Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Svet

Zašto je neizbežan novi rat na Balkanu

Zapadni Balkan je živeo u miru kada je bio pod hegemonijom neke velike sile, kad god bi se svetske sile sukobile oko uticaja na Balkanu dolazi do problema. Uticaj Zapada na Balkan je sve slabiji, a Rusija koristi otvoren prostor za odbranu svojih interesa. Sa narastajućim separatizmom u gotovo svim državama Balkana, dolaskom vehabizma, urušavanje postojećih odnosa na Balkanu može biti neizbežno. Pitanje je samo u kom obliku će do toga doći. O tome je u autorskom tekstu za "New Statesman" pisao Timoti Les, direktor centra za procenu političkih rizika u Istočnoj Evropi, i bivši britanski diplomata u BiH
Izvor: New Statesman
Datum: 13/06/2016

Zašto je neizbežan novi rat na Balkanu

Foto Profimedia

Nakon perioda mira, zemlje Zapadnog Balkana ponovo klize u nestabilnost. Širom regiona ljudi izlaze na ulice, sa zahtevima za smenu vlasti. Hiljade njih beži u inostranstvo u potrazi za poslom i boljim prilikama. Nasilni vehabizam vuče konce u delovima regiona naseljenim muslimanskim stanovništvom. A možda najveći povod za brigu jeste to što se vraća opasnost od dezintegracija, pošto nezadovoljne manjine nastoje da iniciraju nove podele u svojim državama.

Bosna već dugo prednjači u disfunkcionalnosti, pogođena građanskim ratom tokom devedesetih i od tada suočena sa etničkim podelama. Srbi i Hrvati ni u jednom trenutku nisu napustili svoj cilj da se odvoje. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, pritisnut je od strane političkih protivnika kod kuće, a policija u Sarajevu istražuje njegove poslove zbog navodnog pranja novca. Da bi osnažio svoju poziciju, zapretio je referendumom o nezavisnosti Republike Srpske, planiranim za 2018. godinu.

Ne zaostaje mnogo ni Kosovo, osiromašeno područje u podnožju Šar planine. Kosovo ne priznaje pola sveta, vodi ga korumpirana elita i naseljeno ogorčenom srpskom manjinom. Nakon godina protivljenja, kosovski Srbi su od nominalnih EU supervizora ove države, nedavno izvukli pravo na teritorijalnu autonomiju. To je izazvalo surov odgovor albanskih nacionalista, koji su napali parlament i organizovali niz nasilnih demonstracija.

U međuvremenu, Makedonija je u haosu zbog “curenja” snimaka koji su doveli do optužbi na račun bivšeg premijera Nikole Gruevskog da je špijunirao narod, bio umešan u koruptivne radnje, izbornu prevaru i opšti kriminal. Ovo je razbesnelo nezadovoljnu albansku manjinu, koja krivi svoje lidere kojima je bilo preče uspostavljanje nelegitimne vlasti nego prava njihove zajednice. Kao odgovor, ova grupa zahteva federalizaciju države, podstičući njeno potencijalno cepanje. Na Balkanu, sve se nekako uvek svodi na nacionalizam.

Dok lokalni faktori objašnjavaju nemire, oni ipak ne govore zbog čega je region kao celina suočen sa nestabilnošću, niti zbog čega je situacija sve gora. Ključ u razumevanju događaja na Balkanu leži u shvatanju balkanske pozicije kao granični pojas između velikih sila. Kroz istoriju, kad god bi neka od tih sila uspostavila hegemoniju nad ovom teritorijom, ili kada bi sile međunarodnim sporazumom uspostavile red, zavladao bi mir. Kad nijedna sila nije dominantna ili, još gore, kada bi se sile sukobile u uspostavljanju kontrole, haos bi uvek bio neizbežan. Osmanska era predstavlja najduži period mira na ovim prostorima u modernoj istoriji. Ali kad je osmanska imperija počela da puca u 19. veku, nacionalisti širom Balkana su ugrabili priliku da ostvare nezavisnost - prvo Grci, pa Srbi, i najzad svi ostali, uz pom Rusije, koja je oportunistički koristila priliku da uzdrma osmanskog neprijatelja.

Nasilje je nastavljeno u 20. veku sa urušavanjem evropskih imperija, koje je oslobodilo region. Balkanski ratovi iz druge decenije 20. veka, u kojima su se države poput Makedonije, Srbije i Albanije borile da zaokruže svoje granice, bili su praćeni sa dva svetska rata u kojima su Austrija, Nemačka, Italija i Sovjetski Savez vršile invazije na teritoriju regiona.

