Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Amerika na raskrsnici: Sistem je lažiran

Uskoro, kada svetski gradovi ponovo nabujaju, kada imigracija Ameriku transformiše u zemlju koju većinski čine „manjine", demokrate će možda ponovo moći da pobeđuju bez radnika Srednjeg zapada, kao što su i ranije uspevali bez „siromašnog belca" sa Juga. Ali ove godine, ne
Piše: Serž Alimi
Datum: 24/10/2016

Amerika na raskrsnici: Sistem je lažiran

Ilustracija: Yves Velter-Veo sumnje

The system is rigged: sistem je lažiran. Uveliko znamo to da u Sjedinjenim Državama kandidat koji osvoji najveći broj glasova neće po pravilu postati predsednik; da predizborna kampanja zaobilazi tri četvrtine država u kojima se izborni ishod čini unapred poznatim; da gotovo šest miliona osuđenih građana nema pravo glasa; da 11% potencijalnih glasača ne poseduje lična dokumenta validna za slučaj da požele da ubace listić u glasačku kutiju; da izborni sistem dvema dominantnim partijama pruža ogromnu prednost. Sada se više ne zanemaruje ni činjenica da novac, mediji, lobiji i mapa izbornih jedinica srozavaju demokratsku reprezentabilnost u ovoj zemlji (1).

Ipak, ovog puta reč je o još nečemu. O sentimentu koji prevazilazi partijske podele. O besu dvanaest miliona glasača demokratskog senatora Bernija Sandersa koji su ga podržali tokom primarija, ali i o 13,3 miliona pobedonosnih pristalica republikanskog milijardera Donalda Trampa. Njihov stav o lažiranosti sistema proističe iz uverenja u to da su guverneri, kako iz redova republikanaca, tako i demokrata, pokrenuli ratove na Bliskom istoku koji su osiromašili Sjedinjene Države a nisu im doneli pobedu.

Sistem je lažiran, jer većina stanovništva i dalje pati od posledica ekonomske krize koja ne samo da nije ništa koštala one koji su je prouzrokovali, već naprotiv. Lažiran, jer je predsednik Barak Obama izneverio neizmernu nadu za promenama, koju je njegova kampanja iz 2008. probudila. Lažiran, jer ni republikanski glasači nisu videli nikakve rezultate poziva da 2010, a potom i 2014. pomognu da se preuzme kontrola nad oba doma Kongresa. Lažiran, jer se u Vašingtonu ništa ne menja; jer Amerikanci smatraju da im je prezrena oligarhija otela otadžbinu; jer nejednakosti rastu i jer srednja klasa strepi za svoju budućnost.

Osim toga, osujećen je i jedan od glavnih „majstorskih poteza" američke politike, ujedno i jedan od njenih najomraženijih (2). Tramp među adutima koji posebno obećavaju ima i taj što je tokom kampanje za kandidaturu potrošio znatno manje novca od mnogih drugih republikanaca koje je porazio.

Povika na državu" bila je karakteristična za većinu minulih kampanja. Danas, međutim, čak i konzervativni glasači zahtevaju od vlade više intervencija u privredi. U Trampovom programu nema ni traga od beskrajnih homilija o tome kako je neophodno smanjiti socijalna davanja, sprovesti penzionu „reformu" i srezati pomoć nezaposlenima. Uz to, glede slobodnog tržišta kao središnje teme njegove kampanje, stoji zahtev za ukidanje sporazuma koje su njegovi prethodnici, demokrate i republikanci, ispregovarali, kao i uvođenje carina za američke kompanije koje su poslovanje iselile van zemlje.

Štaviše, on i njegova suparnica saglasni su oko toga da je država ta koja bi trebalo da finansira prilično skupu rekonstrukciju transportne infrastrukture (3). Sveukupno, međupartijski konsenzus oko globalizacije i neoliberalizma raspao se u paramparčad. Agresivnim isticanjem svog cinizma i pohlepe, velika američka preduzeća uništila su predstavu o nužnoj vezi između njihovog i državnog prosperiteta (4).

Iako je Hilari Klinton obećala da će neke važne zadatke poveriti svom suprugu, velikom tvorcu desnog zaokreta Demokratske partije od pre četvrt veka, njihov tandem više ne izgleda onako kako je izgledao tokom njihovog boravka u Beloj kući. Njihovi glasači sada su više levo orijentisani i manje podložni kompromisima i kapitulacijama: reč „socijalizam" više ne uliva strah...

Osim toga, Klintonova je morala da se Sandersovim pristalicama obaveže po pitanju četiri ključne tačke konzervativnog zaokreta „novih demokrata" iz devedesetih godina - slobodnotržišnih sporazuma, širenja zatvora, finansijske deregulacije i realnog smanjenja plata.

