Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Pakovanje života

Mladići su otišli sa mojim stvarima u neku luku odakle će ih ukrcati na brod i one će jednog dana možda stići kod mene u Beograd. Iz tačke u kojoj sam se nalazila to mi je zvučalo kao naučna fantastika
Piše: Maja Piščević
Datum: 04/06/2017

Pakovanje života

Sve se desilo munjevito. Dva vitka mladića u besprekorno belim kombinezonima uletela su u stan naoružana torbama punim lepljivih traka, kartona, heftalica i najlonskih rolni. Ponudila sam ih da sednu da se malo osveže dok im objasnim šta treba da rade. Napolju je bio jedan od onih prvih sparnih letnjih dana, sa mutnim suncem zaglavljenim među niskim oblacima. Ništa nisu hteli, interesovalo ih je samo šta je za pakovanje.

Pokazala sam im svoju plišanu sofu, težak stakleni sto s drvenim nogarima i džinovski plehani tanjir-luster koji smo jedva skinuli s plafona.

"A ovo?", pitali su pokazujući na gomilu u obliku Avale na sredini sobe. "E to su moje sitnice koje nosim kući", rekla sam i u tom trenutku mi se učinilo da je onaj viši blago podigao obrve. "To mi je veoma važno", glupavo sam dodala skoro molećivim glasom, kao da im to nije posao i da im nije potpuno svejedno šta belosvetski ludaci sa sobom vuku s kraja na kraj sveta.

"Na koliko želite da osigurate robu?" - "Za sofu, luster i sto na onoliko koliko sam ih platila. A ovo...", pogledala sam u Avalu pokušavajući da joj procenim vrednost dok su mi se pred očima vrtele slike uličnih tezgi u Grinič Vilidžu i pretrpanih second-hand ćumeza u Sohou. "To je...", opet sam počela rečenicu koju nisam umela da završim.

"To nije ništa, to i ne možete da osigurate, nema vrednost", rekao je onaj viši suvo, dok je niži klimao glavom, gledajući u pod kao da mu je malo neprijatno. "Kako?", zaustila sam da pitam, ali nisam jer sam na ramenu osetila ruku svog muža koji je umesto mene rekao: "U redu je." Okrenula sam se spremna da uđem u diskusiju, ali sam odustala kad sam mu videla izraz lica sa prstom na usnama. Zagrlio me je. "Sve je OK, pusti momke da rade svoj posao."

Ponovo sam pogledala na svoju Avalu koja mi je bila milion puta vrednija od sofe, stola i lampe zajedno. Nešto definitivno nije bilo u redu - odjednom sam je videla njihovim očima. Umesto sentimentalnih relikvija mog nomadskog života na podu je ležala gomila nasumično nabacanih predmeta, jedna šarena papazjanija indijskih ćasica, mirišljavih sveća, vintidž ramova, plišanih jastučića, knjiga, tanjira, plastičnog cveća, penjoara, escajga, pletenih korpi, crvene šolje iz "Stranda", kompleta visokih šampanj-čaša, teglica sa začinima, čajevima i semenkama i nekoliko pakovanja sušenog manga.

"I to je to?", pitao je još jednom visoki kao da ne veruje da je zbog ovog dolazio. "To je to", ponovila sam više ne krijući da mi ide na nerve. "OK, ako želite, izađite iz sobe." - "Ne želim da izađem", zainatila sam se i nalaktila na prozor. "Kako god", rekoše u glas veliki i mali i tada je počela oluja.

Prizor koji se pred mojim očima odvijao u narednih tridesetak minuta najviše je podsećao na ubrzani snimak iz neke neme burleske. Njih dvojica pretvorili su se u dva kiborga, ili možda delove jednog, jer su svaki pokret izvodili zajedno, nepogrešivo uigrano, kao dva hirurga nad pacijentom sa otvorenim grudnim košem.

Prvo su se ustremili na sofu. U sekundi su je uspravili i odvrnuli nogare. Dok ju je jedan pridržavao da se ne prevrne, drugi je doslovce trčao oko nje obmotavajući je širokom rolnom najlonske folije. Onda je skočio do kese iz koje je izvadio omanji karton koji je u tri poteza pretvorio u ogromnu kutiju. Dok sam pokušavala da shvatim šta će s njom, sofa je već nestala u njenoj unutrašnjosti. Na kraju je odnekud izvukao ogromno platno kojim je obmotao, a onda celu instalaciju oblepio širokim selotejpom. Moja filmska sofa tako je postala bezlično truplo na koje nisam stigla ni da se sažalim, jer su je odmah prebacili u teretni lift.

A onda je došao red na Avalu. Artefakte mog života umotane u metre grubog papira u jednom zalogaju progutala je duboka kartonska kutija sa sve ponjavom na kojoj su bili pažljivo izloženi.

I onda odjednom, naglo kao što je i počelo, sve se završilo. Mladići su otišli sa mojim stvarima u neku luku odakle će ih ukrcati na brod i one će jednog dana možda stići kod mene u Beograd. Iz tačke u kojoj sam se nalazila to mi je zvučalo kao naučna fantastika. Za mene je u tom trenutku postojao samo ovaj prazan prostor u kome sam stajala bosa na golom parketu bez ikakve ideje šta bi sledeće trebalo da uradim. Glava mi je bila prazna kao i soba po kojoj sam se vrtela uzalud tražeći neki dokaz svog postojanja.

Sa zidova, pogled mi je skliznuo ka prozoru sa koga je pucao pogled ka Ist Riveru sa otmenim Krajslerom negde na pola puta. Uhvatila sam se čvrsto za njegovu srebrnu kapu i istog trenutka osetila kako mi se polako vraća mir. Sreća da je Krajsler još tu, pomislila sam sa zahvalnošću, mora čovek da ima za nešto da se pridrži u raskoraku između dva života.

Još malo sam tu stajala, a onda sam bila spremna da krenem.

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.