Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Mora da postoji balans između privatnosti i slobode izražavanja

Masovni mediji u savremenom društvu, internet i pojava tabloida postali su najveća pretnja za očuvanje privatnosti. Sa njima je došla nesumnjivo i komercijalizacija privatne sfere ličnosti, konstatuje advokat Goran Draganić, koji je Nenadu Čalukoviću preneo iskustva s najveće svetske konferencije o intelektualnoj svojini
Datum: 21/05/2015

Mora da postoji balans između privatnosti i slobode izražavanja

Postoji li granica između prava na privatnost i slobode izražavanja? Kakva je situacija u tabloidiziranoj Srbiji, a kakva su iskustva u svetu? Kolika je odgovornost medija? Šta sve sme da se objavi na društvenim mrežama iz privatnog života poznatih javnih ličnosti? Ovo su bile samo neke od ključnih tema INTA (International trademark association), najveće konferencije na svetu o intelektualnoj svojini koja je početkom maja održana u San Dijegu, SAD.

Najinteresantniju tematsku raspravu u okviru konferencije izazvao je panel „Sloboda izražavanja, privatnost, prava i odgovornost na internetu i društvenim mrežama", na kojem je učestvovao advokat Goran Draganić, inače, jedan od najboljih srpskih poznavalaca i praktičara u oblasti zaštite privatnosti i autorskog i medijskog prava.

 

Kako vaše kolege iz sveta vide pitanje privatnosti, njeno očuvanje, povrede i do kakvih ste zaključaka tokom konferencije došli?

Bilo je veliko zadovoljstvo da učestvujem u radu najvećeg svetskog skupa posvećenog intelektualnoj svojini i razgovaram sa kolegama iz čitavog sveta, da sa njima podelim iskustva, sučelim mišljenje i na taj način svi zajedno dođemo do konkretnih zaključaka koji će nam u praksi mnogo značiti. Profesorka intelektualne svojine iz Argentine, Buenos Ajresa, Alehandra F. Aoun, takođe i advokat sa velikim iskustvom, kao moderator zadate teme postavljala je sjajna pitanja koja su samo bila lep izazov i uvod za razmenu mišljenja i iznošenje pojedinačnih iskustava. U našim uvodnim izlaganjima došli smo do zajedničkog zaključka u vezi sa privatnošću i njenom zaštitom. Zapravo se radi o veoma kompleksnom i osetljivom ličnom pravu koje morate pažljivo posmatrati, pojedinačno prilaziti svakom posebnom slučaju i rešavati ga. Saglasili smo se da su masovni mediji u savremenom društvu, internet i pojava tabloida postali najveća pretnja za očuvanje privatnosti. Sa njima je došla nesumnjivo i komercijalizacija privatne sfere ličnosti. Na samom početku razgovora složili smo se da je najbolja definicija privatnosti preuzeta iz anglosaksonskog prava iz davne 1980. godine: „Right to be left alone" - pravo da budete ostavljeni na miru, koja predstavlja okvir kretanja zaštite, uprkos nepostojanju jasne granice gde počinje, a gde se završava privatnost.

 

Šta kaže naš zakon o pitanju privatnosti? Koje se informacije iz privatnog života mogu objaviti?

Naš zakon kaže - ne može se objaviti informacija iz privatnog života bez saglasnosti onoga na koga se odnosi informacija, fotografija, a posebno ako bi objavljivanjem te informacije ili fotografije bilo povređeno njegovo pravo na privatnost.

 

Postoje li situacije kada nije potreban pristanak za objavljivanje?

Pristanak za objavljivanje određenih informacija iz privatnog života nije potrebno pribaviti ukoliko postoji jači interes javnosti da se upozna sa tom činjenicom, nego da se spreči njeno objavljivanje. Takođe, pristanak nije potreban ukoliko se informacija odnosi na ličnost od interesa za javnost, posebno nosioca javne i političke funkcije; ako je objavljivanje informacije u interesu pravosuđa i javne bezbednosti ili kada se lice na koje se odnosi informacija nije protivilo sačinjavanju zapisa.

 

Na panelu ste se verovatno bavili i konkretnim slučajevima iz prakse?

Interesantno je da smo u diskusiji upravo govorili o slučajevima u kojima je bilo bitno definisati kada je dozvoljeno, a kada ne objaviti informacije iz privatnog života. Analizirali smo veoma ozbiljne i reprezentativne primere iz prakse. Profesorka iz Argentine je pomenula Dijega Maradonu u slučaju objavljivanja informacija u javnosti iz privatnog života prilikom konzumiranja kokaina, kao i njegovih javnih ispada. Saglasili smo se da se radilo o dozvoljenom mešanju u privatnu sferu ličnosti, s obzirom na to da je on kao proslavljeni fudbaler uzor mnogim mladim sportskim generacijama i da postoji opravdan javni interes da se javnost upozna sa tom informacijom. Moje izlaganje na temu povrede privatnosti i nedozvoljenog korišćenja lika bilo je ispraćeno sa velikom pažnjom i interesovanjem, s obzirom na to da sam kao pravni zastupnik Novaka Đokovića navodio mnoge primere iz prakse u kojima je dolazilo do nedozvoljenog i nezakonitog mešanja u najintimniju sferu njegove privatnosti. Posebno sam imao pravni osvrt na mnoge pokušaje nedozvoljenog iskorišćavanja Đokovićevog lika i njegovih fotografija u komercijalne svrhe, sa kojima se, nažalost, u praksi susrećemo veoma često.

