Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Putin i Erdogan: Dva lica iste medalje

Strah od Rusa se ugnezdio u tursko kolektivno biće i zbog toga što su Osmanlije uspele da pokore sve komšijske narode i da vladaju njima, bilo da se radilo o Persijancima, Kurdima, Jermenima, Arapima, Grcima, Bugarima, Srbima, samo su Rusi bili nesavladivi orah.
Piše: Željko Pantelić
Datum: 28/02/2016

Putin i Erdogan: Dva lica iste medalje

Foto: Profimedia

"Nagledaćemo se još mnogo rukovanja posle sklopljenih primirja pre nego što pitanje Sirije bude rešeno. Nažalost, ciljevi lokalnih etničkih i verskih grupa u Siriji, kao i interesi regionalnih sila, toliko su suprotstavljeni da je realno najmanje loše rešenje neka vrsta zaleđenog ili kontrolisanog sukoba. Sjedinjene Američke Države nemaju nameru da se uključe u još jedan rat na Bliskom i Srednjem istoku, ne računajući vazdušne napade na pozicije tzv. Islamske države, i po svoj prilici nemaju ništa protiv da Rusi, Turci, Iranci i Saudijci razbijaju glavu i plaćaju cenu svojih ambicija u Siriji", prokomentarisao je za Nedeljnik visokopozicionirani izvor u NATO-u novo primirje u Siriji koje bi trebalo da stupi na snagu u subotu.

Po rečima našeg sagovornika, Sirija postaje sve više poprište "ratnog derbija" regionalnih sila koje preko lokalnih aktera pokušavaju da izađu kao pobednice, izbegavajući tako direktne ratne sukobe koji bi bili daleko opasniji po sve. Priča o ratu u Siriji povezana je sa "večitim" rivalstvom Rusije i Turske, i Irana i Saudijske Arabije, kao i sa velikom igrom oko snabdevanja gasom Evrope, u kojoj ni pojedinim članicama EU nisu čiste ruke i koje su posredno odgovorne za ono što se događa, ne samo u Siriji već i u Ukrajini.

Od kada su se Rusi i Turci prvi put ugledali, tamo negde u 15. veku, zapucali su jedni na druge i u sledećih pet stoleća, sve do Prvog svetskog rata, vodili su svakih 30-40 godina barem jedan rat. U polumilenijumskom odmeravanju snaga, po pravilu je, kao pobednik, izlazila carska Rusija. Štaviše, trupe carice Katarine II bile su prve koje su uspele da poraze i oduzmu teritoriju Osmanskom carstvu na kojem su muhamedanci bili većina, reč je o Krimu.

Izlazak Rusije na Crno more označio je njen ulazak u red velikih evropskih sila i ulio je prvi put osećaj nesigurnosti sultanu i njegovim podanicima. Strah od Rusa ugnezdio se u tursko kolektivno biće i zbog toga što su Osmanlije uspele da pokore sve komšijske narode i da vladaju njima, bilo da se radilo o Persijancima, Kurdima, Jermenima, Arapima, Grcima, Bugarima, Srbima, samo su Rusi bili nesavladivi orah.

Kada se ruska konjica počela pomerati na jug a pogotovo kada su se brodovi sa belo-plavim barjacima carske flote pojavili u istočnom Mediteranu, u Turke se uselila podozrivost prema Rusima zbog njihove ekspanzije koja i danas utiče na spoljnu politiku Ankare.

U Drugom svetskom ratu, i pored insistiranja Velike Britanije, Turska nije želela da uđe u savez protiv Nemačke jer je u njemu bio Sovjetski Savez i bojala se da bi mogla da plati gubitkom teritorije savez sa Moskvom. Premijer Adnan Menderes uveo je Tursku u NATO 1952. godine iz straha od SSSR-a.

Turci i Rusi su samo dva puta bili u dobrim odnosima, i to u momentima tranzicije i slabosti. Prvi put posle Prvog svetskog rata, kada su nestale dve imperije a Sovjetski Savez i Turska pokušavali da nađu svoje mesto u novom svetskom poretku. Kemal Ataturk je inicirao sa Lenjinom potpisivanje serije tursko-sovjetskih sporazuma koje su ondašnji analitičari tumačili kao mogući nukleus "Društva azijskih naroda". Drugi momenat kada su rusko-turski odnosi uzleteli podudario se sa krahom SSSR-a i sklapanjem velikih energetskih sporazuma. Vrhunac saradnje Moskve i Ankare dotaknut je u periodu između 2004. i 2014. godine sa Vladimirom Putinom i Tajipom Erdoganom u Kremlju i Ankari.

