Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Prednosti i mane nadimka Draža u četničko-partizanskoj Srbiji

Moja porodica je u Drugom svetskom ratu bila potpuno neutralna. Ćale je prvo bio četnik, pa kad su ga ubili partizani, onda je postao partizan, pa kad su ga potom ubili Nemci, lično je kao oficir OZNE kome su tepali Uča, zarobio Dragoljuba - Dražu Mihailovića. Uspevao je svuda da stigne i podmiri sve ideologije. Valjda zato što je moj ćale bio glumac
Piše: Dragoljub Draža Petrović
Datum: 17/07/2016

Prednosti i mane nadimka Draža u četničko-partizanskoj Srbiji

Moj otac je bio četnički kapetan. Blisko je sarađivao sa Nemcima. Postoji i snimak kad ćale naređuje da se streljaju neki partizani, postrojava četnički vod i naređuje: "Pali!" Ima čak i snimak gde četnički major Barac i ćale ćaskaju sa nemačkim pukovnikom negde kod Užica. Švaba im kaže: "Idite levo i desno od druma, čim primetite komuniste, javite nam!"

Onda moj ćale besno kaže majoru Barcu: "Sestru mu švapsku, kako kevće! Oni drumom, a nama opet urvine! Ima danas da se izlomimo." Posle major Barac i ćale primećuju partizane i hoće da jave Nemcima da tenkovima zaobiđu Ljutu stenu i udare komuniste s leđa. Partizani su posle topovima, rafalnom, paljbom i ko zna kojim sve oružjem ukokali mog ćaleta u blizini Požege, što je decenijama reprizirano na raznim televizijama.

Moj otac je posle bio partizan. Prvo je negde u blizini Beograda zarobio ministra Nedićeve vlade Jovića, njegovu švalerku Lolu i dva tipa iz njihove pratnje od kojih je jedan neviđeno ličio na Laneta Gutovića, jer su se moj ćale i još neki partizani preobukli u seljake i na drumu prevrnuli kolsku zapregu. Onda su ovi iz pratnje ministra Jovića hteli da pomognu ćaletu i njegovim pajtosima da pomere kola, ali su ćale i njegovi povadili pištolje i zarobili ih. Na kraju je ćale tokom borbe za oslobođenje Beograda dobio zadatak da čuva stan šefa Gestapoa, nekog majora Krigera i onda se taj Kriger maskirao, stavio brkove i naočare s tankom dioptrijom, te ukokao mog ćaleta iz pištolja s prigušivačem pred milionskim auditorijumom. I to ukokavanje mog ćaleta posle su decenijama reprizirali na svim kanalima.

Moj otac je posle rata radio u Odeljenju za zaštitu naroda, popularnoj OZNI. Jednog dana stigla im je dojava da se negde kod Višegrada, u planinama istočne Bosne, krije Draža Mihailović. Ćale i njegovi smislili su strahovit plan - maskirali su se u četnike, pa su išli od jataka do jataka i tražili Dražu, te ga konačno ubedili da krene sa njima u Beograd. Ćale je imao zadatak da lično pazi na Dražu dok su se kretali prema granici sa Srbijom. Došlo je do pucnjave, ćale je legao preko Draže i zarobili su ga.

Tako da je moja porodica u Drugom svetskom ratu bila potpuno neutralna. Ćale je prvo bio četnik, pa kad su ga ubili partizani, onda je postao partizan, pa kad su ga potom ubili Nemci, lično je kao oficir OZNE kome su tepali Uča, zarobio Dragoljuba - Dražu Mihailovića. Uspevao je svuda da stigne i podmiri sve ideologije. Valjda zato što je moj ćale bio glumac.

Posle onog prvog filma, "Užičke republike", bio sam petogodišnjak i išli smo na more u Hrvatsku, odseli u nekom privatnom smeštaju, pa su me domaćini, vazda spremni da se igraju sa decom, pitali: "A šta radi tvoj tata?"

