Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

In memoriam

In memoriam: Šta je Miki Savićević ispričao u poslednjem intervjuu Nedeljniku

Milorad Miki Savićević, direktor nekada legendarnog Geneksa, najmoćnije srpske firme u istoriji u kojoj se školoval buduća srpska poslovna elita, preminuo je 28. jula u Beogradu. Savićević je 2014. nakon decenija ćutanja Nedeljniku otkrio sve tajne nekadašnjeg srpskog džina, prvi put priča o "zaveri liberala", podmićivanju, raspadu jedne zemlje, svom druženju s Miloševićem, Stambolićem, svetskim biznismenima i liderima, opozicijom
Razgovarali Veljko Miladinović i Veljko Lalić, arhiva Nedeljnika
Datum: 31/07/2017

In memoriam: Šta je Miki Savićević ispričao u poslednjem intervjuu Nedeljniku

Foto: Igor Pavićević

Miki Savićević, dugogodišnji direktor  Geneksa, preminuo je protekle nedelje u 82. godini života. Savićević je bio jedan od najpoznatijih i najuspešnijih menadžera bivše Jugoslavije. Bio je na funkciji Geneksa od 1970. do 1990. godine, a zatim i posle oktobarskih promena 2000. godine. Smenjen je prvo 1991. godine pod pritiskom tadašnjeg režima, a zatim još jednom, 2006. godine. Kako je tada, govorio "nasilno je poslat u penziju", a godinu dana kasnije je i uhapšen zbog sumnji u malverzacije i zloupotrebe vredne 24,5 miliona evra. Savićević je tada bio direktor kompanije "Internacional CG", koja je bila naslednica Geneksa i u čijem su vlasništvu bili hoteli Interkontinetal, Grand, apartmani Konaci i druga vredna imovina. Pre hapšenja je govorio da "neće odustati od Geneksa", a opirao se strategiji tadašnje Vlade Srbije za privatizaciju nekada jedne od najvećih firmi u Jugoslaviji. 

Milorad Miki Savićević, direktor nekada legendarnog Geneksa, najmoćnije srpske firme u istoriji u kojoj se školovala buduća srpska poslovna elita, je posle decenija ćutanja u svom posledenjem intervjuu Nedeljniku otkriio je sve tajne nekadašnjeg srpskog džina. Prvi put je pričao o "zaveri liberala", podmićivanju, raspadu jedne zemlje, svom druženju s Miloševićem, Stambolićem, svetskim biznismenima i liderima. Miki Savićević, kao neposredni svedok svih najvažnijih događaja turbulentnih srpskih događaja, ispričao je sve u diktafon naših novinara. To nije bio intervju, već maraton koji je trajao gotovo šest sati. 

 

O GENEKSU

Jedna velika evropska priča

 

Počeo sam u Geneksu kao pomoćni referent 1956. godine i imao sam početnu platu deset dolara mesečno i pet dolara premije. To je tada bilo sjajno. Vrlo brzo, naredne godine krenuo sam i na putovanja po inostranstvu u opsluživanju reeksportnog posla. To se naravno sve radilo uz saglasnost države. Postojale su robne kvote za države, pa je Jugoslavija imala kvotu za jabuke i za kruške, a nije imala ni jabuke ni kruške. A Italija je imala i jabuke i kruške, ali nije imala malu kvotu. Onda su se naši dogovorili sa Italijanima i Englezima, da mi kupimo italijansko voće, prepakujemo, a Englezi dobiju jugoslovenske papire za razliku u ceni koja ide nama. Sva tri partnera su zadovoljna.

A da bi se smanjili troškovi, ti frigo-vagoni ne bi išli u Sloveniju, nego ih mi zaustavimo u Švajcarskoj, promenimo papire, javimo Englezima da smo otpremili robu i da je stigla već do Švajcarske. Taj posao je mene odveo u Kjaso u južnu Švajcarsku. Hranite tamo u hotelu ljude jabukama, za to dobijate pojačani doručak, a i moglo je da se uštedi.

Geneks je bio jedna prava evropska priča. Ta priča je počela za vreme direktora Vlade Višnjića, a posebno se razvijala poslednjih dvadesetak godina od 1973. do 1990. Aviogeneks, Jugoturs, to su bile u evropskom smislu velike firme, čiji je razvoj počeo pre nego što sam ja postao direktor. Posle su došli Interkontinental, Kopaonik i ostalo.

Priča o Geneksu je nesumnjivo deo onog starog sistema, ali je u tržišnom i menadžerskom smislu zaista uspešna priča. Nije slučajno što su nas hrvatski maspokovci, kao Marko Veselica ili Hrvoje Šošić, nazivali kapitalističkim čudovištem. Nema sumnje ni da su ti hrvatski stavovi Tita gurali da pominje spoljnu trgovinu kao element krize, i naročito onda kada je smenjivao Marka Nikezića, kada mu je kao prvu tačku spočitavao reeksportere u Beogradu. To je bila besmislica, naravno. To je bio početak kraja. I njegovog i zemlje.

