Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

On je razumeo 27. mart kao "državni udar velikosrba", koji je Hrvate doveo u "grozan" položaj, budući da se oni od velikosrba nemaju nadati "ničemu dobru"
Pišu Miodrag Janković i Veljko Lalić
Datum: 09/04/2017

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

Foto Profimedia

U ARHIVSKOJ zbirci kneza Pavla sa Kolumbija univerziteta nalazi se i pismo pukovnika Dušana Radovića od 11. avgusta 1954. godine, upućeno iz Johanesburga. Izvinjavajući se knezu što ga uznemirava dok je u žalosti posle gubitka mladog sina Nikole, pukovnik Radović između ostalog kaže:

Kad sam po predlogu đen. Simovića penzionisan 1938. g, uputio sam Vam jedno pismo i izložio gledanja i namere toga fatalnog čoveka, koji je već tada stvarao oko sebe krug odanih mu satelita i dostavljača za lične ciljeve i konačno i za njegov državni udar.

Kraljevskom senatoru Bogavcu iz Kraljeva predao sam memorandum za predsednika kr. Vlade g. M. Stojadinovića izloživši mu stanje našeg vazduhoplovstva i nesposobnost za ma kakvu ratnu akciju. U to vreme bio sam komandant vazduhoplovne brigade i upravnik Vazduhoplovno-tehničkog zavoda. Ako su moje prestavke bile uručene Nj. kr. visočanstvu i predsedniku Vlade, izvesno je da su događaji onemogućili da budem i lično primljen.

Ubeđen sam da đen. Simović i danas čini usluge Titovom režimu. Po povratku u Jugoslaviju 1945, sin mu je odmah primljen u Ministarstvo spoljnih poslova, brat lekar proizveden u čin Titovog pukovnika lečio je većinom istaknute komuniste i bio odlikovan, a posle ostavke M. Grola, on sam nudio se Titu da uđe u vladu kao potpredsednik i prestavnik svih srpskih stranaka. Tito je produžio da ga ignoriše i pored vrlo velike usluge koju mu je učinio u februaru 1944, pozvavši preko Bi-Bi-Sija iz Londona sve nacionalne snage da se pridruže Titu."

 

"Srpski kulturni klub" je bio čedo Slobodana Jovanovića i osnivački skup je održan u prostorijama Srpske književne zadruge. Vasa Čubrilović je pripadao jezgru ove organizacije i izneo je zaključak da je platforma "Srpskog kulturnog kluba" bila kidanje sa jugoslovenskom državnom koncepcijom i proglašavanje srpske politike vođene poslednjih sto godina za pogrešnu. Čubriloviću je bilo dobro poznato da je Slobodan Jovanović bio u stalnom kontaktu sa generalom Dušanom Simovićem i otuda je zaista čudna izjava Slobodana Jovanovića da on o puču "nije imao ni pojma"...

General Simović je bio ubeđen da puč neće uvesti zemlju u rat, a slično je mislio i general Mirković koji je prema pouzdanim svedočenjima bio "veliki germanofil, lični prijatelj maršala Geringa, čiju je fotografiju sa posvetom, držao na počasnom mestu u svojoj kancelariji".

Svoja mišljenja o 27. martu izneli su kasnije skoro svi učesnici. J. B. Hoptner je u svome radu (napisanom posle konsultovanja arhiva kneza Pavla na Kolumbija univerzitetu) zapazio mišljenje Vlatka Mačeka, koji je puč ocenio kao "čisto srpsku stvar", organizovanu pre svega radi svrgavanja kneza Pavla s vlasti i to zato što je on bio "isuviše naklonjen Hrvatima".