Trampove paskvile protiv meksičke imigracije i islama, njegov seksizam, njegova rasistička buncanja dovode do takvog gađenja da ponekad sprečavaju da se čuje bilo šta drugo što govori. Ipak, bilo da je reč o socijalnim davanjima, trgovinskoj politici, pravima homoseksualaca, međunarodnim savezima ili inostranim vojnim intervencijama, Tramp je s takvom žestinom odbacio ono što je u njegovoj partiji bilo u kamen uklesano, da je teško zamisliti da će po svim ovim pitanjima neko buduće republikansko rukovodstvo moći da napravi preokret.

Osim ukoliko ne nameravaju da bez povratka izgube „svoju" bazu, koja je ogorčenje već iskazala tokom primarija glasajući za slabije poznatog kandidata samo kako bi ostao u trci i kako bi se pobunili protiv lidera svog tabora: „Naši političari su", smatra Tramp, „žestoki zagovornici politike globalizacije. Ona je obogatila finansijsku elitu koja finansira njihove kampanje. A milionima američkih radnika ostali su samo beda i bol u srcu." Kad ove reči dolaze iz usta milijardera koji dane provodi malo u penthausu na Menhetnu, malo u svom privatnom avionu, to zaista zvuči bizarno. Uprkos tome, ovo je prilično dobar sažetak stanja stvari.

Raznolikost" za fakultetski obrazovane klase

Sve ovo moglo bi da nagovesti da... sistem zapravo nije lažiran. Odnosno da, kako je to Fransis Fukujama nedavno izložio u članku pisanom za Foreign Affairs, američka demokratija funkcioniše upravo zato što je u stanju da odreaguje na gnev u narodu, da smakne dinastiju Klinton, ponizi republikanske barone i u središte izbora smesti pitanje nejednakosti, protekcionizma i deindustrijalizacije (5). A možda i oglasi posmrtna zvona ovoj dvostrukoj političkoj podvali.

Demokratska partija s vremenom je postala instrument srednjih i viših fakultetski obrazovanih klasa. Razmećući se simbolima svoje „raznolikosti", ona je privukla ogromnu većinu crnih i hispano glasača; oslanjajući se na sindikate uspela je da zadrži radničku glasačku bazu. Uprkos tome, njena vizija progresa prestala je da se vodi jednakošću. Katkad paternalizujuća i individualizujuća (preporuka da se više trudimo), katkad meritokratizujuća (preporuka da više učimo), ona nije pružila nikakvu perspektivu „perifernoj" Americi koja, udaljena od obala, ostaje daleko od prosperiteta velikih svetskih metropola, daleko od širenja bogatstva Volstrita i Silicijumske doline. Ta Amerika svedoči nestajanju industrijskih poslova koji su činili kostur srednje klase koja možda nije imala fakultetsku diplomu, ali je imala relativno sigurnu budućnost.

Njima i „siromašnim belcima" Republikanska partija pre Trampa gotovo da nije imala šta da ponudi. Njen osnovni cilj bio je smanjenje poreza korporacijama, kako bi im se omogućilo da izvoze i investiraju u inostranstvu. Ipak, insistiranjem na otadžbini, religiji, moralu radnika i belih proletera i verglanjem priče o progonu ruralne Amerike u rukama povlašćenih manjina i arogantnih intelektualaca, konzervativci su dugo uspevali da osiguraju da će žrtve njihove privredne i trgovinske politike nastaviti da im služe kao izborno topovsko meso (6).

Trampova popularnost među njima, međutim, snagu crpi iz drugih izvora. Ovaj njujorški magnat govore ne započinje Biblijom i pravom na nošenje oružja, već odbranom industrije i trgovinskim sporazumima koje je potrebno odbaciti. Teško da bismo mogli reći da je Klintonova povratila blagonaklonost ovih nezadovoljnih glasača tako što je većinu njih smestila u „koš žalosnih ljudi", u kom se nalaze „rasisti, seksisti, homofobi, ksenofobi i islamofobi". Tu širokopoteznu psihološku dijagnozu uspostavila je u Njujorku, tokom prikupljanja sredstava za svoju kampanju, pred „košem ljudi" nužno izvrsnih, budući da su debelo odrešili kesu da bi je čuli.