Ali, ako izuzmemo taj aspekt, nivo primitivnosti u industriji je bio strašan. Zato su i bile potrebne firme kao što je Geneks. One su morale da uvedu kulturu trgovine između prilično primitivnih socijalističkih industrijalaca i visokosofisticiranih kupaca na zapadu. Kuće kao što su Geneks su nastale sa starim kadrovima, iskusnim predratnim trgovicma. Dosta smo učili od Jevreja. Tu je bila i vrlo stroga disciplina, naročito prvih dvadeset godina, zato što je i država bila rigidna. Tržišna inspekcija je bila bog i batina. Ali u inostranstvu su svi bili daleko slobodniji. Taj koji radi tamo ima knjigovođu stranca kojeg plaća, sekretaricu koja može da oćuti za nešto, i počinjalo je da se krade na sitno, kao što uvek počinje. Malo reprezentacija, kao vodi dva Rusa na večeru, ali vodi još sina i ženu. Onda Rus ide kući, pa dobije parfem za ženu, pa bluzu za ženu, na kraju i bundu za ženu.

 

ARAPSKA ČAST

I početak velike pljačke

 

To je tako išlo. Pare nikada nismo davali. Pare smo jedino davali šeicima. Ja sam lično potpisao ček kad smo pravili brodove za bivšu ženu kralja Fahda. I bio je ček na nju, njena provizija. I to unapred. A ovo što su dobili ministar i njegov direktor koji je kupovao brodove, to je naravno išlo diskretno, preko banke u Francuskoj. Brodovi su plaćani naftom. Onda je izbio jevrejsko-arapski rat, a Arapi su bili korektni i nastavili da nam šalju naftu po ceni ispod dva dolara po barelu nafte. Imali smo 12 ili 13 miliona barela nafte. A oni su isporučivali u gram. Provizije su u odnosu na kalkulaciju posla bile, recimo, oko deset odsto. Ako su brodovi vredeli tridesetak miliona, oko desetak odsto je bio za njih.

To je arapska čast. Isporučili su naftu u gram i to je jedan pojedinačno gledano od najunosnijih poslova Geneksa, jer nam je bruto ostalo oko 70 miliona dolara. Srećom da smo imali vremenski razmak kada je nafta počela da skače, a skakala je kako bi u ratu naišla neka ofanziva. Mogli smo celu naftu da prodamo nekoj naftnoj kući, ali smo sve radili preko naše firme u Milanu. Tanker po tanker.

Kada se posao završio, zovu mene Arapi na sastanak. Pitaju me: jeste li zadovoljni. Mi kažemo: prezadovoljni. Pitaju, jesmo li zaslužili još po jednu premiju. Mi kažemo - jeste. Hoćete da platite? Ja kažem da sam lično za, ali da moram da obezbedim saglasnost države.

Odem kod Dušana Čkrebića i Branislava Ikonića, koji su tada bili glavni ljudi. Kažem Čkrebiću koji je bio predsednik vlade da treba to da platimo, a oni se hvataju za glavu. Kažem koliko je to važno, jer držimo ministra nafte, a i red je da platimo. Planirali smo zaradu od milion, a uneli smo u zemlju sedamdeset. "Ko će to sad, već smo uneli pare. Ko će da ti veruje..." Na kraju, ponuda je da im to platimo od budućeg posla.

Mislim da se nikada nisam tako preznojio. Sednem da razgovaram sa partnerom, a on pita: "Kakav je rezultat gospodine?". I kažem kakav je odgovor, da će biti ta suma, ali od budućeg posla. Odgovor je bio: "Ih, gospodine Savićeviću, zaboravite na to."

Ubeđujem ja da je da ćemo biti lojalni, da će dobiti napismeno da im dugujemo..."Ma zaboravite, popijte taj čaj." I nikada više nismo radili s njima. Tako je bilo kad su odlučivali činovnici. Izgubili smo milijarde dolara zbog običnog činovnika...

Krajem sedamdestih je popustila disciplina. Pogotovo za sitne stvari, ta famozna UDBA i drugi državni organi, sve je počelo da se polako korumpira. Avionske karte, recimo. Imate dva mesta prazna u Aviogeneksu na liniji London-Dubrovnik. I možete čiju god decu ili ženu da povezete. Nikoga ne štetite, ali sve tako počinje. Višak karte, a onda ubrzo "plati privremeno školovanje nečije dece".