Zapadni Balkan se konačno smirio u posleratnom periodu. Bugarska i Rumunija su potpale pod sovjetsku kontrolu, a dve velike sile su postigle dogovor da održe ujedinjenu Jugoslaviju kao tampon zonu između njihovvlsih sfera uticaja.

Usled konstantnog vaganja između Varšavskog pakta i NATO-a, bez manevarskog prostora, sa autoritarnim vlastodršcem Titom, lokalna neprijateljstva su ostavljena po strani.

S krajem Hladnog rata, velike sile su izgubile interesovanje za Balkan i popustile su pritisak na Jugoslaviju. Rumunija i Bugarska, oslobođene međuetničkih tenzija, uspele su da održe stabilnost. Zemlje Zapadnog Balkana su bile prepuštene slučaju. Nasilje se vratilo kad su Srbi i drugi uzeli oružje da bi uspostavili novi poredak na olupinama stare multietničke komunističke države.

Stabilnost je realativno obnovljena kada su Sjedinjene Države, koje su se izdigle kao nesporna supersila tokom devedesetih, uspostavile novi oblik imperijalne kontrole nad regionom. Vašington je pomogao lokalnoj vojsci u Hrvatskoj da slomi otpor Republike Srpske Krajine. Sjedinjene Države su u Bosni bombardovale srpske pozicije, varljivo uspostavljajući ravnotežu snaga u korist centralnih sarajevskih vlasti koje su pretrpele trogodišnje ratne gubitke. Radeći to, Vašington je želeo ne samo da promoviše mir nego i pravdu. Nakon brutalnosti Srpske vojske, njenog terora i proterivanja pripadnika drugih naroda, osnovni moral je zahtevao da Srbima bude uskraćeno ostvarenje njihovog ratnog cilja - nazavisnost od ostatka Bosne.

Rezultat je bio Dejtonski sporazum 1995, delikatan kompromis u kojem su se Srbi (i Hrvati), dogovorili da ostanu u sastavu ujedinjene bosanske države. Zauzvrat, Srbi su dobili samoupravni entitet - Republiku Srpsku - na polovini teritorije Bosne, dok su Hrvati dobili ograničenu samoupravu u novoj Muslimansko-hrvatskoj federaciji.

Time što je diktirala uslove Dejtonskog sporazuma Amerika je, uz podršku svojih evropskih saveznika, postala i garant njegovog ostvarenja. Uspostavila je civilnu misiju koja je imala za cilj da u Bosni obezbedi dugoročni mir. Kancelarija visokog predstavnika rešavala je etničke sporove, spuštala nacionalističku retoriku i fokusirala lokalne vlasti na pitanja društvenih i ekonomskih reformi umesto na pitanja granica i teritorije. Ako su političari odbijali da sarađuju, bili bi sklonjeni sa svojih pozicija ili optuženi za kriminal. Nato trupe na terenu su bile zadužene za primenu toga.

Kada je na Kosovu izbio konflikt između albanskih separatista i vlasti u Beogradu 1999, Sjedinjene Države su se na sličan način nametnule, koristeći nadmoć za isterivanje srpske vojske, pre nego što je uspostavljena civilna misija Unmik, sa zadatkom da upravlja Kosovo ka održivom miru na način na koji je to urađeno i u Bosni.

U obe države je i dalje krhka stabilnost, te međunacionalnim sukobima u drugim delovima Zapadnog Balkana nije smelo da se dozvoli da ugroze nedovršen posao Vašingtona u izgradnji multietničkih država. Kada je nezadovoljna albanska manjina u Makedoniji pokrenula pobunu kratkog daha 2001, Sjedinjene Države su je poklopile nagodbom koja je primorala Albance da napuste ideju o otcepljenju zauzvrat dobivši ograničenu samoupravu. Makedonija je opstala.

Slična logika je primenjena u drugim državama regiona. Tokom dvehiljaditih, Amerika je produžila svoje prisustvo u Albaniji, usporila otcepljenje Crne Gore i sa padom Slobodana Miloševića 2000. godine, nametnula se Srbiji u kojoj je zahtevala uspostavu demokratskih reformi i zapadne integracije umesto već diskreditovanog nacionalizma.

U tom kontekstu, kasne devedesete i rane dvehiljadite predstavljaju obnovu mira na Zapadnom Balkanu nakon haosa koji je usledio u radnom postjugoslovenskom periodu.

