Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Amerikana

Ostajte ovde

Naša deca od nas više ništa ne traže. Oni su uzeli svoju sudbinu u svoje ruke. Jedino što ih može zadržati kod kuće jeste vera da u Srbiji imaju budućnost
Piše: Maja Piščević
Datum: 19/09/2016

Ostajte ovde

Ovih dana kuća mi je puna radosti. Donele su mi je Hana i Joja, moja ćerka i ćerka moje sestre Lete. Iako su stigle pre manje od nedelju dana, mojim slatkim vešticama (20 i 21 godina) Njujork kao da se već podvukao pod kožu, ali bogami i one njemu.

Pratim njihove bistre poglede dok munjevito skeniraju ulične sekvence, ljude i arhitekturu, i ne mogu da se otmem utisku koliko su spremnije, otvorenije i prisebnije od mene u mojim prvim danima. Ne znam šta je u pitanju, ali nekako su opuštenije, neopterećene predrasudama o Njujorku kao multikulturalnoj prestonici i centru sveta.

Nesputane potrebom da racionalizuju svoje utiske, s lakoćom upijaju prizore i postaju njihov deo. Na neki neprimetan način stapaju se sa gradom koji ne poznaju, sa šarenim ljudima koje nikada nisu videle, kao da shvataju, mnogo brže od mene, da su i oni, baš kao i njih dve, ovde došljaci.

Posmatram ih dok bosonoge šljapkaju po fontani u George Washington parku, spontano se upuštajući u razgovor s opčinjenim pijanistom, ludim skejterima i crnim akrobatama čije veštine, svaka na svoj način, zaustavljaju dah. S divljenjem i poštovanjem slušam ih kako s gej kustosom galerije u Sohou živo diskutuju o eklektičnim grafitima i modernom Davidu, ili dok veselo čavrljaju s Felixom, crnim dormenom u mojoj zgradi na čijem licu prvi put vidim široki osmeh.

Prepričavaju mi monolog ogorčenog mladića pred nepostojećom publikom u Madison parku. Dok su ostali prolaznici okretali poglede, njih dve su upijale svaku njegovu reč pokušavajući da shvate izvor njegovog gneva, bes na Trampa, ali i argumente protiv Hilari i razočaranje crne populacije u Obamu.

Ne znam da li me više zbunjuje ili obara s nogu ta lakoća kojom, kao vođene nevidljivom rukom, sa svojim ajfonima cepaju s kraja na kraj Menhetna. Ta sigurnost s kojom se prvi put spuštaju u mračne tunele njujorškog metroa, podzemnog Hada i generatora anksioznosti za mene, koji je za njih samo još jedno novo iskustvo.

Razmišljam kako je to moguće. Rođene u Srbiji sredinom devedesetih, proživele su zajedno sa nama mnogo teških godina. Neka od prvih sećanja iz detinjstva su im ona o bombardovanju koja pamte bez očiglednih trauma, ali naša strepnja na njima je morala ostaviti trag. Sećaju se dugih šetnji na tatinim ramenima uz zvuke šerpi i bubnjeva tokom brojnih protesta na beogradskim ulicama.

Ta deca sa naših ramena, klinci koje smo povlačili po smrdljivim atomskim skloništima tokom 78 dana bombardovanja, suze u maminim očima kad je ubijen Zoran Đinđić, tišina u Krunskoj, strah o kome pred njima nismo govorili naivno verujući da ga ne osećaju u našim pogledima dok ih ljubimo za laku noć - sve to mi se sada čini kao da slutim u njima dok beskućnicima i uličnim muzičarima ubacuju novčiće u čaše.

A za to vreme svet ide dalje. One ga vide i razumeju, njegov su deo iako mu po mnogo čemu ne pripadaju. Uskraćeno im je previše bezbrižnih dana koje su im pojeli skakavci. Niko od nas ne zna šta se motalo po glavicama tih malih digitalnih domorodaca dok su zagledani u ekrane svojih prvih pametnih telefona otkrivali nove svetove. Osećam da je za Hane i Joje Srbije ta granica koja deli virtuelnu i "stvarnu" stvarnost mnogo tanja nego za nas, ponekad gotovo nevidljiva, ali nemam ključ za razumevanje njihove suštine.

I onda se čudimo što nam odlaze. Kako u virtuelnu, tako i u fizički drugu stvarnost. Jer mi naivno verujemo da smo ih zaštitili, znajući koliko smo se trudili. Ali sa današnjom pameću mislim da moramo priznati poraz. Naš strah od neizvesnosti sledećeg jutra, osećaj krivice što nismo uspeli da im priuštimo bezbrižno detinjstvo koje smo sami imali, što ne možemo da im obećamo budućnost u kojoj će njihov sjaj u očima i znanje koje smo im godinama gurali u glave moći da primene - o svemu tome mislim dok zadivljeno gledam moje male fajtere i ne mogu da ne osetim bol.

Zato ne treba da se čudimo što nam deca odlaze. Moramo prestati da krademo njihovo dragoceno vreme pokušavajući da ih zadržimo praznim obećanjima. Nemamo pravo na to. Činjenica je da nikada od svog postojanja u Srbiji, British Council nije imao toliko prijava za razne toeflove, SAT-jeve kojima naša deca sebi uspešno otvaraju vrata prestižnih škola širom sveta. Činjenica od koje se svakom normalnom čoveku srce cepa jeste da smo danas prva zemlja na svetu po odlivu mozgova.