"Moj tata je četnik", rekao sam ponosno zblanutim dalmatinskim domaćinima, jerbo sam pre toga danima gledao ćaleta kako se preslišava za ulogu četničkog kapetana Đorđevića, zamenika majora Koste Barca koga je igrao Rade Šerbedžija, pa sam, neupućen u trenutnu ideološku podelu u našoj zemlji, bio ponosan što je tata tamo neki četnik. Onda su me roditelji posavetovali da to ne pričam baš svuda, pogotovo ne po Dalmaciji, jerbo je "takva situacija".

Bilo mi je žao, baš koliko i kada je ćaleta u poslednjoj epizodi drugog serijala "Povratka otpisanih", mučki, spreda, koknuo zloglasni Kriger. Imao sam osam godina i trebalo mi je bar dva dana da se oporavim od šoka. Čak su me u mojoj osnovnoj školi simboličnog naziva "Oslobodioci Beograda", pitali: "Kako je ćale?", jer su ga viđali po roditeljskim sastancima, ali nisu imali pojma da je blisko sarađivao sa "Otpisanima".

"Gde baš da ga ubiju na kraju rata", osećao sam se nelagodno.

Kasnije, u vreme kada je ćale počeo da radi u OZNI, zapravo kod onog reditelja Save Mrmka i snimao dramu o hvatanju Draže Mihailovića "Poslednji čin", bilo mi je nekako svejedno, jer ćaleta u toj dvodelnoj TV seriji nisu likvidirali ni partizani ni Nemci, već se on proslavio tako što je uhvatio najpoznatijeg domaćeg izdajnika o kome smo učili u istorijskim čitankama.

 

Stajao je taj čiča na nekoj livadi, s nakrivljenom šajkačom, i rukom pokazivao: "Eve, tune je bila Ravna gora, lično sam video đenerala Dražu kako nailazi odonud!"

I onda me je pitao: "Sinko, a kako se ti zoveš?"

"Draža", odgovorio sam.

Mislim da je kardiologija u Gornjem Milanovcu tog dana imala pune ruke posla jer se taj dobri čiča uhvatio za levu stranu grudi i skočio mi u zagrljaj: "E, znao sam da ćeš se vratiti!"


Jednog dana sam u srednju školu odneo ćaletovu crno-belu fotografiju sa snimanja, onu s bradom, šubarom i kokardom, sećam se da su me neki drugari tapšali po ramenu, a posebno moj budući kum, koji je, inače, pre te škole išao u Srednju geodetsku i tamo okinuo godinu, jer je pred celim razredom, kada je direktor nabrajao poznate geometre i ostale koji su završili taj smer, pitao: "A gde je tu Nikola Kalabić?"

Baš tad, negde na polovini srednje škole, prozvali su me Draža. Bilo je to tepanje od imena Dragoljub i nije imalo nikakve veze sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, zvanom četnici. Pre toga su me u familiji i školi zvali Gaga. Još jedna neobična okolnost - mada u mojoj familiji nije bilo ni partizana ni četnika, već, kao što rekoh, samo jedan glumac, i sa muške i sa ženske strane verovali su u "onog gore", imali smo nekoliko sveštenika u porodici s obe strane, pa su me krstili već sa dva meseca u vreme kada takvi obredi nisu bili baš popularni u širokim narodnim masama.

A moj kršteni kum bio je Prle, glavom i bradom!

Imam i dokaz - fotografiju iz porodičnog albuma gde me u naručju drži lično Prle, dok pop obavlja onaj standardan deo rituala: "Odričeš li se satane i svih dela njegovih, i svih anđela njegovih, i svakog služenja njemu, i sve gordosti njegove?" Na ovo Prle odgovara u moje ime: "Odričem se". Onda ga tri puta pita: "Jesi li se odrekao satane?", a Prle opet u moje odgovara odgovara: "Odrekao sam se". I tako je to bilo.