Geneks je imao jednu specifičnost, skupljao je kadrove svih nacionalnosti, ali i omogućavao dobro plaćeni rad u inostranstvu, to je bilo vreme kada još nije počelo masovnije da se krade. Geneks je imao i samo dva direktora za četrdeset godina. Bile su priče o Ratku Draževiću, ali on nikada nije bio direktor Geneksa. On je u Geneks bio sklonjen zbog njegovih obaveštajnih poslova, na kraju je i nadrljao u Americi gde su ga proglasili personom non grata. U Geneksu su svi znali da radi za Službu, i da tu ima sve što mu treba za taj posao.

 

PAD LIBERALA

I uvod u raspad zemlje

 

Pad liberala je bio uvod u sedamdesete, prelomne godine koje su nas povele nizbrdo ka propasti. Od te 1973. do danas, sve je katastrofa. Tito je svojevremeno komentarisao Sovjete posle Staljinove smrti, kada je rekao: diktator nikada ne ostavlja naslednike. To se i njemu desilo.

Tito je, s druge strane, jako voleo slobodan život, koji je omogućavao i drugima postepenim popuštanjima. Osim, možda, u sferi kulture, umetnosti, filozofije, koji su na kraju krajeva za tekući život potpuno irelevantni. Šta Nikola Milošević misli o nekom potezu, to je za neku istoriju filozofije vrlo važno, ali to nema nikakve veze s jeftinim putovanjem u Rim i pasošem sa kojim se može svuda. Uvek sam za tržišnu ekonomiju, ali smatram da su svojinski moguća bolja rešenja nego što je ovaj divljački kapitalizam. A posebno ova srpska varijanta sa korupcijom.

Ja sam se u Geneks vratio 1970. godine, i sa Vladom Višnjićem sam radio na spasilačkim funkcijama u borbi sa Hrvatima. Posle smene Nikezića, organizovan je u Galenici sastanak Tita sa privrednim aktivom Beograda. Ja mrtav-ladan pred njim branim spoljnu trgovinu kao kreatora razvoja industrije, razvoja radnih mesta. On me onako gleda sa onim svojim čibukom u ustima i ne govori ništa. Vladu Višnjića je, inače, Tito smenio. Čim je to izgovorio tog famoznog oktobra 1972. prve tačke optužnice protiv liberala koji su bili protiv spoljne trgovine reeksportera.

Bio sam jugoslovenski opredeljen, imao sam odlične odnose i sa Hrvatima i sa Slovencima. Ne računam, naravno, njihove nacionaliste. To je bila socijalistička, ili socijaldemokratska orjentacija, koja je apsolutno antikomunistička. Naročito ako se pod komunizmom smatrala Staljinova dogmatska škola koju je, istini za volju, Tito napustio. On je u suštini bio antikomunista, pogotovo u smislu te Staljinove verzije, ali se štitio partijom da bi sačuvao vlast. Ja sam verovao da će se posle njega ići na neku demokratsku varijantu, u pravcu razvoja socijaldemokratije zapadnoevropskog tipa, koja tada još nije predviđala čist kapitalizam.

Menadžment je držao zemlju. Hrvatski direktori, slovenački direktori, bilo je tu izvanrednog sveta. Tržišni mehanizam je omogućavao, ako niste lopuža, da stvarno sjajno radite. Ali, državna administracija to nije pratila, ona se kolebala između republičkih interesa. Posle smo videli da nema ništa od te zemlje. Do smene Nikezića, verovao sam da će oni preuzeti vlast, i da će se dogovoriti sa Slovencima i Hrvatima da uspostave socijaldemokratsko društvo, da dozvole još jednu partiju, da unište Savez komunista koji je bio leglo svih gluposti i svakog otpora. Mi smo u Geneksu likvidirali partiju. Partija se nije sastajala godinama. I mene lično iz gradskog komiteta su proganjali. Žika Minović je u Politici objavio tekst protiv tehnokrate Savićevića koji ruši režim.

Ta priča o tehnomenadžerima je bila najobičnija politička diskvalifikacija. Nije postojalo udruživanje tehnomenadžera, niti filozofija grupe. Nije to bio pokret. To jeste ekipa koja bi podržala onaj liberalni kurs u politici. To je bio nastavak reformi u izgrađivanju tržišnog sistema, sa očekivanjima da će prerasti u dvopartijski sistem.

Po prirodi svoje funkcije oni su težili slobodi. Koga da pitate za nešto. Ako odgovaram, hoću da odlučim. Ako odlučujem, hoću da ubirem plod. I to ne u smislu profita, nego više u smislu nekih svojih prava, nagrada. Ne ulazim u to kada je i gde neko počeo da krade, kraducka, da ugrađuje sebe...

Kažu da je Slobodan Penezić rekao Vladi Višnjiću, obojica su bili vezani za Zvezdu - Vlado, nemoj da nam pričaš, kad toliko meda pretačeš, moraš da omažeš prst.

