Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Ogledalo

Ceo moj kosmos, sve što mi je na ovom svetu bilo važno našlo je svoje mesto na tom panou od plavog hamera
Piše: Maja Piščević
Datum: 23/04/2017

Ogledalo

Taman kad sam se fino ušuškala u svom čardaku ni na nebu ni na zemlji, a već je došlo vreme da se pakujem. Dešava mi se tako poslednjih dana da nešto radim po kući i odjednom stanem, pogledam oko sebe i shvatim da će mi nedostajati. Ne znam tačno šta, možda ovaj osećaj doma, prvog koji sam sama zidala, parče po parče, noć po noć, ponjavu po ponjavu. Ili ova laboratorija u kojoj sam od jutra do mraka testirala od kog sam materijala napravljena. Ili ova godina nezaboravnog druženja s jednom Majom koja me je ko zna otkad čekala da stignem.

Uvek kad mi se to desi, imam neviđeno stvaran osećaj da više nisam ovde, da sam već u budućnosti, u svom stanu u Beogradu, i da su ovi zaleđeni trenuci zapravo moja sećanja (sentimentalna naravno, jer kakva bi mogla biti u ovim godinama), na jedan život koji je ovde počeo i tu se završio.

I koliko god sam žurila da se vratim, sad bih prokleto želela da malo usporim, da mi samo još malo potraje ovo lebdenje između dva vremena, možda da napravim još koju mentalnu fotku dnevne sobe pune sunca i oštrih senki i noćnog stočića sa lampom, knjigom i čajem od kamilice, i debeljuškastog oblaka koji se zakačio za šiljak na vrhu Krajslera.

I volela bih kad bih mogla da tog poslednjeg dana sve ostavim ovako kako je sada, da samo zatvorim vrata i krenem dalje. Ali to naravno nije moguće i zato su sve moje stvari već nedeljama na Krejg listi, uredno slikani i opisani komadi mog njujorškog života na rasprodaji za nepoznate kupce. Krevet, stolice, tepisi, lampe, sve po besmislenim cenama, jer ovde to tako ide.

Prvo je otišlo veliko srebrno ogledalo iz dnevne sobe. Čim sam zatvorila vrata za mladićima koji su ga izneli žurno kao da su se plašili da ću da se predomislim, shvatila sam da nešto nije u redu. Soba više nije bila ista, kao da je sva dobra energija prostora iscurila s tim jednim ukrasom iznad komode.

To veče dok sam gledala film s činijom salate u krilu, nekoliko puta sam hvatala sebe kako blenem u prazan beli zid. Nešto mi je vuklo glavu na tu stranu, nešto neprijatno na ivici vidnog polja, kao duboka crna rupa na putu koju nisam mogla da zaobiđem. Uzela sam jednu veliku ešarpu i razvukla je između dva tipla koja su još uvek stajala na zidu. Izgledalo je kao da sam preko rupe navukla čaršav. Skinula sam maramu i otišla da spavam.

Ujutru, dok sam se spremala za posao, svaki čas sam zastajala da se pogledam u ogledalu koga nije bilo. Neverovatno da uopšte nisam bila svesna ovog kontrolnog punkta svoje jutarnje maršrute. U jednom trenutku sam uhvatila sebe kako najozbiljnije razmatram da zapucam do Ikee u Bruklinu po novo ogledalo za ovo vreme dok sam još tu. Drugi, racionalniji glas s gnušanjem je odbacio taj predlog.

I onda sam se konačno setila kolaža koji mi je moja ćerka Hana napravila pred put u Njujork. Uvek mi je krišom pakovala pisamca i porukice među stvari, ali ovo je bio ozbiljan projekat.

Ceo moj kosmos, sve što mi je na ovom svetu bilo važno našlo je svoje mesto na tom panou od plavog hamera. Od praktičnih saveta za moj novi život ("Čuvaj glavu i mali prst na nozi, police i ivice su opasni zlikovci"), preko događaja koje ne smem da zaboravim (fotka sa jedrilice i plaže na Formenteri), do mojih antologijskih kućnih lapsusa ("Hana, 'oćeš biftek uz viršle Liza?") i neviđeno ponosnih lica bake i deke na Haninoj promociji knjige -- cela porodična hronika bila je tu na tom plavom ostrvu. Uključujući i "Nazdravlje" s uzvičnikom za kad kinem sama u tuđini (svaki put čujem Hanin glas i kažem joj "Hvala").

Izgledalo je toliko dobro da mi samo nije jasno kako se ranije toga nisam setila. Pa ovo je bilo to -- jedino tačno ogledalo u kome je sve bilo na svom mestu i ništa nije bilo naopako. Stojim zadivljeno pred svojim novim odrazom i gledam sebe koja konačno više nisam samo ja. Ušuškana i srećna na Haninom plavom hameru kao u ručno pravljenoj Nojevoj barci.

Sad ponovo uživam u svom stanu i živo mi se fućka da prodam i komodu, i krevet, i viljuške, i sve kad znam da moje pravo ogledalo ide sa mnom. I već mogu da vidim poslednje jutro i sebe kako guram kofere u hodnik, a onda se s vrata okrećem da još jednom bacim pogled na prazan stan i Krajsler sa oblacima ili bez njih. Zatim prilazim zidu i pažljivo skidam kolaž savijajući ga po istim ivicama po kojima je bio složen kad sam ga donela. Pritiskam ga na grudi i lakim korakom krećem dalje. Ili bliže.

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.