Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Poraz je postao luksuz

S vremenom sam se razmazio. Mrzim poraze i palim se samo na uspehe. Da se prodaju novine u kojima radim, knjiga koju sam napisao; ponekad mi smeta i kad nema mnogo ljudi na panelima na kojima govorim, plašim se nad pitanjem koliko ljudi će doći kada potpisujem na Sajmu knjiga...
Piše: Branko Rosić
Datum: 21/09/2016

Poraz je postao luksuz

Kad ste loš đak a uz to i navijač OFK Beograda, onda vam porazi dođu kao neka normalna stvar. Pamtim prvi školski poraz kada sam krahirao kod učiteljice i bio prekomandovan u poslednje klupe gde su se nalazili oni koji su rano odustali od ambicija i bili već poraženi od života. Sa tom ekipom sam se vraćao na kraju školske godine na putu od primanja knjižica do kuće i sećam se da mi je smetalo njihovo društvo jer su me kod kuće plašili da sam na stranputici i da ću biti đubretar ili ko zna koji lik iz komunalnih službi s metlom i crevom. A tim lošim đacima iz razreda je prijalo da imaju novog ortaka u porazu.

Onda su stigli fudbalski porazi. Jugoslavija od SR Nemačke na EP u Beogradu. Imao sam velika očekivanja tog dana dok sam sa ocem promicao kroz nemačke navijače koji su udarali po pivu iz pivara samoupravnog socijalizma. Pa me je majka poslala da se iskuliram kada je Divac pogrešio protiv Sovjeta i kada je Čipe iz Željezničara doveo do epskog poraza protiv Videotona. Sad mi deluje da sam budalasto trošio živce u porazima kad se setim Hajduka i Totenhema (bili smo Jugosloveni).

Sećam se i zbunjenog lica sestre koja je osamdesetih zatekla oca i mene u žalosti zbog poraza OFK u Nikšiću od Sutjeske i kada nismo ušli u Prvu ligu. Oticala je sa haj-faja odjava radio-prenosa i sestra je rekla: "Ja vas ne razumem." Nije razumela kako boli poraz. A 30. aprila uveče u ulici Riehenring broj 109, u hotelu "Easyjet" u Bazelu, dok je Čelsi ispadao iz , prolomio se moj krik iz sobe 18 na koji niko nije reagovao. Ni gosti, a ni bucmasta devojka sa recepcije nije me nazvala već je nastavila da zabada očnjake i kutnjake u stek kao što je to radila svake večeri odgrizajući redovni obrok i noćnu smenu.

I prvi ljubavni poraz sam doživeo kod stadiona, na dejtu ispod Partizanovog "zapada", i to od devojčice za koju sam pre desetak minuta na Fejsbuku saznao da se bori za život u Velingtonu.

S vremenom sam se razmazio. Mrzim poraze i palim se samo na uspehe. Da se prodaju novine u kojima radim, knjiga koju sam napisao; ponekad mi smeta i kad nema mnogo ljudi na panelima na kojima govorim, plašim se nad pitanjem koliko ljudi će doći kada potpisujem na Sajmu knjiga... Ističe vreme i nema se više luksuza za poraze. 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.