Posle sam, kao klinac one generacije koja je rasla uz "Sandokana" i "Otpisane" uvek mislio da imam ekskluzivno pravo da u školskom dvorištu budem Prle, kada smo se igrali partizana i Nemaca, jer ćaletov drugar i kolega Gaga Nikolić je, zaboga, moj kum. A priznaćete, većeg šmekera od Prleta u jugoslovenskoj kinematografiji nije bilo. Tada, opet, među nama nije bilo nikoga ko je hteo da bude četnik, bilo Misirac ili neki drug lik iz "Otpisanih". Dok je neki lik iz Mirijeva obožavao da bude Kriger. Budala! - pomislio sam tada.

Četnici, dakle, sve tu do početka devedesetih nisu bili nešto preterano popularni, a onda sam, skupa s četnicima, postao naglo popularan i ja. I to zbog nadimka, iako je u vreme komunizma postojao visoki KPJ funkcioner Draža Marković, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, koji je garant u prvobitnoj raspodeli uloga trebalo da bude četnik, a ne komunista, jer je, prema izjavama očevidaca iz Titovog vremena, bio pripadnik partijskih "jagnjećih brigada", a četnici, kako su nas učili, obožavali su jagnjetinu s ražnja.

Još brišem žvale fasciniranih četnika koji su me besomučno cmakali na Ravnoj gori, gde sam, što kao novinar, što kao mionički zet, boravio desetak puta, kada su čuli za nadimak. Ne samo četnici, ni lokalni živalj nije krio suze radosnice što se neki Draža, pa makar i ovaj, od oca Bogoljuba zvanog Boban, koji je lično uhvatio Dražu Mihailovića, popeo na Suvobor.

Posle onog prvog filma, "Užičke republike", bio sam petogodišnjak i išli smo na more u Hrvatsku, odseli u nekom privatnom smeštaju, pa su me domaćini, vazda spremni da se igraju sa decom, pitali: "A šta radi tvoj tata?""Moj tata je četnik", rekao sam ponosno zblanutim dalmatinskim domaćinima, jerbo sam pre toga danima gledao ćaleta kako se preslišava za ulogu četničkog kapetana Đorđevića


Jednom sam s punim autobusom nekog beogradskog ogranka SPO-a putovao na taj bulajićevski četnički hepening. Autobus je crk'o već na skretanju kod Lajkovca. A onda se onako popravljen zaglavio u gužvi na padinama Suvobora, pa smo bar sedam kilometara išli peške. Ovi iz SPO-a znaju prečicu. Bar su tako rekli. Te smo posle dva sata pešačenja po planini našli pravo mesto. I onda je naišao neki čiča koji je tvrdio da Ravna gora uopšte nije tu, nego kilometar dalje, po njegovoj proceni. Na čiču smo naišli slučajno. Čuvao je ovce i usput nam objašnjavao da je SPO promašio "original" mesto "trećeg srpskog ustanka" za ceo kilometar.

Stajao je na nekoj livadi, s nakrivljenom šajkačom, i rukom pokazivao: "Eve, tune je bila Ravna gora, lično sam video đenerala Dražu kako nailazi odonud!"

I onda me pitao: "Sinko, a kako se ti zoveš?"

"Draža", odgovorio sam.

Mislim da je kardiologija u Gornjem Milanovcu tog dana imala pune ruke posla jer se taj dobri čiča uhvatio za levu stranu grudi i skočio mi u zagrljaj: "E, znao sam da ćeš se vratiti!"

Gorepomenuti moj ćale mi je pričao da su na slične scene nailazili kada su snimali filmove u kojima se pojavljivao neki glumac u ulozi Draže - bake su se domunđavale oko taraba, a jedna je prema tatinom opisu, kada je videla Milana Puzića u ulozi generala Mihailovića, rekla onoj drugoj: "Jesam ti ja govorila da je on živ." Na stranu što su se statisti nudili da uniformu za snimanje donesu iz kućnih štekova, najčešće tajno ukopanih sanduka u šljiviku.