Mogu li se izbori obeleženi ovakvim ideološkim potresima, pa čak i željom za nasilnim prevrtanjem stola, ipak okončati izborom kandidatkinje statusa kvo? Da, budući da kao protivnika ima autsajdera omraženijeg od nje. U suštini, upravo tu i leži celo „lažiranje". Ono je, ipak, svojstveno i drugim zemljama. Francuska bi iduće godine mogla da se nađe u sličnoj situaciji: ogorčenost naroda globalizacijom, društvenom segregacijom i gledanjem kroz prste „elitama", političke igre neizbežno će odvesti u ćorsokak u kom hleb uvek padne na namazanu stranu.

Kako od Klintonove ne možemo očekivati ništa neuobičajeno - okružena ekspertima, anketarima i medijskim stručnjacima, ona pažljivo meri svaki korak - Tramp je odabrao da unese pometnju. I to je učinio bacanjem u vetar strategije koju je njegova partija pre četiri godine usvojila.

Ponovni izbor aktuelnog predsednika 2012. iznenadio je republikanske rukovodioce. Njihov zaključak bio je da će narednu pobedu obezbediti smanjenjem elektoralne prednosti demokrata među crncima (Klintonova ih je mobilizovala manje od Obame) i pre svega Hispanoamerikancima, čija demografska težina ne prestaje da raste. Budući da su potonji pogođeni restriktivnom imigracionom politikom, valjalo je postaviti se otvorenije i legalizovati deo ilegalnih imigranata. Kako izborna lojalnost nije upisana u genima, jednog Hispanoamerikanca ništa ne sprečava da glasa za desnicu ukoliko se protivi pravu na abortus, ili ako ne voli da plaća porez. Poljski, italijanski i litvanski imigranti bili su uz demokrate pre nego što su stali iza Ronalda Regana; 2000. godine, 70% muslimana izjasnilo se u korist Džordža V. Buša; osam godina kasnije, njih 90% glasalo je za Obamu (7)...

Umesto da se trudi da ukrade neki glas među crnim i hispano glasačkim telom, neprijateljski nastrojenim spram republikanaca, Tramp je učinio upravo suprotno. Povećao je prednost među nehispano belcima. Iako predstavljaju opadajući udeo u stanovništvu, belci su 2012. i dalje činili 74% glasačkog tela. Kako bi ih mobilizovao, a među njima posebno manuelne radnike i nemanuelne radnike bez fakulteta, Tramp se istovremeno dao u podgrevanje strahova o tome da upliv imigranata dovodi do nesigurnosti i rastapanja identiteta, i insistiranje na obećanju industrijske renesanse („Make America great again"). Takav diskurs nailazi na dobar prijem među društvenim grupama za koje demokratski establišment više nije zainteresovan, koje ne pronalazi ni u digitalnoj modernosti, niti u demografskoj raznolikosti, nesumnjivo zbog toga što je uveren u to da su ostale zaglavljene u jednoj zastareloj, opadajućoj, „žalosnoj" kulturi i univerzumu.

Ukoliko su, međutim, metropole te koje odišu rastućim udelom u prosperitetu ove zemlje i proizvodnji njenog imaginarijuma, onda se izbori rešavaju upravo u državama „periferije". Kalifornija i Njujork su već mesecima manje bitni, budući da je njihov glas već poznat (demokrate) i da tu margina pobede nema nikakvog značaja. Nasuprot tome, Ohajo, Pensilvanija, Mičigen i Viskonsin dobijaju priliku za osvetu. Kako je tamo ishod izbora neizvesniji, dolazi do udvaranja, održavaju se mitinzi, raspravlja se o njihovoj budućnosti. I šta tu pronalazimo? Da su te države - belje, starije i često u proseku slabije obrazovane - izgubile na stotine hiljada radnih mesta zbog preseljenja industrije i kineske ili meksičke konkurencije, da su prepune braunfild lokacija, da su imale manje koristi od ekonomskog oporavka u odnosu na ostatak zemlje. Trampov protekcionistički i zabrinuti ton tamo je dobro prihvaćen; za Klintonovu je bolje da se drži „dobrog bilansa" predsednika Obame.

Uskoro, kada svetski gradovi ponovo nabujaju, kada imigracija Ameriku transformiše u zemlju koju većinski čine „manjine", demokrate će možda ponovo moći da pobeđuju bez radnika Srednjeg zapada, kao što su i ranije uspevali bez „siromašnog belca" sa Juga. Ali ove godine, ne.

Ove godine je prerano da, bez ulaska u rizik, kao razmažena deca prekorevamo sve one koji (pogrešno) reaguju na probleme koje smo sami napravili. Da im nagoveštavamo da se obučavaju, da promene zanimanje, da se presele. Jer, s Trampom u ringu, demokrate više ne mogu biti sigurne da ono što im je preostalo od radničke baze više nema druge nego da glasa za njih. Hilari Klinton, oličenje političke „elite" koja već četvrt veka vodi običan narod u propast, iznenada mora da uračuna društvene slojeve čija je ekonomska sudbina pod znakom pitanja, koji su prestravljeni gubitkom svog nekadašnjeg društvenog položaja.

