Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

Ratni gresi Petra Stambolića: Kako je 1943. pala kompletna partijska organizaciju u Beogradu (7)

"Za Veru se više niko nije interesovao, osim Mire (kasnije, kad je odrasla - op. aut.). A i Moma se toga odrekao... Nisam mogao shvatiti: zašto tako, i zašto su je (Veru Miletić - op. aut.) žrtvovali; ipak je ona žrtvovana!"
Piše Darko Hudelist
Datum: 30/05/2017

Ratni gresi Petra Stambolića: Kako je 1943. pala kompletna partijska organizaciju u Beogradu (7)

Slika Vere Miletić u Novom vremenu

U trenutku uhićenja Vere Miletić Petar Stambolić se, po kazivanju dr Venceslava Glišića, nalazio u svom skrovištu u Krajinskoj, na Crvenom krstu (gdje je bila i partizanska tiskara), u ulici u kojoj je danas Beogradsko dramsko pozorište. Pritom je Stambolić, po Glišiću, učinio (ili nije učinio) dvije stvari koje, u najmanju ruku, zaslužuju jedno ozbiljnije historiografsko istraživanje.

Prvo: kad je doznao da je Vera Miletić uhapšena, Petar Stambolić nije obavijestio članove i suradnike KPJ s kojima je držao vezu o onome što se dogodilo, tj. nije ih upozorio da moraju bježati jer će u suprotnome i oni sami ubrzo biti uhapšeni.

A drugo: kad je doznao što je Veru Miletić zadesilo, dao je nalog da se iz sjedišta Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju na Avalskom drumu (u knjizi Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945 navodi se da je sjedište PK bilo u Šumadijskoj ulici 187) skloni sav partijski arhiv i oružje koje je tamo bilo spremljeno. Spasavao je, dakle, stvari (i partijske dokumente), ali ne i ljude. Glišić mi je povjerio da za taj njegov propust nije doznao od njega osobno (iako se s njim desetljećima družio) nego iz policijskih dokumenata do kojih je kasnije uspio doći kao istraživač i povjesničar.

U našem razgovoru 5. juna 2009. dr Glišić mi je to ovako prepričao:

"Upitao sam Peru Stambolića zašto o hapšenju Vere Miletić nije obavestio ostale ljude. I Pera mi reče - to ima u onim policijskim izveštajima - da je dao nalog da se sva partijska arhiva, i oružje koje je bilo, sve, osim jednog proglasa, skloni. Ja mu kažem: 'Pa trebalo je da kažeš ljudima da beže iz te kuće (iz sjedišta Pokrajinskog komiteta koje se zapravo nalazilo blizu Lastine 9 - op. aut.), da je provala!' Sutradan je došla policija i te ljude uhapsila. Znači, on povlači sve, a ne povlači ljude. Kad sam mu to prigovorio, odgovorio je: 'Ja nisam verovao da će Buha provaliti (Buha je u Lastinoj 9 bio uhapšen nakon Vere Miletić, inače istoga dana kad i ona, 5. oktobra 1943, a na saslušanju je, među ostalim, otkrio i sjedište Pokrajinskog komiteta u Šumadijskoj 187 - op. aut.)!' - 'A zašto si onda povukao arhivu i oružje?', upitao sam ga tada."

Na moje pitanje koga je Petar Stambolić prvoga trebalo da obavijesti o hapšenju Vere Miletić, Glišić mi je odgovorio:

"Gledajte, jedino su on i Buha bili, u tom trenutku, u rukovodstvu PK. Pera se meni pravdao da je to sve iznenada bilo, da je policija brzo reagovala, pa da on više nije mogao intervenirati, a veze su se pokidale. On je imao veze s pripadnicima građanskog društva koji su bili naklonjeni Partiji (npr. sa Sinišom Stankovićem, Jovom Đorđevićem, Dušanom Bogdanovićem itd.), ali nije imao ove konkretne veze koje je Vera imala. I on se našao u totalnoj izolaciji. On je, znači, jedino pokušao da iz PK izvuče taj partijski materijal i oružje. I to je izvukao. Ali nije rekao ovima da beže. I oni su ostali i bili su pohapšeni."