 

Kiro Gligorov: Beži odavde, ova država je propala


Te 1962. godine imao sam već šest godina staža u Geneksu. Živeo sam tu kod oca, imao sam garažu, imao sam bez carine uvezen invalidski folksvagen. Imao sam i psa kog sam obožavao. Dobar život. I spremao sam se da idem u inostranstvo, najverovatnije u Milano, jer sam najbolje znao italijanski. Odjedanput me zove Milojko Drulović i kaže da se spremaju velike reorganizacije u Saveznoj vladi. Jača se, kaže, jugoslovenski centar, i da se tu koncentrišu svi vodeći ljudi, da Miloš Minić ide u Saveznu vladu za potpredsednika i da se radi na perspektivnoj reformni za narednih pet godina.

Pređem ja kod Minića. U tom kabinetu sam gledao kako se ta federacija trese. Kiro Gligorov mi je onda rekao "ostavi to, nema tu nikakvog plana, nema ništa od toga. Zemlja se trese, doći ti kod mene". Postao je savezni sekretar za finansije. I prešao sam kod Kire. U to vreme među privrednicima je bila jaka podrška liberalnom kursu, to nije bilo samo to "ne moraš da tražiš odobrenje u ministarstvu da nešto uvezeš", nego "ako imaš pare, uvezi, prodaj i zaradi". Bio sam sa njim dve godine, a onda su me Hrvati izbacili posle pada Rankovića. Ali, pad Rankovića se u privredi osetio kao veliko olakšanje. Mnogo više se osetio odlazak Dobrice Ćosiće 1968.

Moj sektor je držao devizne zakone, i uvek je bila dominantna bitka za raspodelu deviza. Kurs nije bio realan i devize su značile kao nova kupovna snaga za kredite. I stvarno je nas Srba u tom mom rangu pomoćnika bilo previše. I onda je Savka Dapčević tražila to mesto za tog njenog čoveka, a Kiro je morao to da joj ustupi.

Došao je na to mesto, inače, Ilija Marjanović, stariji brat Mirka Marjanovića. Došao je kao kadar iz Hrvatske.

Odatle sam prešao u novi sekretarijat za privredu, koji je Kiro dao Bori Jeliću. Tu sam bio još neko vreme, a onda nam je Kiro rekao: "Bež'te odavde, razilazimo se, ovde je sve otišlo u propast".

 

TITO JE IZABRAO CK

Jedina nada su bili Nikezić, Tripalo, Kavčić

 

Danas sam stvarno ubeđen da bi najbolje za zemlju bilo da je data šansa mladim snagama. Ali, sve je zavisilo od Tita. Donekle od Kardelja. Ono što mogu indirektno da zaključim je da su se odlučili da čuvaju Savez komunista što je, po meni, najgora moguća opcija. SK je u biti ostao odbranaški, starinski, primitivan, neobrazovan, u strahu od sveta... Tito je sigurno imao šire vidike, ali je hteo da čuva vlast. Kardelj je tu bio najliberalniji. Ta ideja je oduševljavala ljude, ali oni su kasnili sa likvidacijom partije. I jedina nada su bili Nikezić, Tripalo, Kavčić, ta srpsko-hrvatska osovina. Ne znam kako bi izašli na kraj sa nacionalističkim crvima.

Problem je taj što je uticaj privrednika na politiku bio nikakav. Mi smo mogli preko svojih veza da utičemo na privredne mere. Posebno su u tome bili aktivni Slovenci, pa Hrvati, Bosanci i najmanje, kao uvek, Srbi. Srbi su uvek bili nespremni, nesložni, nezainteresovani, uvek slali neke birokrate, nikada nisu koristili tekući privredni život. Ne možemo to nazvati uticajem na politiku, govorim o primeni. Mere privredne politike su nešto što se pretače na svakodnevni život, prilagođavanje uslova za izvoz ili uvoz. Drugi su bili spretniji da izvuku najbolje za sebe, naročito Slovenci.

Sa hrvatskim direktorima smo mi uvek bili složni. Onako privrednički složni. Da li nas je neko mrzeo u dubini duše, to ne znam. Jednom je nešto pokazao Jakov Blažević. Petar Stambolić je bio predsednik predsedništva Jugoslavije i pozvao ga Blažević koji je bio predsednik predsedništva Hrvatske da poseti njihov kombinat na Krku. INA je bila domaćin. Javio se kabinet, Srbi se naravno nisu setili da može neko iz privrede da prati Stambolića, nego je INA pitala da li dolazi neko iz Geneksa. Pošao sam i ja sa njima. Bili su i gosti iz Amerike. Bila je jedna večera u blizini Rijeke, bili smo Pera, ja, brojni hrvatski direktori. I Jakov Blažević počne da viče na mene. Možda je malo popio, ne znam. Bio je više ogorčen na svoje. Kaže Peri: "Evo ti taj tvoj iz Geneksa, sve nam je uzeo. Nemamo ni turizam, ni avijaciju, vi vodite sav posao". Ja kažem "zahvaljujem, meni je to kompliment, da ne bismo mogli ništa od toga da nema lokalnih ljudi, i tako..." Šta drugo da kažem.