Njen curriculum vitae je besprekoran; i pored toga, 2016. godine, veliki broj Amerikanaca izgleda da želi nešto drugačije, i to do te mere da se hvata za dinamit po imenu Donald Tramp.

Odjednom, uznemireni belci ulaze u računicu i dolaze pod lupu poput crnog lumpenproletarijata od pre pola veka. Tako otkrivamo da se skraćuje očekivano trajanje života maloletnih Apalačana, uzgajivača duvana iz Virdžinije, svih onih koji su morali da promene posao da bi postali čuvari u Volmartu i usput izgubili dve trećine plate.

Da je ovo očekivano trajanje životnog veka belaca bez fakultetske diplome sada gotovo za trinaest godina kraće u odnosu na belce koji su završili fakultet (67,5 naspram 80,4); među ženama taj jaz broji nešto preko deset godina (73,5 naspram 83,9). Zalagaonice, mlade samohrane majke zavisne od socijalne pomoći, visoke stope gojaznosti, zloupotreba supstanci, samoubistva, više nisu ekskluzivno obeležje crnačkih geta. U očima ovog ojađenog stanovništva, staž gospođe Klinton, njena vezanost za političke standarde Vašingtona i podrška koju joj veliki mediji pružaju ne predstavljaju nužno prednost.

Na šta će njihova „postindustrijska" budućnost ličiti kada se svi rudnici uglja u kojima rade zatvore, kada vozače taksija i kamiona zamene vozila na Gugl autopilotu, kada kasirke postanu skeneri, a radnici roboti? Svi će postati programeri? Ili konobari? Ili samozaposleni dostavljači jela naručenih putem mobilnih aplikacija, firme za izdavanje soba turistima, baštovani, kućne pomoćnice? Klintonova na te brige ne pruža odgovor, verovatno zato što ih poistovećuje s odbacivanjem progresa. Tramp, s druge strane, na njima insistira kako bi uzvratio udarac onima koji su prestravljeni njegovom brutalnom ličnošću i nedostatkom političkog iskustva: „Šta imate da izgubite?"

Lažiran ili ne, uskoro ćemo saznati da li je američki sistem postao dovoljno slab da se prepusti čoveku poput njega. Ipak, ukoliko pretpostavimo da bi u predstojećim nedeljama neki napad, loš televizijski nastup ili otkriće kompromitujućih prepiski mogli biti dovoljni da Klintonovu zadrže podalje od Bele kuće, to bi bio jasan dokaz da je, umesto suprotstavljanja autoritarnoj desnici, partija neoliberalnog statusa kvo uistinu njeno glavno gorivo.

 

PREVOD: Matija Medenica

 

(1) Za detaljniju analizu ovih sklonosti pročitajte: Serge Halimi i Loďc Wacquant, „Démocratie ŕ l'américaine" i Benoît Bréville, „Géorgie et Caroline du Nord, les deux Sud", Le Monde diplomatique, decembar 2000. i oktobar 2012. Cf. i Elizabeth Drew, „Big dangers for the next electio", The New York Review of Books, 21. maj 2015.

(2) Prema istraživanju sprovedenom krajem maja 2015. godine, 84% Amerikanaca veruje da novac igra preveliku ulogu u političkom životu, 85% da sistem finansiranja kampanja mora da se ponovo uspostavi od nule ili suštinski izmeni, 55% da izabrani političari većinu vremena zastupaju interese grupacija koje su ih finansirale (The New York Times, 2. jun 2015).

(3) Hilari Klinton obećava da će izdvojiti 275 milijardi dolara u narednih pet godina; Tramp obećava duplo. Vidi: Janet Hook, „Trump bucks his party on spending", The Wall Street Journal, Njujork, 19. septembar 2016.

(4) Cf. William Galston, „The double political whammy for business", The Wall Street Journal, 20. jul 2016.

(5) Francis Fukuyama, „American political decay or renewal?", ForeignAffairs, Njujork, jul-avgust 2016.

(6) Cf. Thomas Frank, Pourquoi les pauvres votent ŕ droite, Agone, Marsej, 2013. Vidi još: „Stratagčme de la droite américaine, mobiliser le peuple contre les intellectuels", Le Monde diplomatique, maj 2006.

(7) Prema New York Timesu, 9-10. januar 2016.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.