Mačekova ocena ličila je na ono što je o 27. martu zapisao u svoj dnevnik zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. On je razumeo 27. mart kao "državni udar velikosrba", koji je Hrvate doveo u "grozan" položaj, budući da se oni od velikosrba nemaju nadati "ničemu dobru". Stepinac je, takođe, imao komentar i na poruku patrijarha srpskog Gavrila, upućenu preko Radio Beograda. Patrijarh je pozdravio državni udar i podsetio da se srpski narod još jednom u svojoj istoriji privoleo carstvu nebeskom, to jest carstvu Božjem.

"Tako veli g. Gavrilo", piše Stepinac. "Međutim, sva dosadašnja akta govore o nečemu drugom, negoli o carstvu nebeskom sa strane pravoslavne crkve. (...) Doznao sam da ni Maček nije imao pojma o državnom udaru nego je saznao za njega preko radija. Iz celog ovog čina opet izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu. Duh bizantinizma je nešto tako grozno da je svemogući, a sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi."

 

U VELIKOM broju tekstova i pokušaja pisanja istorije puča od 27. marta 1941. godine, pažnju privlači mišljenje jednog učesnika, Slobodana Jovanovića, o svom kolegi pučisti generalu Bori Mirkoviću. Mirković je 1942. bio smenjen (posle smenjivanja Simovića), ali je odbio da u Kairu preda dužnost potpukovniku Loziću ne priznajući vladu na čijem je čelu stajao novi premijer - Slobodan Jovanović, koji je, u svojim "Zapisima" rekao:

"Mirković je bio u tesnoj vezi sa agentima britanskih tajnih službi i od njih je podstican i ohrabrivan. Ta veza Mirkovića i Engleza bila je mnogima nepoznata sve do Kairske afere. Tek onda kad se ne samo Engleska komanda na Srednjem istoku, nego i engleska diplomatija, stala živo interesovati za Mirkovićevu sudbinu, nama su se stale otvarati oči... Hvatajući se u koštac sa Mirkovićem, mi smo od jednog trenutka osetili da se ne borimo samo s jednim našim generalom, nego sa celom engleskom tajnom službom, koja je smatrala za dužnost da brani jednog svog čoveka."

 

DANAS više nije sporna umešanost Slobodana Jovanovića u puč. On sam je nebrojeno puta pokušao da dezinformiše svoje sagovornike i tvrdio je da je za prevrat saznao tek kada je sve bilo završeno i da ga je "profesor Radoje Knežević nagovorio da uđe u vladu generala Simovića". Profesor Mirko Kosić je ostavio zapis da je preko Jovanovića o puču bio obavešten član vlade Cvetković - Maček - Mihailo Konstantinović i da je upravo Jovanović savetovao Konstantinoviću da povuče svoju ostavku i obaveštava ga o tome šta Pavle i Cvetković preduzimaju po pitanju reda u zemlji posle pristupanja paktu Sila osovine.

Praktično, svi učesnici u puču su se zavadili i retko da su, posle katastrofe londonskih pučističkih vlada, jedan o drugom imali šta lepo da kažu. Mirković se posvađao sa Simovićem, kome je odricao vodeću ulogu. Simović je Mirkoviću odricao vođstvo, Slobodan Jovanović je Mirkovića mrzeo, Simovića nipodaštavao, Simović prezirao Jovanovića, a Mirković je Slobodana otvoreno vređao...

Slobodan Jovanović je patrijarhu Gavrilu hvalio braću Knežević, a patrijarh je od profesora Kneževića doznao da je "knez Pavle postao nepodnošljiv uzurpiranjem sve vlasti u zemlji i svojim ponašanjem kao neki veliki gazda, čije se zapovesti moraju izvršavati". Uistinu, Radoje Knežević nije mogao da oprosti knezu Pavlu što ga je smenio sa položaja nastavnika francuskog jezika mladom kralju Petru.

 

Feljton "Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije" baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića

≤ PRETHODNI NASTAVAK: Kako su Englezi kupili puč: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili" (11)

 

≥ SLEDEĆI NASTAVAKGeneral Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)

 

SVI TEKSTOVI OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.