A naši direktori. Njih je kad otputuju interesovalo kad se završe sastanci ili da se negde dobro večera, da se ostane u hotelu da se igra preferans, ili eventualno ako ima neka dobra fudbalska utakmica. To nam je razlika u mentalitetu. Mene nije zanimao ni preferans, ni fudbal. Ja im kažem, pridružiću vam se na večeri kasnije, pa prošetam malo, odem u pozorište, bioskop, pogledam da li ima da se kupi neka dobra knjiga.

Od 1968, pa negde do 1980. je bilo desetak godina kada je mogla da se formira demokratska osovina za reforme. Ali, tu je bio i lokalni element. Zašto su često Vojvođani bili protiv Beograda? I to Srbi? Ili Srbi iz Hrvatske koji su bili protivnici našeg delovanja u Hrvatskoj? U vreme MASPOK-a, nijedan hrvatski direktor nije pljunuo Geneks, niti je prestao da radi sa nama. Ali se zato našao srpski zamenik direktora iz jedne mesne fabrike, da se udvara maspokovcima. Njegov generalni je oćutao. Poslao je svog zamenika da pljuje Beograd da bi se dodvorio ovima.

Nekolicina privrednika, simpatizera maspoka, kad je sve propalo, zatražili su da se spasu u Geneksu. Znali su da rade i primili smo ih. Poslali bi ih negde dalje da ne upadaju u oči. I oni su meni nudili posao uoči rata kada sam se zahvalio Mirjani i Slobodanu.

 

MILOŠEVIĆ I STAMBOLIĆ

Naših devet i po nedelja

 

Družio sam se na fakultetu sa Borom Miloševićem, Slobodanovim bratom. Ali, bio sam bliži sa Ivanom Stambolićem, zbog nekih porodičnih veza. Ivan je imao slobodu da mi kaže svašta, a i ja njemu. On je mene potcenjivao oko politike, govorio je da ne razumem ništa. Rekao bih možda da i nisam razumeo pogotovo oko tih prevrtljivih igara. Ja sam malo pravolinijski čovek, ako je dobra kalkulacija, ako je dobar posao, idemo na izvršenje. On je imao poverenja u mene. Dolazio je iz vremena Tehnogasa da im pomognemo nešto. Polako se otvarao, ali političke teme je retko pokretao. Ja sam ga malo podučavao kako da se oblači, oko tog skijanja na Kopaoniku koji je zavoleo.

Nisam se mešao u njihove odnose. Ali, neki ljudi su mislili da imam uticaj na Stambolića. Zvali su me iz partije sa zahtevom da prenesem Ivanu mišljenje grupe najstarijih članova partijskog rukovdstva da mora da odustane od Slobodana kao kandidata da ga zameni u partiji i da uzme bilo koga drugog. Priznavali su mu odlučujuću ulogu u izboru predsednika partije, a on nije ni pokušao da menja statut partijske organizacije. Trebalo je da mu prenesem da će nastati katastrofa u zemlji. Ja odem kod Ivana, on leškari. Kažem da sam bio na jednom ručku, da me šalju. On me zeza "pa što sediš sa njima". Prenesem mu od reči do reči. On kaže: "Valjda ja znam šta radim, i valjda ja znam mog Slobodana". To je početak marta 1986. uoči famoznog Kongresa na kom je on ustoličio Slobodana.

Godinu dana kasnije, ja sam preuzeo Smučarski savez Jugoslavije. Ja koji ne mogu da stanem na skije, ali sam to uradio zbog Kopaonika, da bi kao predsednik Saveza uticao na kalendar takmičenja, i da što više afirmišemo skijaški centar. To je, dakle, bilo proleće 1987. godine. Ivan je već počeo da skija. Zove on mene i kaže da se spremim na put u Ljubljanu. Kako idemo? Dolazi šofer po tebe, ja ću organizovati sve, biće i večera u vozu.

Dođem ja u salonska kola, a domaćin je bio Stane Dolanc. Bio je tu Stanetov pratilac i Slobodan. Pita Slobodan otkud ti ovde, ja kažem "idem i ja, a Ivan posle ide sa mnom na Planicu, na završetak sezone u ski-skokovima". I bila je pristojna večera, pričali smo, šalili smo se... Posle večere, pita Dolanc tog svog pratioca ima li neki dobar film. Kaže on ima jedan, malo je golicav. Daj da gledamo to. Slobodan kad je čuo da je "golicav" kaže "ja ne mogu, boli me glava, idem nešto da čitam". "Ostani malo", kaže Dolanc "ne moramo da gledamo film".

