Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Sloboda ili ništa

Osamdesetih je Zvezda propustila kroz navijanje elemente rokenrola, pa je sve počelo da liči pomalo na svet. Ali onda eto Arkana, pa sve to dobija drugačiji kolorit, i umesto u svetu, eto nas s čizmama u Erdutu. Od sredine devedesetih, tu urbanu supkulturu preuzimaju "grobari". Ono što je dobacilo najdalje svakako su GTR murali sa ljudima iz kulture kroz čiji je venski sistem išla crno-bela boja (od Dušana Radovića do Caneta iz Partibrejkersa)
Piše: Branko Rosić
Datum: 17/10/2016

Sloboda ili ništa

Moj prvi objavljeni tekst bio je početkom osamdesetih u jednom fanzinu. To su ona samizdat izdanja koja nastaju iz strasti, uz pomoć foto-kopir mašine i heftalice. Iz tog razloga su me pozvali urednici (Kostić, Mihajilović, Vuković) monografije Sloboda ili ništa, koja se bavi samizdat istorijom izdavaštva Partizanovih navijača od 1995. do danas, da napišem nešto za taj odlični zbornik grobarske supkulture, taj herbarijum svega onog što je navlačilo navijačke strasti na urbani kolosek.

Na početku svega, u Srbiji, navijanje je bilo u onim idiotskim stihovima "Kiša pada, ja se klizam, se..m ti se na Partizan", zatim su se pojavili oni dosadni stadionski "nezavisni intelektualci", obavezno duhoviti, pa čak i cinični, koji su govorili "Ja za koga navijam? Pa za Jugoslaviju, filter Jugoslaviju" (popularne cigarete iz SFRJ), ili, takođe duhovitih koji su videli surovi profesionalizam kroz "Ma ovo su sve lopovi, ja navijam za moj stomak".

Osamdesetih je Zvezda propustila kroz navijanje elemente rokenrola, pa je sve počelo da liči pomalo na svet. Ali onda eto Arkana, pa sve to dobija drugačiji kolorit, i umesto u svetu, eto nas s čizmama u Erdutu. Od sredine devedesetih, tu urbanu supkulturu preuzimaju "grobari". Ono što je dobacilo najdalje svakako su GTR murali sa ljudima iz kulture kroz čiji je venski sistem išla crno-bela boja (od Dušana Radovića do Caneta iz Partibrejkersa). I naravno, grupa JNA koja je iskipovala pank na betonske tribine istoimenog stadiona kao što su to nekada radili Zgro i Dejan Vladović.

U ovoj monografiji ima nostalgije, duhovitosti, ali je to pre svega svedočanstvo. Slika golmana Petra Borote sa otvaranja njegove izložbe dok drži govor s cigaretom u ruci deluje danas u eri modernog sporta, i naspram Đokovićevog spartanskog menija, kao krajnji eksces. Tu je i fotka Slobodana Pavkovića (Balašević mu posvetio pesmu) na kojoj čita rokenrol časopis. U doba kada se najavljuje smrt printa, a fanzin deluje kao pračovekov zapis iz pećine, dešava se ipak neverovatna stvar da se paralelno sa ovom monografijom pojavilo pet novih fanzina koje uređuju tinejdžeri. A svoj fanzin najavljuju i "grobarke" sa tribine, i to kao prvi ženski navijački časopis. Vuković mi kaže, a u skladu s njihovim autoironičnim stavom, da se nadaju da će se taj časopis zvati "Grobarske pi.ke".

Ipak, i on i ja se slažemo da je čitava naša navijačka supkultura oduvek bila glas manjine, jer kada se spomenu navijači, uvek ti padne na pamet fantomka, a tek onda mural čuvenog "grobara", rege muzičara Edija Granta na Dorćolu.

 


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Rudi
18.10.2016 - 10:29
.
Zvezda je sve.To je kultura navijanja,brojnosti,pesama,koreografija,buke...
sneyana
18.10.2016 - 15:03
Edi
Sjajan si kao i uvek. Parti zan!