Rekao sam Glišiću: "Doista mi nije jasno kako to Petar Stambolić izvlači te materijale, kao i oružje, a ništa ne kaže ljudima."

Odgovorio mi je:

"Pa to je interesantno. On nije čak ni ovim sestrama Bukumirović (Jovanki, Ružici, Srbijanki i Vidosavi - op. aut.) rekao. One su bile članice KPJ, Jovanka i ove druge, bile su studentice... One nisu boravile u sedištu PK, one su imale svoj stan. I u vreme provale Pera je jednu noć bio kod njih, ali... Pa sam ga pitao: 'Što nisi njima rekao da beže?' A on je rekao: 'Pa ja nisam očekivao da će Buha provaliti!' A sestre Bukumirović su uhapšene i dve od njih su izgubile život (Srbijanka i Jovanka - op. aut.); bilo ih je ukupno četiri. Srbijanka je streljana istog dana kad i Vera Miletić, 7. septembra 1944... Znači, Pera je bio kod njih... I ja sam mu rekao: 'Pa dobro, barem si mogao sestrama Bukumirović da kažeš da su ovi pali!' Jer posle te provale njih hapse..."

Upitao sam Glišića: "Znate li kamo je Petar Stambolić sklonio to oružje i materijale, koji su se do trenutka hapšenja V. Miletić i V. Buhe nalazili u sjedištu PK na Avalskom drumu?"

Odgovorio mi je:

"Pa verovatno u Krajinsku ulicu, gde je on imao i pištolj, gde je vežbao, gde su ona dva tipografa radili, Đonović i Jović... To je tamo preneto. Jer ako on s pištoljem u podrumu u Krajinskoj vežba i puca, to znači da su tamo sklonili. Po nekoj logici - ja ga nisam pitao konkretno gde je sklonjeno... Uglavnom, kad sam pročitao šta piše u policijskim papirima, postavio sam mu pitanje: 'Pa sklonio si oružje, a nisi sklonio ljude!' A on mi je odgovorio da su veze bile pokidane i da on nije mogao da ih obavesti. Pa kažem: 'Ipak si obavestio tu Danicu Lončar (ona je, prema knjizi Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945, bila jedna od petero ljudi, ilegalnih članova KPJ, koji su se nalazili u zgradi u kojoj je bio smješten Pokrajinski komitet - op. aut.)!'''

Tada sam Glišića upitao: "Kako onda veze nisu bile pokidane za oružje i arhivski materijal?" Nasmijao se i odgovorio:

"E, tu je meni to malo nelogično bilo... Ali nije on meni rekao: 'Izvukao sam' - nego sam ja to, kažem vam, izvukao iz policijskog izveštaja. U policijskom sam izveštaju pročitao da su oni u PK našli samo jedan proglas Partije valjevskom kraju. Ničega nije bilo. Malo je tu priča zagonetna..."

Glišić je tome dodao:

"Tu su oni (P. Stambolić i B. Nešković - op. aut.) bili osetljivi, teško im je, i jednom i drugom, bilo... Blagoje je posle tražio da Janko Janković i Cvetko Crnjak (bitni konspirativni suradnici KPJ koje je Vera Miletić u svojoj specijalnoj misiji u Beogradu držala na vezi - op. aut.) budu proglašeni narodnim herojima. On je godinama tražio da se oni rehabilituju jer su bili zaslužni... Međutim, s njegovim padom (u novembru 1952 - op. aut.) pala je i cela ta priča... Vidite, oni koji su bili na Čukarici i na periferiji, oni su osetili da ta provala ide i pobegli su u sela okolo, ali ovi koji su bili u centru i radili u ovim ustanovama, bankama i drugim nadleštvima, oni su svi pali - osim što je ovo ostalo gore u Krajinskoj, da bi i to palo u julu 1944... Tako da je ta priča malo teška i nedovoljno objašnjena. A Nešković je, kažem, to nosio kao teret, i zato je mene terao da napišem knjigu o Janku Jankoviću..."