Prvi komentar Stambolićev je bio "kakav drkadžija". A film je bio onaj fenomenalni, zvao se "Devet i po nedelja".

Ujutru smo imali neki doručak, a onda su oni otišli na neke zvanične razgovore, a ja sam uhvatio ove moje geneksovce iz Ljubljane. Malo kasnije kažu mi da su brzo završili, i da idem ja s njima u Celje, pa u Maribor. Obilazili smo tamošnje fabrike. Kad se to završilo, otišli smo u jednu vilu blizu aerodroma, ja opet zovem ove moje geneksovce, jer nisam uspeo ništa s njima da razgovaram o našim tekućim problemima. Dolazi Ivan klimne mi glavom da izađem na terasu i kaže: "Sve je propalo, ovaj je otkačio Slovence, neće da sluša, razlaz sa njima, cepamo Jugoslaviju..." Posle je bilo neko komešanje, Slobodan se vraća za Beograd mimo protokola. Nastavili smo Ivan i ja, po skijaškom programu, na Kranjsku Goru. I tada mi u kolima prvi put kaže: "Što nisam poslušao one. Sad je mnogo teško." To je bio početak proleća, u septembru ga je Milošević smazao na tom čuvenom plenumu. Stambolić se još zanosio da će moći da se vrati, ali bilo je kasno.

 

KUNDAKOM NA GENEKS

Ne, Miki, ti ideš u inostranstvo

 

Mene je tada čekala reizbornost u Geneksu, ali ne dobijam je. Tri meseca odluka je na ledu. Ja se javim kabinetu i tražim razgovor sa Slobodanom. Ja mu kažem da mi kasni reizbornost tri meseca i da to izaziva nervozu u kući. I zamolio sam ga da mi kaže ako sam nepodoban da znam na čemu sam. On kaže da o tome nema govora. Posumnjao sam da mogu da mu smetam zbog Stambolića. Bukvalno je rekao: "Ja znam bolje šta taj brđanin misli o tebi, i nemoj ti ništa da se sekiraš".

Mislim da naši tada uopšte nisu razumeli jugoslovenske prilike. Čini mi se da sam to bolje razumeo. Ja sam ispred Geneksa radije popuštao svima da bi sačuvao našu dominaciju, umesto da se busam u grudi kako sam dominantan dok se oni odvajaju.

 

Uglavnom, ubrzo me Slobodan zove i traži da mi ubaci u Geneks Mirinog Kundaka. Ja počinjem da vrdam, rastežem. Slobodan je već obrukan u čaršiji, jer ja neću da slušam. I onda počinju incidenti među nama. Ja zovem tog Kundaka kod mene, i kažem mu: "Ti da dođeš kod nas odmah da budeš direktor, to ne dolazi u obzir. Ali, dobrodošao si. Mlad, obrazovan. Hajde prvo da ideš u London da učiš jezik šest meseci. To nije neuobičajeno kod nas. Posle ćeš da šetaš, Njujork, Moskva, Kairo..." Mislim da sam mu ja prvi u životu rekao da treba da se bavi naftom, gasom, energentima, da će to biti najunosniji posao.

On mi kaže, odmah je prešao na ti, tvoja priča je veoma primamljiva, ali ti ne znaš šta smo mi tebi rekli - ti ideš negde u inostranstvo. Jel' se praviš blesav da nisi razumeo.

Zovem ja sekretaricu i kažem "ispratite druga", da bi sutra ujutru stigao poziv iz gradskog komiteta da sam zabrljao i da se pokreće partijska mašinerija da se moj odlazak ubrza. Tog dana sam spakovao stvari i otišao u zemunsku bolnicu.

Milošević nije razumeo biznis. On je ipak bio političko-administrativni rukovodilac. Njega je Ivan doveo u taj Tehnogas, on ga je promovisao u predsednika kreditnog odbora Beobanke. Ja sam njega u vreme DEPOSA u jednom govoru nazvao "nazovi bankarom". Nije bio neobrazovan. Znao je engleski, i voleo je Ameriku i Njujork. O onim pričama o njegovim američkim vezama, pričalo se Rokfeleru, to zaista ne znam, ali je bar turistički obožavao Ameriku.

Njegovo okruženje su pre svega činili Mirini ljudi. On je bio jako usamljen čovek. Za razilku od Bore, koji je bio društven, voleo je i fudbal i da se ide u kafanu. Mira je bila daleko komunikativnija od njega.

 

MOJ ODLAZAK U OPOZICIJU

Prvo me smenila Mira, pa Dana

 

Napustio sam zemlju, pokušavao sam da radim nešto u Italiji. Pošto sam bio i predsednik košarke u Partizanu, imao sam dobre veze sa gospodinom Sinegaljom, vlasnikom Partizanovog sponzora Simoda. On mi je sredio dozvolu za rad u Italiji i prodavali smo Sovjetima neke čizmice. Imao sam veze i sa Švajcarskom, ali tamo je teško poslovati ako ne uđete sa velikom količinom novca i na velika vrata. Ovako, iz početka, teško.