Da je kojim slučajem Putin Turčin, bio bi Erdogan, kao što bi Erdogan, da je Rus, bio Putin. Sličnost između dvojice predsednika u stilu vladanja je frapantna, vodeći, naravno, računa o razlikama koje postoje između dva politička miljea i istorijska nasleđa. Ta sličnost koja je bila generator približavanja dveju zemalja, sada je glavni pokretač ratnog tamburanja sa dve obale Crnog mora.

Za razliku od lidera razvijenih demokratsko-liberalnih država, u kojima su smene predsednika najnormalnija i često neosetna pojava, i u Turskoj i u Rusiji svaka promena na vlasti je traumatična i puna nepoznanica. Za Baraka Obamu, kada bude napustio Belu kuću, to će biti dan velikog olakšanja, za Putina i Erdogana je opstanak na vlasti pitanje života i smrti, u bukvalnom smislu, za njih i njihove familije i sve bogatstvo koje su akumulirali u prethodnim godinama. Zato njihovi potezi, izjave, reakcije, često bivaju pogrešno interpretirane jer na Zapadu nemaju posla sa liderima kojima je egzistencija vezana za njihov boravak na vlasti.

U prethodno pomenutih deset godina preklapanja interesa i političkih zvezda vodilja, Putin i Erdogan su vodili Rusiju i Tursku ka Aziji. Erdogan je 2013. godine od Putina zatražio pomoć za ulazak u tzv. Šangajsku grupu. Obojica su radili na stvaranju njihovih rusocentričnih, odnosno turkocentričnih saveza država, učvršćivali kult ličnosti, zloupotrebljavali poluge vlasti, od policije do pravosuđa, za obračun sa političkim neistomišljenicima, jednako su bili nepoverljivi prema Amerikancima, zahladnjivali su odnose sa NATO-om.

Erdogan je otišao toliko daleko da je i pored toga što je Turska članica NATO-a angažovao kinesku kompaniju za izradu protivraketnog sistema dalekog dometa. I jedan i drugi predsednik manipulišu i koriste verska osećanja svojih građana da bi rasplamsavali najniže nacionalističke pobude.

Nema mnogo razlika u načinu na koji je Putin tretirao pobunjene Čečene od represije koju godinama primenjuje protiv Kurda Erdogan. Obojica su megalomani i sa idejom da su predodređeni za istorijska dela zbog kojih će ih buduće generacije pamtiti kao velike državnike. Takođe, koriste gotovo istovetan rečnik protiv zapadnih vrednosti, ljudskih prava i prava manjina, pogotovo seksualnih.

Vrhunac saradnje i saglasja između Rusije i Turske, to jest Erdogana i Putina, beležimo 2014. godine, kada je Turska suprotno odluci EU i drugih NATO partnera odlučila da ne uvede sankcije prema Rusiji zbog građanskog rata u istočnoj Ukrajini. Tada je potpisan i ugovor o izgradnji novog gasovoda koji bi omogućio Ankari da postane najvažnije čvorište za snabdevanje gasom centralne, južne i jugoistočne Evrope. Potvrđena je koncesija ruskim kompanijama u izgradnji prve nuklearne centrale za civilne svrhe u Turskoj.

Vašington je iskoristio Siriju da poseje seme razdora između dva dojučerašnja prijatelja. Prethodno su Amerikanci odigrali nekoliko vrlo važnih poteza, vratili su pod svoje okrilje Grčku, Makedoniju i stavili pod nadzor Srbiju. Arhitekta američke politike za istočnu i jugoistočnu Evropu Viktorija Nuland lično je obavila posao sa grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom i Angelom Merkel

Dvojica predsednika su tokom Putinove posete trijumfalno najavila da će trgovinska razmena, koja je tada iznosila preko trideset milijardi dolara na godišnjem nivou,dobaciti do sto milijardi do 2020. godine. Rusi su obezbeđivali dve trećine energetskog bilansa Turske a turisti iz Rusije punili su kase turskih odmarališta na Egejskommoru. Više od dva i po miliona Rusa je letovalo godišnje na plažama od Izmira do Antalije.