"Imaš lepo ime, tvoji mora da su bili hrabri kad su te 1970. nazvali Draža", čuo sam to mnogo puta na slavama gde sam imao status počasnog gosta samo zbog nadimka. Iako se u originalu zovem Dragoljub, a krstio me Prle.

Mislim da su me u početku malo ispod oka gledali i u sva tri antičetnička lista u kojima sam radio - Borbi, Našoj Borbi i naravno, Danasu.

Sumnjam i da sam pre dve godine dobio nagradu nazvanu po emigrantu Dragiši Kašikoviću, koga je pod do danas nerazjašnjenim okolnostima u Čikagu verovatno ubila popularna UDBA, samo zbog nadimka Draža.

Nagradu "Dragiša Kašiković", inače, dodeljuje Izdavačka kuća "Srpska reč" i Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta.

"Nadam se da ovu nagradu ne dobijam samo zato što me zovu Draža", rekao sam pomalo zbunjen izborom žirija na svečanoj dodeli pred skupom gde su u prvom redu sedeli Dana i Vuk Drašković. A Dana je rekla. "Ma neeee!"

Posle sam se, doduše, setio da je tu nagradu primila i Biljana Srbljanović, koja je u nekoj emisiji, kada ju je Draškoviću Vuče pitao - otkud je ona antiravnogorka kad je primila "Kašikovića", rekla: "Da, da, Kašikarića!" A Vuk je poentirao: "Možete ga nazvati i Kutlačićem!", valjda misleći da Biljana razlikuje četnike i partizane ko kašike i kutlače.

Istog dana kada i ja za novinarstvo, "Dragišu Kašikovića" za aforistiku dobio je glumac Zoran Rankić, pa je neko primetio kako je došao dan istorijskog pomirenja Kalabića i Draže, pošto je Rankić tumačio lik komandanta Kraljeve garde u "Poslednjem činu", te ga na ulici masovno prepoznaju sa: "Eno ga Kalabić!"

Kao "slučajni četnik", dakle, imao sam sve privilegije u sredinama gde je nadimak Draža "ausvajs" za moralno-političku podobnost. Interesantno, u onim drugim sredinama niko nje pomislio da sam, recimo, kršten po Draži Markoviću, zameniku političkog komesara Kosmajskog partizanskog odreda.

Na kraju je ispalo da od svega toga ipak ima neke vajde: završio sam na šolji u "24 minuta", onoj koja se bavila rehabilitacijom Draže Mihailovića.

Eeee dobro, lepo je sve to, reći će neko, ajd sad na kraju da nam otkriješ: za koga si, bre, ti?

"Pa, u principu, ne volim naoružane avanturiste bez obzira na značku okačenu o kapu... A i kad bih vam rekao, morao bih da vas ubijem..."

"He, he, znači naš si!"

 

 


Ukupno komentara: 7



Sva polja su obavezna.



