Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Nečija Liza

"Danas mi je 26. rođendan". To je bilo sve. Ni uzvik, ni molba, ni tačka. U trenutku sam se osetila kao da mi je neko isisao sav kiseonik iz pluća
Piše: Maja Piščević
Datum: 02/04/2017

Nečija Liza

Lepo sam i sebi i još nekima obećala da više neću pisati o njima. Ni ime neću da im pominjem. I fino mi je krenulo. Uspevala sam po nekoliko blokova da prepešačim da nijednog ne primetim. Nije baš da ih nisam primećivala, ali se stvarno nisam zadržavala, ni mišlju ni pogledom. Idem svojim putem i gledam svoja posla.

Ali onda je nestala. I to je sve pokvarilo. Jer zapravo nisam ni imala koga da vidim. Ostala je samo praznina na asfaltu na mestu na kome je ona živela ko zna od kada, ali za mene od 5. februara 2016. Tog dana sam stigla u Njujork i tada sam je prvi put videla. Živela je na Petoj aveniji preko puta Empajer stejt bildinga.

Moglo bi se reći da je njen životni prostor delovao udobno. Debeli dušek duple širine bio je naslonjen na zid zgrade u rekonstrukciji. Zaštitne skele za pešake čuvale su i nju od kiše i sunca, ali ne i od ostalih vremenskih neuslova: vetra, mraza ili vreline od koje u Njujorku gori asfalt.

Tog ledenog februara bila je do brade pokrivena gomilom jorgana sa debelom vunenom kapom na glavi. Bilo je nečeg nerealnog, skoro subverzivnog u njenom držanju. Iako je ležala praktično na trotoaru, delovala je nekako izdvojeno, dirljivo nedodirljiva među svim tim nervoznim nogama prolaznika. Nekrunisana kraljica Pete avenije na svom musavom uličnom prestolu.

Čitala je knjigu. Uvek, u svako doba svakog bogovetnog dana ništa drugo nije radila, samo je čitala. Par puta sam primetila da je zaspala, ali i tada sa otvorenom knjigom u rukama.

Ne znam kako je do njih dolazila kad je uvek bila tamo i uvek sama. A iskreno, ne razumem ni kako je mogla baš neprekidno da čita. Pa zar je moguće da su sve knjige bile toliko zanimljive. A ona je baš tako delovala, gutala ih je kao da joj od toga život zavisi. Možda i jeste.

Ponekad sam joj i zavidela, posebno kad bih je u rano sunčano jutro ugledala onako blaženo zanetu, dok sam se ja mrzovoljno vukla ka kancelariji. Ona ništa nije morala, svakako nije išla na posao i po ceo dan je radila baš ono što i ja najviše volim da radim - da čitam. I za to je još dobijala i poneki dolar od prolaznika.

Uporno sam pokušavala da provalim šta čita, ali držala je te svoje knjige tako nekako brižno sa dve ruke, uvek presavijene kao da baš nije želela da im vidimo korice. Nije bilo pravila, nekad su to bila jeftina džepna izdanja, a ponekad luksuzni tvrdi povezi. Čitala je brzo, znam to jer bi skoro svakog dana u rukama imala novu.

Pored nje je naravno stajala tegla za novac, tačnije jedna providna plastična flaša sa odsečenim gornjim delom. Svašta se u toj tegli moglo videti, od šarenih papirića i trakica, preko gumenih loptica i cucli koje su joj verovatno deca ubacivala kad majke nisu gledale, pa sve do slika svetaca od ljudi koji nisu imali šta drugo da joj daju. Na dnu je uvek bilo nešto sitnine, a tek tu i tamo pokoja zgužvana novčanica.

Jedne večeri zatekla sam je nadvijenu nad kartonom na kome je nešto pisala debelim flomasterom. Sledećeg jutra izdaleka sam prepoznala taj karton koji je sada bio oslonjen na skoro praznu teglu.

"Danas mi je 26. rođendan". To je bilo sve. Ni uzvik, ni molba, ni tačka. U trenutku sam se osetila kao da mi je neko isisao sav kiseonik iz pluća. Shvatila sam da ona ima isto godina kao moja ćerka Liza. Ne, shvatila sam da ona jeste Liza - nečija Liza.

Celog dana sam mislila na nju. Kad sam uveče krenula kući, kupila sam punu kesu voća, badema i jednu čokoladu. Spustila sam kesu pored nje i malo sačekala. Naravno da nisam želela da mi zahvali, htela sam samo da me pogleda, da joj konačno vidim lice, a možda i da joj čujem glas. Ali nije podigla pogled sa knjige. Kao da nije bila tu. Samo je okrenula stranu.

Sledećeg jutra je nestala. Nije bilo ni tegle, ni dušeka, ni knjige, ni kese. Na mestu na kome je živela ostao je samo beli pravougaonik na prljavom betonu. Stajala sam na suncu i gledala u njeno odsustvo koje je lebdelo nad Petom avenijom glasnije od sirena.

Volela bih da mogu još nešto da vam kažem, ali ništa više ne znam. Ne znam kako se zvala ta nečija Liza, ne znam šta je čitala, ne znam čak ni kakve je oči imala, jer nikad nije podigla pogled sa knjige.

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.