U Moskvi i Ankari se verovalo da su konačno uspeli da uspostave pragmatične i obostrano korisne odnose. Rusija je garantovala Turskoj energetsku stabilnost, Turska važno tržište Rusiji i pre svega alternativu za gasovode koji prolaze kroz Ukrajinu. Tada je Vašington shvatio da je vrag odneo šalu i kao što je preko Ukrajine zategnuoodnose između Moskve i Berlina i Brisela, iskoristio je Siriju da poseje seme razdora između dva dojučerašnja prijatelja.

Prethodno su Amerikanci odigrali nekoliko vrlo važnih poteza, vratili su pod svoje okrilje Grčku, Makedoniju i stavili pod nadzor Srbiju. Arhitekta američke politike za istočnu i jugoistočnu Evropu Viktorija Nuland lično je obavila posao sa grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom i Angelom Merkel. Grci su odustali od ruske pomoći iprojekta izgradnje strateškog skladišta i gasovoda koji bi preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije spojio Rusiju sa centralnom Evropom zaobišavši Ukrajinu.

Nulandova je isposlovala da Nemačka odustane od namere da izbaci Grčku iz evrozone i da Atina potpiše ugovore sa američkim kompanijama za izgradnju terminala u kojima bi se tečni gas pretvarao u zemni gas. Na taj način je obezbeđena energetska održivost Grčke bez ruskog gasa. Zatim je vladi Makedonije sa upadom albanskih terorista s Kosova u Kumanovo praktično stavljeno do znanja u šta će im se zemlja pretvoriti ako nastave da se približavaju Moskvi. Paralelno, izaslanici Vašingtona su i vlastima u Beogradu objasnili zbog čega je bolje da nastave sa prividno neutralnom politikom a u suštini usklađenom sa EU i SAD.

Prateći američke poteze i razvoj događaja, u Moskvi su odlučili da krenu u realizaciju druga dva paralelna cilja, ne vodeći računa da će neizbežno ući u klinč sa Turskom. Moskva je istovremeno radila na realizaciji Severnog toka 2 a s druge strane je kroz svoj angažman u Siriji, osim geopolitičkih ciljeva, realizovala i jedan vrlo praktičan -- energetski. Rat u Siriji i Iraku i posledično zahlađenje odnosa između Irana i Turske posle sporazuma o ukidanju sankcija Teheranu čiji je Moskva bila glavni sponzor zajedno sa Vašingtonom, definitivno su raspršili i ono malo nade da se konstruiše gasovod koji bi iz Irana, Azerbejdžana i centralne Azije dopremao gas u Evropu i na taj način učinio Stari kontinent manje zavisnim od ruskog gasa.

Dakle, Rusija je svojim ulaskom u Siriju i kontrapozicijom Irana i Turske osujetila planove da Evropa postane nezavisna od njenog gasa. Štaviše, budući da su nalazišta gasa u Holandiji i Norveškoj na izdisaju, Evropa će sve više zavisiti od ruskog gasa, tim pre što ni gas iz Severne Afrike neće biti lako eksploatisati jer niko nije toliko lud da investira u politički vrlo trusno područje.

Aktivan ulazak Rusije u sirijsku klanicu na strani Bašara el Asada direktno je pogodio u sujetu Erdogana. Taj potez Putina doživeo je kao lični izazov budući da je ruski predsednik vrlo dobro znao šta Erdogan misli o Asadu. Drugi par rukavica je što delovanje ruske avijacije direktno pomaže sirijskim Kurdima, koji su u očimaErdoganovog režima smrtonosna pretnja Turskoj zbog svojih veza sa turskim Kurdima, odnosno sa PKK. "Šta Rusi traže u Siriji?", postavio je Erdogan pitanje koje otkriva koliko je Ankara iritirana potezom Rusije. Erdogan je smatrao da je svojim ponašanjem tokom krize u Gruziji, u leto 2008. godine, kada nije dozvolio prolaz američkim nosačima aviona kroz Bosfor i Dardanele do Crnog mora, i pasivno-pomirljivom pozicijom oko zauzimanja Krima i odbijanja da uvede sankcije Rusiji, zaradio na terenu respekt od Rusije da se ne meša u zonu turskih interesa u Siriji.