Sa Vašingtonom na čelu, podržanim evropskom vojnom snagom i novcem, separatisti i nacionalisti su slomljeni a multietičnost je postala ideja vodilja. Mnogi lokalni faktori su bili frustrirani dogovorima postignutim pod američkim okriljem, bilo da je reč o bosanskim Srbima ili makedonskim Albancima koji su završili živeći u tuđoj državi, ili o Bosancima i Makedoncima koji su se protivili teritorijalnim ustupcima garantovanim agresivnim manjinama.

Suočeni sa američkom nadmoći, i u odsustvu bilo koje druge sile kojoj bi mogli da se obrate, malo toga su narodi Zapadnog Balkana mogli da urade kako bi promenili stvari. Turska je bila zadovoljna, misleći prvenstveno na mir na prostoru koji vidi kao svoju trasu ka tržištima evropskih zemalja. I Rusija, iako sa empatijom prema mukama Srba, nije imala nameru da ohrabruje separatizam na mestima koja su poput Čečenije dovodivši u pitanje novi poredak na Balkanu.

Ipak, ovaj pokušaj uspostavljanja reda nije mogao da potraje. Stvari su krenule unazad u drugoj polovini dvehiljaditih kada je Amerika povukla snage iz regiona kako bi se koncentrisala na druga goruća pitanja u svetu. Njen oproštajni udarac je bila nezavisnost Kosova 2008. godine. Kad su poslednji deo balkanske slagalice postavili na svoje mesto - makar su tako to Amerikanci videli - Sjedinjene Države su prepustile Evropi da dovrši posao transformisanja turbulentnih država regiona u prosperitetne i stabilne zajednice.

U taktičkom smislu, EU je primenila drugačiji pristup u odnosu na SAD, zamenivši “tvrdu silu” američke vojske “mekom silom” podsticaja - ništa manje nego zato što bez vojske EU nije imala nikakav realan adut te vrste. Ono što je ponudila zauzvrat bio je koncept poznat kao "uslovljavanje". Sa svoje strane, Brisel je dopustio da zemlje Zapadnog Balkana pretenduju na članstvo u EU, sa svim koristima koje to nosi - novac, tržište, sloboda putovanja i šansa za njihove stanovnike da se ponovo ujedine sa etničkim rođacima u Evropskoj uniji bez granica. A, sa njihove strane, od država Zapadnog Balkana se očekivalo da izađu u susret uslovima za ulazak u EU, kao što su to i zemlje Centralne Evrope uradile pre njih.

Međutim, stvari nisu išle po planu skoro od samog početka, jer lokalne vlasti nisu htele da sprovode reforme. Kao po pravilu, države Zapadnog Balkana su kasnile za Istočnom Evropom, zaslepljene ratnim nasleđem kao i nostalgijom za socijalizmom na jugoslovenski način, i bez ikakve tradicije u demokratiji, liberalizmu i slobodnom tržištu.

Nekad je EU pritiskala stvari koje su bile značajne u očima Zapada, kao što su reforme zatvorskog sistema ili jednakost polova, koje nisu bile prioritet za balkanske države, koje su više brinule o uspostavljanju teritorijalnog integriteta države, ili promeni države pod čijom kapom žive. Sa druge strane, nekad je (EU) zahtevala reformske rezove preko interesnih elita koje su zarađivale bogatstvo vodeći rentijersku ekonomiju.

Najotpornija država na to je bila Bosna. Tu se konflikt nikad nije zaista okončao i svaka etnička grupa je koristila proces integracija za guranje svojih političkih ciljeva: centralizacija u slučaju Bošnjaka, odvajanje u slučaju Srba. Brisel bi gurao neko polje reformi – na primer, zaštitu životne sredine - i predlagao osnivanje nove agencije za nadzor. Bošnjaci bi insistirali na jednoj agenciji (na centralnom nivou), a Srbi bi insitirali na dve (na nivou entiteta, uključujući jednu za Republiku Srpsku). Neizbežno, to bi bila tačka u kojoj bi se zakočio proces.

Iako je politika uslovljavanja bila osmišljena kao mehanizam za stabilizaciju regiona, njen efekat je bio suprotan. U odsustvu reformi, region je ostao zaglavljen u političkom limbu, izvan spoljnih granica EU. Evropa je počela da gubi kontrolu u svetlu krize evrozone, koja je dovela do zastoja ostvarenje ideje o izgradnji evropske superdržave. Kako je gašenje požara i upravljanje krizom postalo prioritet, EU je prestala da se širi. Sa toliko problema za rešavanje, poslednja stvar koja je Evropi trebala je bilo prihvatanje grupe korumpiranih, osiromašenih i etnički podeljenih država, koje bi potencijalno imale pravo veta i mogućnošču prelaska na evro.

