se upoznali Miloševića?

Kajem se. To što sam upoznao Miloševića mi je najveće kajanje.

Milošević je čovek koji je imao malo znanja, ništa nije čitao, sve je radio po temperamentu, intuiciji, bio je pun ambicije. Nije bio čovek koji je imao političku gramatiku. Bio je čovek bez političkog programa, jedini njegov program je bio da sebe promoviše.

Vidim da se ponovo povampiruje harizma Miloševića, ali ne mogu da se preskoče njegovi ratovi i drugi grehovi i zločini, likvidacije, pljačkanje Srbije. Mira Marković je prvi ženski reketaš u Srbiji. Kao da se sve to danas zaboravlja, Miloševiću hoće da podignu spomenik, Miru hoće da vrate, Mrkonjić izigrava nekog heroja, a malo ko zna koliko se obogatio u to ratno vreme. Bio je to Miloševićev omnibus zastrašujućih, tamnih stvari.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.