Povratak na stari odnos između Rusije i Turske, koji se vekovima karakterisao kroz relaciju "pretnja--strah", reintegracija Irana po ukidanju sankcija, totalni krahneosmanske politike u nekadašnjim sovjetskim republikama sa turkmenskim narodima, kao i u arapskim zemljama gde je Erdogan podržavao uvek pogrešne igrače,izvrnula je kao čarapu spoljnu politiku Ankare. Erdoganova i Davutogluova vlada izvukla je iz naftalina evropsku agendu, uključujući i pregovore o članstvu u EU. Najednom su postali konstruktivni u radu NATO-a, odobrili su korišćenje vojnih baza Amerikancima na tlu Turske koje su godinama odbijali. Otkazali su ugovor sa Kinezima o izgradnji protivraketnog sistema. Ankara je postala kooperativna i po pitanju izbeglica sa EU.

Rečju, totalni zaokret u politici Turske koja se pod anksioznim strahom od Rusije i neprijateljskog okruženja, vratila svojim tradicionalnim saveznicima, uključujući i Izrael s kojim su odnosi u uzlaznoj liniji, pošto je Erdogan odustao, barem za sada, od sna da bude zaštitnik Palestinaca.

Kada Putin kaže da je Turska sponzor tzv. Islamske države i da švercujući "terorističku" naftu omogućava preživljavanje Islamskoj državi, govori istinu. Ali isto tako je tačno kada ministar spoljnih poslova Turske Čavušoglu citira podatke da je od osam hiljada vazdušnih napada ruske avijacije, njih 90 odsto bilo po ciljevima na kojima se nalaze vojska sirijske opozicije i civili, a samo deset odsto protiv terorista

Erdogan je pokušao na sve načine da uvuče u sukob sa Rusijom NATO i SAD. Kruna tih napora je trebalo da bude na sastanku G20 u Turskoj, ali je teroristički pir u Parizu, nekoliko dana pre samita najmoćnijih zemalja sveta, kompletno izmenio agendu. Rusija je od potencijalnog krivca za haos u Siriji, postala neophodni saveznik u borbi protiv terorista iz Islamske države koji su u očima Zapada, posle krvoprolića u Gradu svetlosti, postali neprijatelj broj 1. Jedna od verodostojnih interpretacija obaranja ruskog aviona u novembru prošle godine kaže da je ono odobreno na sastanku najviših turskih zvaničnika, uključujući Erdogana, Davutoglua, ministara odbrane i šefova obaveštajnih službi, kao signal da se preusmeri pažnja na ratna dejstva Rusije u Siriji čiji cilj nisu položaji terorista već sirijske opozicije i turkomanskemanjine na severu Sirije.

Američki predsednik Barak Obama i administracija u Vašingtonu sa olimpijskom smirenošću prate aktuelnu situaciju u Siriji koja je gotovo idealna po njih. Rusi, Turci,Iranci i Saudijci ratuju na sirijskoj teritoriji trošeći ekonomske i vojne resurse, otkrivaju geopolitičke karte i međusobno se diskredituju, pokazujući da su upravo onakvi kakvim ih njihovi protivnici opisuju. Drugim rečima, sve ono što Rusi kažu o Turcima ili Iranci o Saudijcima u dobroj meri je istina, kao što je prilično verodostojnotursko i saudijsko predstavljanje Rusije i Irana. Odnosno, kada Putin kaže da je Turska sponzor tzv. Islamske države i da švercujući "terorističku" naftu omogućava preživljavanje Islamskoj državi, govori istinu. Ali isto tako je tačno kada ministar spoljnih poslova Turske Čavušoglu citira podatke da je od osam hiljada vazdušnih napada ruske avijacije, njih 90 odsto bilo po ciljevima na kojima se nalaze vojska sirijske opozicije i civili, a samo deset odsto protiv terorista.

Moskva i Ankara, ali i Teheran i Rijad, sami su se "upecali" u zamku iz koje neće izaći ko zna koliko godina, možda i decenija. Nijedna od pomenutih strana nije dovoljno jaka da nametne svoje rešenje, a sve su dovoljno snažne da miniraju bilo kakav dogovor. Iz sirijske pustinje ne može da izađe pobednik niti novi regionalnihegemon. Rečju, idealna situacija za Sjedinjene Države da se povuku iz regiona Srednjeg i Bliskog istoka i preusmere svoju pažnju i resurse na Pacifik gde će se igrati ključna partija u ovom veku.