Uistinu, mnogi od problema EU izgledaju kao da potiču sa Balkana. Najočiglednije, loše vođenje ekonomije u Grčkoj, koje je proizvelo smrtnu pretnju evrozoni i, naposletku, Evropske unije. Ali kako je Evropa ušla u recesiju, pitanje migracija iz Bugarske i Rumunije je takođe postalo važna politička tema - što ostaje do danas, kad migranti i izbeglice iz haosa na Bliskom Istoku preko Balkana pokušavaju da se domognu Evrope.

U tom kontekstu, niko nije bio iznenađen kad je nemačka kancelarka Angela Merkel 2009. javno zaključila da EU treba da pauzira sa planovima za proširenje. Sve ovo je uticalo na region, gde je to protumačeno kao čin podvlačenja crte od strane Evrope. U svim svojim namerama i ciljevima, EU je odstupila pred teretom Zapadnog Balkana, koji je zamenio dobro vladanje za članstvo. Sve što je ostalo je pretpostavka da će jednog dana, daleko u budućnosti, nakon brojnih reformi, države regiona možda moći da se priključe EU, ako ona bude bila u poziciji da se širi i ako uopšte tada bude postojala.

To je promenilo ravnotežu rizika i šansi za one koji su pretendovali na učlanjenje. Zašto nastaviti sa reformama, naročito kad one podrazumevaju znatne ekonomske udarce? Da li je EU uopšte poželjno mesto? Primer Grčke teško da ohrabruje, kao ni primer Hrvatske, koja je izdejstvovala ulazak u EU 2013. godine, samo da bi postala novi "bolesnik Evrope". Onda je Britanija počela da razmišlja o izlasku - što se teško može tumačiti kao glas ohrabrenja.

Širom regiona proces reformi je dodatno usporen. Države poput Makedonije i Srbije promenile su fokus prema ekonomijama Turske, Rusije i Kine. Interna stabilnost je počela da posrće, otežana recesijom koju je EU izvezla u region. Albanija, Makedonija i drugi su iskusili masovne demonstracije. Separatisti, predvođeni bosanskim Srbima, ponovo su počeli da dovode u pitanje odnose na Balkanu koje su Amerikanci uspostavili.

To, naravno, ne znači da nije bilo nikakvog formalnog napretka u procesu pridruženja EU. U proteklih nekoliko godina, skoro svaka zemlja Zapadnog Balkana se za jedan stepenik približila tom cilju. Bosni i Kosovu je ponuđen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, prvi korak na putu za članstvo. Albanija je priznata kao zvaničan kandidat, Srbija je otvorila pregovore o pridruživanju, a Crna Gora najnaprednija zemlja regiona, je zatvorila nekoliko pregovaračkih poglavlja. Međutim, ovaj birokratski napredak ne mora da podrazumeva i napredak na terenu – u nekim slučajevima, upravo upućuje na suprotno.

Preciznije, proces intergracija je postao izgovor koji odgovara svim stranama. EU može da se pretvara da proces integracija traje uprkos finanijskoj i migrantskoj krizi. A vlade u regionu mogu da se pretvaraju da vode svoje zemlje u bolju budućnost, za šta će biti bogato nagrađeni od Brisela.

Postoji mogućnost da se malena zemlja kao što je Crna Gora ušunja u EU na konto ovog pretvaranja, i Srbija će učiniti nekakav napredak. Ali za ostale balkanske države put prema Brislu će više ličiti na onaj put kojim ide Turska, večiti kandidat za Evropu. U stvarnosti, sidro Zapadnog Balkana je još jednom podignuto.

Opadanje zapadnog uticaja otvorilo je prostor za nove spoljne sile, kao što je Rusija koja je usvojila aktivniju politiku na Balkanu sa početkom “novog hladnog rata”. Nesumnjivo, Rusija trenutno ima najviše uticaja na region, posebno na pravoslavne države kao što su Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bugarska i Grčka. Ali, najznačajniji ruski upliv je u Bosni.

Prethodnih nekoliko godina Rusija je gostila predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, branila bosanske Srbe od optužbi za genocid, pozivala na ukidanje međunarodnog nadzora Bosne, i ako je verovati medijskim izveštajima, ohrabrivala bosanske Srbe da istraju u zahtevima za nezavisnost.

