Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Pre nego što padne mrak

U jednom dugom trenutku sve je stalo, i ljudi, i automobili, i helikopteri, postojalo je samo to malo biće na vrhu semafora koje je svojim cvrkutom premostilo pukotinu između svetova
Piše: Maja Piščević
Datum: 30/04/2017

Pre nego što padne mrak

Radnja se zbiva na krovu jedne zgrade na Menhetnu, na Medison aveniji broj 160. Vreme je kasno popodne, sat, ili sat i po pre mraka. Vreva sa ulice se malo stišala, vrelina popustila, a vazduh se zgusnuo i postao taman onakav kakav i treba da bude -- neosetan.

Volela je taj deo dana zato što joj se činilo da je u to doba malo pametnija, misli bi joj se konačno poređale u pravoj liniji pa je mogla da ih misli jednu po jednu. Tokom dana se uglavnom osećala kao onaj ludi zec iz Alise u zemlji čuda koji samo juri okolo i viče: Žurim, žurim, kasnim, kasnim.

A opet ga i nije volela, jer je znala da posle mora da padne mrak. Nikad, otkad zna za sebe, nije volela noć, posebno taj prelazak iz svetlosti u tamu koji ju je uvek podsećao da sve ima kraj i da je iluzija da ona tu išta može da promeni. Dodatno nije volela noć i zato što nije volela da ide da spava, to joj je ostalo još iz detinjstva, pamtila je kako je svako veče probala da bude nevidljiva, da je mama i tata nekako zaborave i da je ostave da sedi ušuškana između njih na kauču dok oni gledaju nešto na televiziji, neki vestern, ili Hičkoka (činilo joj se da su stalno to gledali). Samo da budu svi tu, da ćute i da im bude sigurno u noći.

Kasnije, kad je porasla i otišla od roditelja, i dalje je pokušavala da nekako zabašuri tu tranziciju dana u noć. U početku je to radila nesvesno, na razne načine se dovijala da ne bude prisutna u tih sat-dva, dok se ne završi smena svetova. Na kraju je shvatila da s tim svojim predvečernjim nemirom mora nešto da uradi, da sam od sebe neće proći, za razliku od nje.

S promenljivim uspehom počela je da primenjuje nekoliko tehnika. Kad je bilo lepo vreme, odlazila bi na trčanje, nikad kraće od 45 minuta. Ako ju je mrzelo da trči, otišla bi u teretanu, ili u bioskop, ili bi besciljno gluvarila između rafova u nekoj velikoj samoposluzi, ili u prodavnici cipela. A otkako je došla u Njujork, često bi se popela na svoj krov nebu pod oblake i odatle, stoički gledajući u nebo, ispratila dan.

Sećala se kad je prvi put iz mračnog hodnika izašla na taj otvoreni prostor na 55. spratu. Duvao je jak vetar, malo joj je zalupalo srce, duboko je udahnula vazduh kroz otvorena usta. Ali ubrzo se privikla i počela je da joj prija blizina neba koja je podsećala na jedno popodne na Kopu kad se sama uspentrala na Tresku i onako bez daha legla na meku ponjavicu trave. Isto je tako duboko udahnula i isto joj je prišlo nebo.

Ovde, naravno, ništa nije bilo isto i huk grada nikada nije prestajao, ali je osećaj ipak bio sličan, neka vrsta olakšanja zbog bezbedne udaljenosti od mašine za mlevenje duše dole na trotoaru. Kad je imala vremena, ostajala bi gore sve dok se ne smrači, ne da bi videla zvezde pošto ih na ovom nebu nije bilo, nego samo da upije što više mira.

Tog popodneva ležala je na ligeštulu i opušteno slušala Kita Džereta, neki solo klavirski koncert, kad se začulo zujanje. Prvo udaljeno, ali onda sve glasnije i bliže. Nije želela da otvori oči sve dok joj preko lica nije prešla velika senka. Žmirkajući kroz trepavice, ugledala je ogroman helikopter koji joj je bio toliko blizu da je pomislila da će sleteti na terasu. Onako crn i sjajan, podsetio ju je na neku debelu zunzaru sa velikim tamnim očima. Pojačala je ton na slušalicama, uzdahnula i zatvorila oči čekajući da ode. Ali on nije hteo da ode, stajao je tu u toj jednoj tački kao ukopan i bušio rupu u nebu.

Kad je izgubila strpljenje, pokupila se i otišla. Neverovatno da čovek više ni na nebu nema mira, mislila je dok je srebrnim liftom propadala ka svom stanu. Nije bilo druge, navukla je trenerku i krenula na trčanje.

Na ulici je bilo kao u loncu, sve smešano u bezličnoj kakofoniji slike i tona. Međutim, nije još prešla ni prvi blok kad je registrovala jedan novi zvuk koji se toliko izdvajao iz uobičajenog fona da je morala da zastane da bi se uverila da ga stvarno čuje, da nije samo u njenoj glavi.

Ne, nije joj se pričinjavalo, neka ptica pevala je kao sa drugog sveta. Osvrnula se oko sebe i ugledala ju je, stajala je na vrhu semafora, mala crna ptica, sasvim obična, sa kljunom podignutim ka nebu, pevala je svoju odu radosti. U jednom dugom trenutku sve je stalo, i ljudi i automobili i helikopteri, postojalo je samo to malo biće na vrhu semafora koje je svojim cvrkutom premostilo pukotinu između svetova. Sunce je zašlo i grad je pokrila noć.

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.