Šanse da Amerikanci uđu u indirektan okršaj sa Rusima i Irancima u Siriji na strani Turske i Saudijske Arabije su zanemarljivo male, o čemu svedoči i opaska državnog sekretara Džona Kerija na pitanje da li će Vašington podržati Ankaru i Rijad: "Šta bi trebalo da uradimo? Da uđemo u rat sa Rusijom?" Naravno, ne treba smesti s uma da bi ulazak Amerike na tursko-saudijskoj strani ugrozio i proces normalizacije odnosa sa Iranom koji je nedvosmisleno, čak i više od Rusije, na strani sirijskogpredsednika Bašara el Asada.

Postavlja se pitanje da li su Erdogan i kralj Salman spremni da se upuste u sirijsku avanturu bez podrške, makar verbalne ili moralne, od strane SAD. Taktička i vojna premoć koju su legalističkim snagama sirijskog diktatora obezbedili ruska avijacija, paravojne formacije Hezbolaha pod kontrolom Teherana i iranske specijalne jedinice u sadejstvu sa sirijskim Kurdima, dovela je u veoma nezavidnu poziciju Tursku i Saudijsku Arabiju. Pobeda Asada bi za Saudijsku Arabiju bila geopolitička katastrofa budući da bi se formirala tzv. "zelena šiitska transverzala", od Irana, preko Iraka i Sirije, do Libana, to jest od Persijskog ili Arabijskog (zavisi ko vam je više simpatičan) zaliva do Mediteranskog mora.

Asad je obećao sirijskim Kurdima, koje je do građanskog rata smatrao građanima trećeg reda, veliku autonomiju, gotovo status države u državi, što predstavlja noćnu moru za Erdogana i njegov režim budući da su sirijski Kurdi mnogo više povezani sa turskim Kurdima nego što su to irački. Takođe, Kurdi su postali većina u severnom delu Sirije budući da je dobar deo arapske i turkomanske populacije izbegao u Tursku ili Evropu. U tom kontekstu treba i tumačiti tursku propagandu protiv sirijskihKurda, koja uporno pokušava da ih prikaže svetu kao teroriste, jednako zle i bezobzirne kao fanatike iz Islamske države. Erdogana posebno iritira stav Vašingtona što ne želi da stavi Demokratsku partiju jedinstva (PYD) sirijskih Kurda na terorističku listu, već ih naprotiv naoružava pošto se oni jedini iz petnih žila bore protiv fanatika izID.

U Moskvi kažu da ako Turska izvrši invaziju na Siriju, moraće da se suoči sa Iranom, a u krajnjoj liniji i sa Rusijom. Odnosi između Ankare i Teherana u poslednjih godinu dana su doživeli naglo zahlađenje, dok je trgovinska razmena doživela takav vrtoglavi pad da slobodno možemo reći da su Turska i bivša Persija kao zapetepuške, jedna prema drugoj, spremne da opale čim se ukaže pogodna prilika.

Ali i Rusi bi napravili kardinalnu grešku ako bi uzeli savezništvo sa Iranom zdravo za gotovo. U Kremlju se još uvek čuva pismo ajatolaha Homeinija, u kojem je izražavajući zahvalnost Moskvi na pomoći u ratu sa Irakom i u rušenju režima šaha Reze Pahlavija, zaključio: "I vi i ja znamo da je islam prirodni naslednik Rusije." U Kremlju su svesni da je Rusija u vrlo nezgodnoj situaciji pošto je na Srednjem i Bliskom istoku saveznik šiita, dok su u Ruskoj Federaciji, sa izuzetkom Azera, ogromna većina muslimana (ima ih blizu dvadeset miliona, uključujući i par miliona ilegalnih doseljenika iz bivših centralnoazijskih sovjetskih republika) suniti.

U tom kontekstu ne iznenađuje što je Rusija u sukobu između Teherana i Rijada, umesto da se opredeli za iranskog saveznika, ponudila dobre usluge kao posrednik.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Aleksandar
19.03.2016 - 21:44
Postovanje
Postovani gospodine Pantelicu, izuzetno je zadovoljstvo citati vase osvrte na stanje na Bliskom istoku. Prava je retkost u danasnjim novinama gde je prava poplava svega i svacega, naici na razuman, direktan i cinjenicama potkrepljen tekst ili analizu. Ocigledno je da profesionalizam i dalje postoji i da se, na nasu valiku srecu, uopste ne stidite da ga demonstrirate iz nedelje u nedelju. Citamo se i dalje, sve najbolje