Rusija ne pokušava otvoreno da izmeni postavku u regionu. Umesto toga, njen cilj je da učvrsti svoje saveze, da zaustavi širenje NATO i odbrani svoje ekonomske interese na Balkanu. Ali posledica na kraju može biti urušavanje postojećeg reda na Balkanu. Ako Rusija bude saterana u ćošak od strane Zapada zbog Ukrajine, Moskva bi mogla da izazove ozbiljnu krizu u regionu koja bi uključila i EU i NATO, jednostavno tako što bi bosanskim Srbima dala "zeleno svetlo".

Onda bi nastupio domino-efekat. Izlazak Republike Srpske ponovo bi otvorio pitanje srpskih granica i ohrabrio kosovske Srbe da se odvoje od Albanaca. To bi isprovociralo albansku manjinu u Srbiji, koja živi u "enklavi" naslonjenoj na Kosovo da učine sličan korak. Makedonski Albanci bi onda pokušali da se odvoje od slovenskog stanovništva u ovoj zemlji podgrevajući priče o stvaranju "Velike Albanije". Bosanski Hrvati bi pokušali da integrišu svoju teritoriju sa Hrvatskom. I mnogi u Crnoj Gori bi tražili način da uspostave veze sa proširenom srpskom državom. Zapad bi svakako odbio da prizna bilo šta od ovoga kako bi sprečio širenje nasilja, ali činjenice na terenu bi govorile za sebe.

Novi balkanski sukob bi uvukao široku lepezu igrača. Rusija ne bi mirno stajala i posmatrala kako drugi odlučuju o razvoju događaja - preveliki su ulozi u pitanju. Neprlike u kojima bi se našli muslimanki Bošnjaci i Albanci bi privukle džihadiste iz inostranstva, kao što se dogodilo i tokom ratova devedesetih - samo što bi to sada bilo u većem obimu, imajući u vidu rast islamizma u Evropi i na Bliskom Istoku.

Hrvatska, koja je nedavno dobila izraženije nacionalističke obrise, bi neizostavno intervenisala u Bosni u ime hrvatskog stanovništva. Bugarska i Grčka sa velikim interesovanjem posmatrale razvoj događaja u Makedoniji u slučaju otcepljenja Albanaca.

Sve ovo vodi do otrežnjućeg zaključka. Kako EU gubi dominaciju na Balkanu, tako nerešeni međuetnički sukobi u regionu izlaze na površinu. Balkan potencijalno može da se "obije o glavu" Evropi, uvlačeći EU u novi, potencijalno agresivni, sukob. To se možda neće dogoditi uskoro, ali kako uticaj EU slabi, tako se i dan podvlačenja računa čini bližim.

U idealnom scenariju, EU bi sprečila ovu mogućnost tako što bi rešila svoje unutrašnje probleme, i oživela ideju proširenja i stabilizacije regiona sredstvima integracije, kao što je i bio plan. Ipak, kako stvari stoje, to su samo puste želje. 


Ukupno komentara: 17



Sva polja su obavezna.