"A za Veru Miletić nitko nikada ništa nije pitao?", upitao sam Glišića. Odgovorio je:

"Za Veru se više niko nije interesovao, osim Mire (kasnije, kad je odrasla - op. aut.). A i Moma se toga odrekao... Nisam mogao shvatiti: zašto tako, i zašto su je (Veru Miletić - op. aut.) žrtvovali; ipak je ona žrtvovana!"

Na kraju našeg razgovora, od 5. juna 2009, upitao sam Venceslava Glišića koliko je ukupno ljudi, koje je u Beogradu držala na vezi, Vera Miletić, nakon teške zatvorske torture, "prokazala" i u kom se trenutku, za njezina boravka u istražnom zatvoru, to točno dogodilo. Odgovorio mi je:

"Vera Miletić je držala vezu sa 30-40 ljudi. U knjizi Beograd u ratu i revoluciji imenično sam naveo koji su to ljudi bili... Moja je, dakle, procena - četrdesetak ljudi. S njenim padom nestala je partijska organizacija u Beogradu (u spomenutoj knjizi, koju je dr Glišić redigirao, točno piše ovako: 'Velika provala u jesen 1943. godine odložila je obnavljanje Mesnog komiteta KPJ za Beograd, nanoseći veliku štetu organizacijama KPJ i SKOJ-a, i Partiju lišila pouzdanih i značajnih informacija, koje je ona do tada dobijala od svojih članova i simpatizera, koji su radili u kvislinškom aparatu vlasti u Beogradu' - op. aut.). Više nitko nije... To je bilo zatvoreno... Inače, mislim da se ne može utvrditi u kom je trenutku Vera Miletić pisala svoje priznanje. Naravno da je proteklo određeno vreme, nije ona odmah na prvom saslušanju ono izdiktirala, niko to nije radio, i uvek se vodilo računa koliko su drugi priznali..."

"Kada su krenula hapšenja? Kad je uhapšeno tih četrdesetak ljudi, čija je imena Vera Miletić odala policiji?", upitao sam Glišića. Odgovorio je:

"Posle nekoliko dana, nije odmah krenulo..."

"Znači, ne dan-dva nakon Verina hapšenja?"

"Prošlo je više. Znači, ako je Pera mogao da skloni sve, to je prošlo..."

"To ipak znači da je Vera Miletić sačekala, da nije odmah priznala?"

"Da, sačekala je; bilo je vremena, ako je Pera sklonio. Ako on sklanja arhivu, ono oružje i sve ostalo iz sedišta PK, onda to znači... Samo, Pera ljude ne sklanja. E, tu je priča!"

"Je li Stamboliću netko kasnije spočitnuo na tom propustu?"

"Kaže meni Nešković da je, kad su se sreli, plakao. Smatrao se odgovornim."

"A je li mu tko spočitavao sa strane?"

"Nažalost, nije."

"Ni Josip Broz Tito?"

"Nije, niko."

"Ni Moskva?"

"Nije, koliko ja znam... Iako je on bio najodgovorniji u tom trenutku. Ja sam mu rekao da se zabunkerirao, da nije poveo računa o ljudima oko sebe. On je govorio da nije imao vezu da ih obavesti. A najgore je, kažem, kada on boravi kod sestara Bukumirović i ne kaže im da je provala, pa da beže. I onda hapse četiri sestre Bukumirović, od kojih su dve ubijene..."

 

OSTALE NASTAVKE FELJTONA POGLEDAJTE OVDE


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Javor
23.07.2017 - 11:13
Posle svega istina.
Pčišćeno sve što je valjalo u SK Srbije a ostali su oni koje je mogao da ucenjuje (Stambolići, Makovići i sl.). Tako je Srbija došla u ovo stanje u kome se trenutno nalazi. Sve je to plod velike sujete i beskonačne osvete \"naših - našima\".