Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Moji američki prijatelji

Znam jednog čoveka koji je ceo život proveo na klackalici između straha i sumnje i nikad nije shvatio da ničeg nije trebalo da se plaši osim svog straha. Znam i neke koji kao da su rođeni s uključenim blututom, a i ne znaju da ga imaju. To su oni što ih svi volimo, što im verujemo i svakakve im gluposti opraštamo. Jer su takvi
Piše: Maja Piščević
Datum: 09/04/2017

Moji američki prijatelji

Pre neki dan otkrila sam da mi se desilo nešto neverovatno - 13 novih prijatelja! Za potrebe ovog teksta zvaću ih "moji američki prijatelji" samo zato što sam ih ovde pronašla, iako naravno nisu svi Amerikanci. Bilo bi lepo kad bih mogla sve da ih stavim na jednu fotku sa procvetalom magnolijom u pozadini. Jer tako ih ja vidim. U prvom redu na dugačkoj klupi na izbledeloj šarenoj ponjavi sede Vanda, Nataša, Mira, Vili, Jelena, Margaret, Sanja i Lenka. A iza njih, kao u stara vremena, ponosno stoje Konstantin, Frenk, Brus, Tristan i Frančesko. Bila bi to jedna baš lepa slika u vintidž srebrnom ramu sa nekoliko naših, malo Amera, po jednim Rusom, Japancem, Italijanom i dve Čehinje. Nikog nisam poznavala pre nego što sam došla u Njujork.

Prijatelji nisu cipele da ih kupiš u radnji, ili knjige pa da ih pozajmiš ili mazneš iz biblioteke. Nema ih na buvljaku, a kad ih izgubiš, ne možeš uz pomoć oglasa da ih nađeš. Ne mogu da se kupe u Ikei pa da ih sam kod kuće sklopiš, ne dobijaju se za rođendan. Budući prijatelji su kao onaj Murakamijev vatromet na dnevnom svetlu. Ako ne gledaš, ne možeš da ih vidiš, iako su sve vreme tu, čuče negde i čekaju da ih nađeš. Kao čestice prašine koje uvek lebde u vazduhu, ali se vide samo kad ih pogodi zrak sunca. Moraš da budeš kao taj zrak sunca.

I kako sam ih onda našla kad ih nisam tražila? O tome imam jednu teoriju. Zove se Bluetooth, da, da, kao ono kad povežeš dva telefona ili neke druge pametne spravice pa one same počnu da šeruju svoje podatke. Ova moja teorija kaže da svako u sebi ima taj blutut, samo ga neki drukčije zovu. Ili ga uopšte i ne zovu, uglavnom zato što ga se plaše. Boje se da će nešto da im se desi ako ga uključe, da će oni dati nešto svoje vredno, a zauzvrat dobiti ništa, ili da će im neko uzeti nešto što nikako ne žele da daju, a uvaliti im neku muku kao da već nemaju svoje.

Znam jednog čoveka koji je ceo život proveo na klackalici između straha i sumnje i nikad nije shvatio da ničeg nije trebalo da se plaši osim svog straha. Znam i neke koji kao da su rođeni s uključenim blututom, a i ne znaju da ga imaju. To su oni što ih svi volimo, što im verujemo i svakakve im gluposti opraštamo. Jer su takvi.

A evo šta se dešava kad ga uključiš. Onaj drugi to odmah oseti, čak i kad nema pojma šta je. To je ono kad sebe čuješ kako nekom ko ti čak i nije mnogo blizak pričaš stvari o sebi za koje bi se zakleo da nikom nećeš reći. I pritom se neviđeno dobro osećaš, a onda ti on ili ona, svejedno, ispriča isto neke baš svoje priče i od tih priča oboje nekako porastete, prolepšate se, pomalo kao i uzletite. Kad pustiš da ti popadaju sve one zaštitne ograde, kad skineš oklop, uvučeš bodlje i ostaneš samo ti, kao puž kad izađe iz kućice.

Vuja dé -- je l' znate šta je viža de? To je suprotno od Déjŕ vu, ono kad imate osećaj da se nikad pre ništa slično nije dogodilo. Za mene je to bio Njujork -- teška utakmica koja se igra čukom. E kad se nađete u takvom jednom viža deu, onda samo blutut može da vas spase. A svi se tu nađu, pre ili kasnije. Na nepoznatom terenu, u igri kojoj ne znaš pravila, sa igračima kojima ne vidiš lica. U jednom trenutku shvatiš da moraš da biraš, ili ćeš da ga uključiš i zaigraš na sve ili ništa, ili ćeš da se sklupčaš u nekom ćošku i čekaš da zvoni za kraj. A nemaš pojma kad je kraj i da li ćeš ga dočekati. Blutut ti onda dođe kao neki "kvisko", kad odlučiš da igraš do kraja, punim plućima, otvorenim očima.

Tako sam dobila svojih 13 američkih prijatelja, jednog po jednog. O svakome bih mogla da napišem priču, jer to su moji ratni drugari.

Mislim da sam od pre nekog vremena i s Njujorkom na blututu. Nisam, naravno, sigurna, ali nekako osećam da smo na ti. Svašta smo razmenili za ovih godinu dana i nije sve bilo med i mleko. Njujork zna o meni neke stvari koje nikom nisam rekla, ali znam i ja pokoji njegov tajni prolaz. I nismo loš par nas dvoje, oboje pomalo vremešni ali žilavi, ne damo se iako su nas već mnogi vetrovi produvali.

I ne gasimo blutut.

 

 



 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.