Slobodan
13.06.2016 - 14:49
Pogled penzionisanih imperijalista
Čitajući tekst jasan je pogled autora na odnose na Balkanu kroz naočare Britanske Imperije s\'kraja 19.veka, projektovane na 21.vek. I tada je Britanska imperija smatrala oslobođenje balkanskih naroda kao nezgodnu stvar za međunarodne prilike, a posebno kao prostor za upliv Rusije. Elem, iako od veličine Imperije nije ostalo ništa, volja da se sa visine i uz nadmenost Imperije komentariše neki Balkan je svakako preživeo. Britanija se smanjila kao i njen uticaj ali je politika Imperije preživela. Suština teksta je preporuka da Balkan mora da bude protektorat ili nema mira. Ići u susret događajima sa novim idejama možda da neko rešenje. Rešenje izvučeno iz fioke nakon više od jednog veka nije ni bistro a ni funkcionalno. Verujem da imperija mora da shvati da rešenja dolaze iz njenih bivših kolonija i da je to mejnstrim. Predlog autoru da poseti SAD i NR Kinu, i nakon toga još jednom predloži rešenje Balkanskog pitanja...
Hamo
13.06.2016 - 14:49
aganovicm20@gmail.com
U startu vam je teza pogrešna. BiH je bila izložena agresiji Srbije i Hrvatske. Mislim da je dokaza previše, jer niti srpska niti hrvatska komponenta u BiH ne bi mogla voditi rat bez logističke i svake druge podrške graničnih zemalja. Prema tome pada teza o gradjanskom ratu. Na Kosovu nije izbio konflikt između albanskih separatista i vlasti u Beogradu, nego je tzv. Armija protjerala 700.000 ljudi, palila, pljačkala, rušila. Sve je to radjalo osvetu. Sada Srbija i Hrvatska ratuju dr. sredstvima u BiH, dižu tenzije. Šteta je što Srbija nije snosila posljedice svoga činjenja, osim malo bombardovanja.
Andu
13.06.2016 - 14:49
Zanimljivo
U Balkanskim ratovima se Makedonija borila za svoju državnost? Pa za razliku od ovog teksta, jel uspela u tome!
Sreten.Simovic@gmail.com
13.06.2016 - 20:05
Zamenio si uzrok i posledice
@Aganović \"Na Kosovu nije izbio konflikt između albanskih separatista i vlasti u Beogradu, nego je tzv. Armija protjerala 700.000 ljudi, palila, pljačkala, rušila. Lupetaš kao otvoren prozor. RAT NA KOSOVU JE POČEO 1998.GODINE, KADA SU UČK-ovci iz zasede, i iz čista mira , na putevima počeli da ubijaju srpske policajce!
Beli
13.06.2016 - 20:05
Medjunarodna Revizija
Medjunarodna konferencija za opštu reviziju granica na Balkanu je najizglednije rešenje za trajni mir na Balkanu, jer je svima postalo jasno da su AVNOJ granice sve manje održive. Druga opcija je ulazak svih u EU, ali to mi se čini dugoročno nemogućim.
Mirza
13.06.2016 - 20:05
Ovo vredja inteligenciju
Tekst je nevidjeno los, ocigledno ga je pisao amater bez ikakvog znanja vec je prosipao informacije i neke cinjenice bile one tacne ili ne: 1. Makedonija i Albanija su se borile za nezavisnost, iako su Albanci ratovali za Tursku, a Makedonci kao nacija nisu ni postojali vec je teritorija podeljena izmedju Srbije, Bugarske i Grcke- Vardarska, Pirinska i Egejska. Srbija je zauzela vecu teritoriju i zbog toga je prisvojila veci deo nego sto je prvobitno sa Bugarskom dogovoreno i zato je doslo do 2. balkanskog rata. Makedonci su kasnije za vreme komunizma dobili republiku i tek tad su postali nacija i to samo u Vardarskoj Makedoniji. U Grckoj i Bugarskoj ih nema, asimilovani su. 2. Ne postoje muslimanski Bosnjaci, vec su svi Bosnjaci muslimani, iako ne vidim razlog zasto i Srbin ne bi mogao da bude musliman, ali to je vec druga prica, monopol koji SPC zeli nad celim jednim narodom, pa cak i nad drugim narodima i to je izmedju stoga izvor mnogig zala na ovom prostoru, iako mnogi tkzv vernici to ne zele da priznaju ili nisu toga svesni 3. Rusija nema uticaj nad Crnom Gorom, ukoliko autor nije obavesten Crna Gora je uvela sankcije Rusiji i na korak je od ulaska u NATO 4. Sto se Bugarske i Rumunije tice, logicno je da su primljene u EU prvenstveno da se NATO priblizi Rusiji i da se njoj blokira uticaj na Balkan 5. Balkan je bure baruta i toga su svi svesni i licno predlazem zajednicku drzavu Srba i Bosnjaka , jer jedino tako mogu oba naroda da zive u jednoj drzavi i to sledecim redosledom: Hrvatskoj dati Hrvatske oblaste u Bosni, ostatak Bosne i Srbije formirati na pokrajine imajuci u vidu sve faktore, nacionalne, verske, istorijske... Recimo Bihacka krajina, Banjalucka regija, Centralna Bosna, Podrinje, Istocna Hercegovina, a u Srbiji naravno Vojvodina i dalje kako se vec odluci da je najbolje, a smatram da Nis, Kragujevac mogu i treba da budu administrativni centri pokrajina s tim sto bi bilo pozeljno da se formiraju jos makar dve