Nikša
18.07.2016 - 00:58
BULAJIĆEVSKI HEPENING
Vidi se da si bio sa ogrankom SPO-a na Ravnoj Gori, jer drugačiji doživljaj nisi mogao imati. Ali nisi baš dobro sve detalje otkrio. Na Ravnogorskom uranku uvek je bilo voše UDBA-ša nego ravnogoraca. Što su više nakinđureni bulajićevskom ikonografijom, to su bolje plaćeni od UDBE. U onaj krug koji smo (naravno, ja sam SPO) ih ne puštamo, pa taj deo izgleda kao skup normalnih hodočasnika. Dobro došao dogodine ponovo, da proveriš ove navode.
Горан
18.07.2016 - 00:59
О Дражи, еменику
Поштовани Дражо, кад неко, недељом, у Скадарлији, заглави бициклом, у друштву девојчице ( надам се ћерке ), заслужује све моје комплименте. Дражо, идемо даље. Свако добро.
Viktor
18.07.2016 - 13:43
@ BULAJIĆEVSKI HEPENING
Ni Bulajić nije original, a vreme od druge polovine 60ih je još neistražena, u međuvremenu daleka prošlost. \"Antikomunizam\" je od 1948 doktrinarno utvrđen, opracionalnim merama i metodama u hladnom ratu sprovedena opsežan sistem uzimanja uticaka u kreiranju i upravljanju različitim procesima, uzimanjima uticaja i stvaranjem različitih mreža u političkom i ideološkom prostoru i na svim terenima ideološkog neprijatelja. Tako su nastajali i filmovi od kraja 60ih, prototipovi crno - belih slika i junaka i pravljene konfrontacije i konfliktne linije različitih vrsta koje i danas se žive na društvenoj i političkoj sceni, a koje sa ozbiljnijom istorijom imaju malo ili skoro ničeg zajedničkog. GLADIO - \"mreže ćutanja\" su sve vreme od 60ih imale čvorna mesta presecanja i upravljanja procesima, što će reći da su na svim stranama postojale operativne veze i način upravljanja pojedincima, grupama kroz pripremu, ostavrivanje i upravljanje konfliktima, a sve zarad trajnog i neprolaznog ideološkog rata. Tekst Draže je zato veoma dobar, šteta što ga ne prati i po koji drugi, drugih autora, koji bi učinio da se konstruisani jalovi sukobi dovedu na onu meru koja bi aktualne probleme i pitanja rešavala bez različitih balasta i manipualcija konfliktima savesti i među grupama suprotno interesu celine javnog interesa, društva u celini.
mita
19.07.2016 - 15:28
stvarno si nas
Dragoljube kroz tvoju kolumnu prosao sam malu istoriju tvog čaleta i tvoje porodice. Hvala za lepo podsećanje. Pozdrav Mita
Relax
20.07.2016 - 01:19
Bulajicevci i pravi cetnici
Simpatican tekst.Istina malo me ovo \"bulajicevski\" uvredilo,ali sam shvatio da mislis na one koji dovode pevaljke pod satru,jedu,piju i drze nozeve u zubima.Takvi,koji je Sluzba svesno poslala na Ravnu Goru,nije bilo prvih godina kad smo se mi iz SPO probijali do planine.Oni su dosli kasnije kada je sluzba shvatila da iz toga moze da se rodi nesto ozbiljno pa su angazovali i Seselja koji je do tada bio nepozeljan na ravnoj Gori da dovede bulumentu svojih pristalica koji su licili i dan danas lice na Bulajiceve cetnike.U zadnje vreme se tamo pojavljuje i Obradovic iz Obraza sto samo po sebi govori ko organizuje te \"cetnike\".Ili onaj Zivkovic sto se oblaci u neke uniforme ide po Ukrajini i oko Visegrada plasi Bosnjake i dodatno blati cetnicko ime.Nas \"originalnih\" postovalaca Ravnogorskog pokreta ima ali se ne vidimo od ovih Seseljevih,Obrazovih (a u stvari UDBA-skih) cirkusanata.
LošMi
20.07.2016 - 11:02
Samo nekoliko reči
Tekst je i predivan i tužan i duhovit. Neverovatan spoj. Nešto najlepše što sam pročitao u prethodnih godinu dana. Hvala najduhovitijem peru u Srbiji, gospodinu Draži, i uredniku što ga je angažovao. :)
Veljko Živković
21.02.2019 - 09:02
Богољуб Петровић
Богољуб Петровић је српски и југословенски глумац и играо је историјских личности као што су: Хајдук Вељко Петровић у документарно-играној серији \"Знамените жене српске прошлости\" у епизоди \"Чучук Стана - невеста јунака\". Кнез Василије Поповић у ТВ Серији \"Вук Караџић\", Мајор Милутин Лазаревић/Васил Инемирович Давченко/Јаша Томић/Српски официр/Поручник Христофор Васојевић/Новинар листа „Пијемонт“/Пуковник Константин Жостов/Генерал Михаил Савов/Војник Бугарске врховне команде/Бугарски парламентарац и Генерал Јован Мишковић у ТВ серији \"Крај династије Обреновић\".