 

Kakav je uopšte taj odnos slobode izražavanja i prava na privatnost, imajući u vidu da se očigledno ponekad ta dva prava potiru?

Zaštita privatnog života mora da bude u ravnoteži sa slobodom izražavanja. Granica između prava na privatnost i slobode izražavanja nije podvučena nijednim propisom niti je moguće predvideti gde se ona nalazi, ali je veoma bitno uspostaviti balans između ta dva ravnopravna prava.

 

Panelisti su bili i vaše kolege iz Evrope. Da li ste možda raspravljali o tome kako Evropski sud za ljudska prava tretira tu povredu privatnosti?

Da, o pitanju funkcionisanja Evropskog suda najviše sam razmenjivao mišljenje sa kolegom iz Švajcarske. Posebno smo se bavili pitanjem oko stanovišta koje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu zauzima u povredama privatnosti prilikom objavljivanja fotografija slavnih ličnosti iz njihovog privatnog života, tj. kada je ovakvo objavljivanje dozvoljeno, a kada ne. Složili smo se da Evropski sud uzima sledeće činjenice kod utvrđivanja povrede na privatnost: okolnosti pod kojima je fotografija sačinjena, način na koji je sačinjena - tajno i bez pristanka, koliki je stepen mešanja u privatni život. Štiti se princip zaštite najintimnije sfere privatnosti ukoliko se radi o informaciji koja nije od javnog značaja. To su najbitnije činjenice i preduslovi prilikom utvrđivanja privatnosti iz prakse Evropskog suda.

 

A jeste li precizirali ko su sve te ličnosti o čijoj privatnosti se mora voditi računa?

Upravo je zanimljiv bio deo diskusije u kom smo definisali ko su ličnosti od javnog značaja. Složili smo se da su u svakoj zemlji ličnosti od javnog značaja nosioci državnih, političkih i javnih funkcija i da taj interes utvrđuje država. Apsolutno je neprihvatljivo da pojedine kategorije ljudi na medijskoj, tabloidnoj i estradnoj sceni sebe predstavljaju kao ličnosti od javnog značaja. To su ličnosti prema kojima postoji komercijalan interes medija i interesovanje dela javnosti, ali ne i ličnosti od javnog interesa. To su dve različite kategorije.

 

Da li ste se osvrnuli i na društvene mreže i njihovo funkcionisanje sa aspekta prava i odgovornosti?

Rasprava u vezi sa internetom, društvenim mrežama i pravima i odgovornostima na njima je bila veoma dinamična. Otvorila je mnoga pitanja, a posebno se diskusija vodila o mogućnosti ograničenja mešanja politike na društvenim mrežama. Koleginica iz Istanbula se osvrnula na skorašnja dešavanja u Turskoj kada je premijer Erdogan zabranio Tviter iz političkih razloga. Njeno izlaganje je predstavljalo sjajan uvod za dalju raspravu.

 

Kakav je vaš stav o funkcionisanju društvenih mreža u Srbiji? I koliko se uopšte ta privatnost krši na internetu?

Mi definitivno nemamo razvijenu svest korisnika onlajn komunikacije o odgovornosti funkcionisanja društvenih mreža i to moramo razvijati svakog dana. Danas u praksi postoje pozitivni, ali i negativni primeri funkcionisanja društvenih mreža, to jest njegovi benefiti, ali i zloupotrebe. Mediji kao javna glasila i društvene mreže sada su veoma povezani i, nažalost, bivaju sve više opterećeni političkim interesima, ali kao takvi odražavaju realno stanje u društvu. Društvene mreže i njihove informacije predstavljaju izvor udarnih vesti za klasične medije. Tviter je veoma efikasno sredstvo komunikacije, ali realno nije izvor objektivnih vesti.

 

Ko je adresa za odgovornost u slučaju zloupotreba?

Javna glasila imaju svoje urednike, uređivački tim, novinare i jasnu odgovornost. Društvene mreže imaju samo jednog glavnog i odgovornog urednika, a to je korisnik. On kreira i šalje informacije i time preuzima kompletnu odgovornost za prosleđenu vest ili informaciju. Društvene mreže danas predstavljaju ozbiljan kanal komunikacije, nažalost, mi nemamo adekvatnu edukaciju o njima i svim opasnostima i patologijama koje vrebaju u onlajn komunikaciji. Zapravo svi korisnici društvenih mreža moraju biti svesni svojih prava, ali i odgovornosti za izgovorene i napisane reči, diskvalifikacije, uvrede i sve druge neprimerene javne komunikacije koje nisu dozvoljene. To je odlika svakog razvijenog i demokratskog društva.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.