Mirza
13.06.2016 - 20:05
nastavak
jedna sa sedistem u Cacku ili u Pozegi, a druga naravno Sandzak, mini regija sa tri okruga u kojima su oni vecina, zatim bi vrlo vrvt na referendumu u Crnoj Gori za prikljucenje toj drzavi koji bi bio neizbezan narod izabrao prikljucenje, jer bi Srbi i Bosnjaci glasali pozitivno, Bosnjace prikljuciti Sandzaku a ostatak bi trebalo da ostane da postoji kao pokrajina. Smatram da bi to bila lepa i jaka drzava. Decentralizovana, moderna sa dve glavne religije, uz postovanje ostalih. takodje bolje bi bilo da se izabere novi glavni grad, recimo Sarajevo, Visegrad, Zvonik... Treba sesti za sto i razgovarati o svemu. Nakon toga Kosovo bi bio jedini preostali problem.
ribolovac
13.06.2016 - 20:06
Zasto je neizbezan novu rat na balkanu
Sve je ovo lepo za malo bombi po Srbiji i malo vise otrova itd. Svi se hvatate za Veliku Srbiju a svi Vi dobiste Velike ETNICKI ciste drzave ...sa kakvim standardima zive narodi iz bivse SFRJ vidi te i da mi niste coravi...sem Slovenaca koji su se uvek izdvajali
baner
13.06.2016 - 20:06
jel moguce
Citao sam tekst, do momenta kad je autor napisao, kad je osmansko carstvo pocelo da slabi, nacionalisti su to iskoristili , prvo Crna Gora pa Srbija. Znaci Turci imaju pravo na ovaj prostor, to im babo ostavio u nasledje, pa dal je moguce da se neke stvari perfidno menjaju,po principu 100 puta izgovorena laz postane cinjenica. Oni su nama oduzeli slobodu, zemlju obicaje, i nije morao da se javi nikakav nacionalizam da bi se javila zelja za slobodom. Kako vas nije sram da ovako nesto pisete? Treba da se stidite
Siniša
13.06.2016 - 23:29
Kako ljudi brzo zaboravljaju
Žao mi je kada čitam ovako tragična predskazanja, jer me podsećaju na ne tako daleku prošlost u kojoj međuetnički i međuverski sukobi ovde nisu nikome doneli išta dobro. Mene osim ljudskih žrtava i nezamislivog uništavanja taj period ne asocira na nešto lepo. Trebalo bi svi da se malo podsete, izguglaju koji video simak o stradaljima koja smo doživeli i siromaštvu čiji smo robovi postali. A \"pametnim\" strancima koji nam prepričavaju našu istoriju kao da je ne znamo, poželeo bih da posle lepo prospavane noći, nastave put negde daleko od Balkana i ostave nas na miru da nastavimo da ližemo rane iz devedesetih i pokušamo jedni drugima da oprostimo što smo ispali naivni u verovanju da smo konačno slobodni. Jednom, davno na brdovitom Balkanu, otpevao je jedan panonski mornar pesmu koja glasi: \"Samo da rata nebude, ludilo među ljudima...\" Mir svima. Istoriju učite iz svojih čitanki i od svojih učenih ljudi. Nismo mi balkanci ni toliko glupi ni zaboravni.
Nišlija
14.06.2016 - 08:16
Čemu vodi ovakva brutalna revizija istorije?
Kao prvo, period viševekovne osmanske okupacije Balkana nije bio miran, pa je samim tim perverzno govoriti kako je tada na Balkanu bilo nekakvo \"blagostanje\" ili \"najduži period mira\". Osmanlije su vodile na stotine krvavih agresorskih ratova koji su pogađali Balkan, a da ne pričamo o brutalnoj represiji koja je od strane muslimanskih vlasti sprovođena nad balkanskim hrišćanima. Kao drugo, nisu Grci i grčki nacionalisti porekunili oslobođenje balkanskih hrišćana već su to uradili Srbi i srpski nacionalisti predvođeni Karađorđem Petrovićem... Kao treće, Albanija i Makedonija nisu postojale kao države za vreme Balkanskih ratova(1912-1913)... Albanci su u to vreme bili podeljeni na više nepovezanih