Zbog Vuka Draškovića sam se vratio 1992. Imao sam i odlične drugove u SPO. Nisam se nikad formalno učlanjivao, ali sam krenuo sa njima. Osniva se 1992. DEPOS, i tu su bili sve sami intelektualci, pisci, slikari. Divna jedna elita. Ali iz privrede i ekonomije nikog. Dejan Popović sa Pravnog je jedini koji je nešto znao o tome. Sa njima sam se ja dobro osećao, ali ja sam za njih bio komunistički direktor. Pri čemu ja nikada nisam bio komunistički direktor. Ja jesam plaćao članarinu u partiji, ali mi smo likvidirali partiju u firmi, ona se nije ni sastajala. Ja sam knjižicu vratio 1990. godine.

Vuk je bio most za moje uključenje u politiku. Bio sam na njihovoj listi i poslanik u Veću građana 1992. godine. Bio sam tu na dočeku Karađorđevića, sve to je ličilo na neku budućnost koja se nazire.

Međutim, ubrzo sam video da nema ništa od takvog načina opozicionog rada. I dolaze izbori 1996. i Vuk razgovara sa mnom, kaže treba nam nešto para za štab. On izvali neku cifru, ja kažem da je to mnogo, ali da ću skupiti nešto. Ponovo sam, dakle, kandidat za poslanika SPO 1996. Predam ja papire. I uveče odem na neku večeru gde mi kažu da su me skinuli sa liste. Kako me skinuli? Kažu, Dana te skinula... Prvo Mira, pa Dana.

Ja sam se onda prosto povukao. Imao sam 1994. i 1997. tri velike ortopedske operacije u Švajcarskoj. Pratile su to operacije kolena i i još neke, u svakom slučaju dugo se nisam više ni pojavljivao. Pojavim se prvi put u proleće 1998. i onda gledam ko je ko, šta se dešava. Gledao sam ko će tu politički biti najviše angažovan u opoziciji. Onda sam upoznao Velju Ilića, znao sam Mićunovića koji je sa mnom razgovarao za onaj njegov Demokratski centar. Išao sam sa Veljom na jedan politički skup, negde na sever Vojvodine. I tamo me upoznaju sa Vladanom Batićem. Možda je ta obrenovačka familijarna veza imala uticaj. Kada sam otišao kod njega u Obrenovac da razgovaramo, njegova majka mi je rekla da zna moje tetke iz Obrenovca. Šarmantan je bio tip, duhovit, hrabar. Nije znao jezik, to sam mu jedino zamerao. Bio je široke ruke, džentlmen. Ali, i dovoljno diskretan i metodičan u radu. Mnogo više od mene.

Odlučili smo da uđemo u Savez za promene, gde sam bliže upoznao Dragoslava Avramovića, Čedu i Zorana Đinđića naravno... Sve ove druge - Duška Mihajlovića, generala Perišića, Vuka Obradovića, Milana Panića i ostale sam znao od ranije.

Panić je imao apartman na kraju Hajata, imao je prostor za konferencijski sto i tu je bilo zasedanje neformalnog skupa Saveza za promene. Negde pred kraj razgovora pokrene se pitanje ko će da koordinira finansijske operacije Saveza za promene. Čini mi se da je to Panić rekao, da to uzme Miki, deda Avram je rekao "da, da..." i onda svi ostali za njim.

Odemo kasnije Vladan i ja kod Zorana kući i ja referišem dokle smo došli, a on kaže "u redu, ali mi nećemo biti deo tog vašeg posla, mi imamo svoje rešeno. Taj deo finansijski ne treba. Ja ću se sa članovima Saveza za promene što se tiče političkih akcija dogovarati, a što se tiče finansiranja i skupljanja para to s njima vidite". Izađemo mi i ja pitam Vladana šta bi ovo. On mi kaže "hoće da zadrži samostalnost, neće da otkriva svoje karte. A i nama je lakše. Jer oni su najveći u svemu ovome i uzeli bi sve pare koje obezbedimo".

Nekako mi se ta DHSS formula, ta da kažem demohrišćanska evropska formula dopala. Ja sam uglavnom preko Slovenaca bio obezbedio neke lepe kontakte, pa smo bili primljeni kao desna stranka evropskog centra kod bivšeg kancelara Alojza Moka u Beču koji je bio predsednik narodne njihove stranke.