Naša deca od nas više ništa ne traže. Oni su uzeli svoju sudbinu u svoje ruke. Jedino što ih može zadržati kod kuće jeste vera da u Srbiji imaju budućnost. A mi već znamo da bez njih Srbija nema budućnost.

 

 


Ukupno komentara: 6



Sva polja su obavezna.



Radovan Nerandžić
20.09.2016 - 16:43
A kad ugase struju?
Svaka strana sredina zahteva dozu opreza. Ako su te devojke \"na keca\" prigrlile sve što Njujork sobom nosi (a znam i sam šta sve nosi), to znači da im je oprez izostao. Taj oprez je mera adaptacije na novu sredinu, što je posledica toga da smo svi mi skupovi sopstvenih uverenja, vaspitanja, vrednosti; ako one nisu ispoljile oprez, u višoj instanci to ne znači toliko da su kosmopolite ili dezinhibirane, već da su njihova uverenja i vrednosti toliko nekritički, difuzni i neformirani da sa lakoćom \"upijaju\" sve kontraste megalopolisa, bez zazora i ograde, što uopšte nije pohvalno. Prihvatiti drugo nikako ne znači stopiti se sa time, već iznaći zdravu meru tolerancije, gde se zna ko je ko i ko gde pripada. Izostanak straha kad silaze u metro nije ništa pohvalno. Strah nas tera upravo na taj pomenuti oprez. Predrasudama i generalizacijama štitimo sebe dok ne upoznamo novu okolinu, kasnije shvatimo da su generalizacije (pa i predrasude) vrlo korisna alatka. A sve te nove generacije \"digitalnih domorodaca\" koje plivaju u svim visokoorganizovanim urbanim sredinama kao riba u vodi su na klik udaljene od pada u totalnu disfunkciju - dovoljno je da neko ugasi struju. Tada nema Ajfona, interneta, virtuelne valute, Instagrama, Googla... Zato se nadam da moja deca neće biti poput ovih devojaka, te da će poput mene putovati svetom, upoznavati i biti u kontaktu sa drugim civilizacijama, ali da im istovremeno neće biti baš sve prihvatljivo i dopadljivo, kao i da će kad nestane struja znati da koriste olovku, otvore atlas ili papirnu kartu grada i snađu se kad svi \"digitalni urođenici\" budu gladovali jer ne umeju da bez Google Mapa nađu gde je najbliži Deli ili Mek...
Jedna od digitalnih domorodaca
21.09.2016 - 09:57
Odgovor na komentar Radovana Narandzica
Nigde u tekstu nisam videla da pise da su devojke na keca \'prigrlile\' grad niti da im je sve \'prihvatljivo i dopadljivo\'. Ne umete bas da citate gospodine i samim tim mogu da istaknem da vam je komentar skoro pa genijalno glup.
VINI NIJE DOSAO NA BUREK
21.09.2016 - 23:43
NEPONOVLJIVE
U spotu/ Cekaj,cekaj me/ Joja je u stomaku.Danas trci Njujorkom sa svojom sestrom i ima ono ushicenje i radost koja nam je svima ovde polako kroz te godine koje su nam ukrali nestala. Ovi prizori su dragoceni jer ce Maja ziveti od njih kada se vrati u svoj cardak i kada cure koje su Ostale ovde kroz koji dan odu. Ona to unapred sebi spravlja lek od uspomena uz koji ce akobogda da prezimi .
Vuletin
22.09.2016 - 10:47
Bravo!
G. Nerandžić je pogodio suštinu. Dugo nisam pročitala bolji komentar. Ta preterana opuštenost i da im je sve super me iritira kod novih generacija, iako i sama pripadam milenijalcima.
VINI NIJE DOSAO NA BUREK
22.09.2016 - 15:52
ERROR IN PERSONAM
Zao mi je onih koji suu doziveli devojcice kao neke guske u magli koje hrle,srljaju i ne misle.Naprotiv,ovo su dva veoma ozbiljna stvorenja sa pokricem u zivotu radu i ponasanju. Sa osamnast gofina Hana je recimo proglasena za nejboljeg srpskog mladog pisca,a roman kkoji je napisala bez ijedne gredke bio je otkucam u mobilnom telefonu. Roman je objavljen i rasprodat a Hana je sav zaradjeni nivac dala u humanitarne svrhe.. Jel i to neoprezno? Jel znate jos neko dete koje bi tako nesto uradilo ?Odraslog? Steta sto niste prepoznali da su ovo samo frafmenti lepih trenutaka koji su se desil onima koji sticajem okolnostii sada zive razdvojenii i koji su odabrani samo zato sto se radi o najvecojj mogucoj ljubavi
pera
28.09.2016 - 09:37
kad se vracas,posto tamo ne valja?
Zasto svi iz inostranstva pricaju nama ovde da ne odlazimo iz Srbije,a oni nikako da se vrate? Samo me to zanima. Nigde nije sjajno/bajno, ali odavde treba pobeci. Bolje biti gradjanin drugog reda \"tamo daleko\" nego gradjanin drugog reda (sto su svi ljudi bez veza i vezica) u Srbiji