etničkih grupa i nekoliko različitih religija, a Makedonci su se izjašnjavali kao Srbi ili kao Bugari(u istočnim delovima Vardarske i Pirinskoj Makedoniji)... Četvrto, Nemačka je bila okupator na prostoru Kraljevine Jugoslavije, a Sovjetski Savez je od nemačkog okupatora oslobodio teritorije Srbije, Rumunije, Mađarske i Bugarske. Peto, rat na prostoru bivše Jugoslavije 90-tih godina su započeli slovenački, hrvatski i muslimanski separatisti i teroristi, tako što su napali regularnu JNA i srpske civile, a prekodrinski Srbi su ustali u odbranu svojih imanja i golih života svojih najmilijih. Srbi su u Hrvatskoj i BiH imali(u BiH još uvek imaju) status konstitutivnog naroda, što im je omogućavalo pravo na samoopredeljenje i stvoranje svoje autonomije. Šesto, termin \"Bosanski Srbi\" je nepravilan i uvredljiv termin iz devedesetih. Pravilani termini za Srbe u BiH su: 1.Srbi Bosne i Hercegovine ili Srbi u Bosni i Hercegovini 2. Prekodrinski Srbi ili skraćeno Prečani 3. Srbi Republike Srpske.
505 Viteska Brigada Buzim
14.06.2016 - 14:14
Ko o cemu, Srbi o ratu
Previse gluposti da se cita sve, pa cu biti kratak: trebate da znate da vise nije 1992 i da nema JNA da vam uredi polozaje s izgovorom \"vojna vjezba\". Ako hocete rat - imat cete ga, pogotovu u Krajini. Nismo vas se bojali 1992 kad ste imali sve a mi samo nesto licnog naoruzanja pretezno lovacke puske, a sad bujrum pa probajte. Selam.
Agnostik
14.06.2016 - 14:14
huskanje
Cemu ovakvi tekstovi i naslovi? Zasto huskate ljude i pozivate na rat??? \"Zasto je neizbezan novi rat na Balkanu.\" Molim vas, kakav je ovo naslov, poziv da se ljudi ubijaju, ratuju??? Ko pise ovakve stvari? Ako prizivate rat, zelim vam da vasi sinovi idu u isti ... Bando novinarska!
Pepe Mason
14.06.2016 - 14:14
Tragikomedija za dobro jutro
Pa gospodo, ako je rešenje za mir u hegemoniji jedne sile na ovim prostorima, pustite Ruse da uspostave tu hegemoniju, a vi se malo sklonite, jer ste celu ovu situaciju vi i zakuvali. Da ne analiziram ceo tekst, najjača rečenica mu je (autoru) ona gde kaže da ako političar neće da sluša, optuže ga za kriminal. o.O
ma idi
13.07.2016 - 11:40
sila boga ne moli
kao što je onomad nemačko - američka osovina zaključia da bi srbe trebalo \"suzbiti\" jer su skloni rusima, te je sponzorisala genocid koji se krajem devedesetih sproveo nad srbima u federaciji bih i na kosovu, kao i etničko čišćenje koje je izvedeno u hrvatskoj, tako je za očekivati da će rusija \"suzbiti\" islamiste - albaniju (i kosovo) i federaciju bih podržavajući srbe u novom oslobodilačkom ratu. hrvati kao nesilamski deo nato-a će proći onako kako bude prošao ostatak nato-a. ako nato uspe da zaustavi ruse negde na granicama nekadašnje gvozdene zavese, preživeće i hrvatska, ako ne - žalim slučaj. savetujem našim neprijateljima da poput turske što pre promene stranu inače im se ne piše dobro.
prolaznik
28.11.2016 - 11:25
Novinar je pristran!
HR \"bolesnik\" EU???? Ha ha, ma samo se ti nadaj novinarčiću! A vidim da se i dalje hraniš mitom da su SAD pomogle HR u oslobadjanju svojih tada okupiranih teritorija? Smiješno. Inače rs se može otcijepiti, ali kada vrati okupirane teritorije Hrvatima(Bos.Posavinu) i Bošnjacima(Ist. bosnu i Bos.Krajinu) ali Srbiji tada mora biti jasno da će to isto za sebe tražiti i Bošnjaci u Sandžaku, Albanci u Preševskoj dolini, Bugari u Bosilevgradskoj dolini, a bit će takav zahtjev i u Vojvodini od Madjara i Hrvata!
Zeljko
23.01.2017 - 15:12
Ma nije moguće ....
Ma nije moguće. Dali smo vlast u ruke dokazanim ratohuškačima i sad su Englezi krivi jer se sprema rat. Što nije bilo priče o ratu dok je Tadić bio na vlasti ? Jednostavno je, nije tajna da je SNS oduvek gledao blagonaklono na ratovanje. Šta ćete raditi Srbende kad vas napuste svi koji bi mogli da zarade neke pare ? Eto, zašto će biti rata. U Srbiji je ostao samo šljam koji za bolje ne zna. Ostali su otišli odavno. Ne pokušavajte da nam servirate priče iz prošle decenije.