I za to vreme počinjem malo dublje da se zanimam pitanjem kako ćemo da sprovedemo privatizaciju. Ja sam često išao u Sloveniju, uglavnom iz privatnih razloga, a imao sam preko svojih ranijih kolega i dobar kontakt sa Kučanom. Ja ne mogu i dalje da shvatim da nije bilo koncepta i da se nije razradio prilaz kako će se taj haos oko privatizacije razrešiti. I stalno hoću s nekim da razgovaram o tome. Ali, nemam s kim da pričam o tome. Panić više nije hteo da se angažuje, sve je manje bio u Beogradu. Avram kaže "polako, videćemo, ima vremena".

Onda u jednom razgovoru sa Vladanom mu kažem, jedino iskustvo, a da nismo u velikom ratu s njima, je slovenačko. Imali su oni neke privatizacije, u kojoj su naravno učestvovali i bivši službenici iz Geneksa, imali su najmirniju tranziciju. To iskustvo nije glupo. Poslao sam signal jednom mom kolegi, da vidi da li bi Kučan bio raspoložen da nam prikaže njihov model privatizacije. Pristali su.

 

POVRATAK U PRIVREDNIK

Đinđić protiv komunjara

 

Ja sam se onda vratio u Geneks posle svega, prinudno. Ja sam hteo da idem u državnu upravu, za to sam se spremao. Kad, odmah iza petog oktobra mi Vladan kaže ideš natrag u Geneks. Rekao sam im da to ne dolazi u obzir. Međutim, počnu da dolaze u stranku sindikalci, pa mole da se vratim. Pa i Vladan kaže idi makar na kratko, da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Dobro, kažem ja, ići ću u Upravni odbor na šest meseci.

Tih dana padne na pamet meni to oko Slovenije, ne mogu tačno da se setim kako sam razgovaro sa Zoranom da idemo kod Kučana. Kaže on dobra ideja. Odemo mi tamo. Mislim da je s nama išao i Veselinov. Na račun Geneksa uzmemo avion. Zoran je zadužio nekog da organizuje sastanak sa Zoranom Jankovićem u Merkatoru. Mi smo zvali Komoru i Kučana. To je bio period posle petog dok Đinđić još nije postao premijer.

Odemo kod Kučana na sastanak. I on objašnjava njegov prilaz privatizaciji. Osnovna stvar je bila držati pod kontrolom taj proces privatizacije, a oslonac su, ako ih ima, neko od starih menadžera, neko ko će da poljubi ruku i ko će da radi po direktivama nove vlasti.Rekao je: ako imate gotovog kupca za neku firmu, odmah prodajte. Samo zrelu stvar. Ako nemate, oslonite se na nekoga i vrtite firmu, samo nek se vrti.

U avionu kad smo se vraćali kaže on meni "to je komunjarski prilaz, to nije za nas". Ja rekoh, ima logike, ne može se raditi bez ljudi. Mislim tu i na sebe, naravno. Šta ste me predlagali pre mesec dana. Nije mi bilo pravo kada kažu to "komunjare". Znam da je mislio i na mene.

Ali, osniva se klub Privrednik. Ovi još nisu sigurni "ko je ko u državi Danskoj", i uzmu mene za počasnog predsednika. Jednog dana u leto 2001, celo predsedništvo Kluba ide kod Zorana na razgovor. Ovi ga nešto iziritiraju oko Dijamanta Zrenjanin, ja slučajno uđem u tu priču, a on se iskali na meni i dođe do otvorenog sukoba...

 

UMESTO EPILOGA

O Vučićevom pozivu biznismenima...

 

Vučićev poziv biznismenima ima i nekoliko nivoa. Bilo ko da uzme da radi nešto, treba da uzme ozbiljno i za to mu treba vreme. Kad uzmeš veliku firmu, moraš dobro da poznaješ problem i dobro da zalegneš. Sigurno je samo da nema gostovanja u firmi.

To jesu sposobni ljudi. Ali, imam jedan predlog, koga još da zovu. Zašto ne zovu uspešne privatne industrijalce? Ne trgovce, ne osiguravajuće kuće, ne banke, ne ove što mešetare. Nego one koji industrijski prave pare. Tu su bili ono momci što prave čips, oni što prave toaletnu hartiju, neki mesari, iz agrara takođe... S njima neka pravi savet industrijske politike. Reindustrijalizacija je neophodna. Većina naših biznismena je preuzimala društvenu svojinu. To je ono što sam ja radio sa Geneksom.

Od kad je Tito zaustavio liberale sve što se dešava, to je sve katastrofa.

Daj bože da Vučić i ovi nešto urade. Imam utisak da se zaustavlja katastrofa. Daj bože da stane katastrofa koja traje od 1973.

 

U sledećem broju: Razgovori s Kočom Popovićem, Kako je Divac zaista došao u Partizan, Dana Drašković me drugi put precrtala, Kako su Radomana Božovića saksijama po glavi ispraćali iz Geneksa, Geneks posle petog oktobra...


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.