Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politika

Zašto Srbi najviše pate za Jugoslavijom

Sećate li se onog ludila 2014. godine kad su se ljudi od pera uzjogunili da napišu koji literarni ili istorijski "jubilejski" ili "komemorativni" redak o Gavrilu Principu i njegovom kontekstu. Bilo je i TV serija i pokoji film. Uglavnom, retko šta što će preživeti sud vremena. Kad se setim "gavrilomanije" iz 2014, mogu da pomislim šta će biti dogodine kad na red dođe sto godina od stvaranja Jugoslavije. Biće sigurno "jače" od "Milanskog edikta" koji smo proslavili kao da ga je doneo kralj Milan
Piše Zoran Panović
Datum: 06/06/2017

Zašto Srbi najviše pate za Jugoslavijom

Foto Profimedia

Možda bi sve bilo drugačije da je Milošević prihvatio "Plan u 10 tačaka" Borislava Mihajlovića Mihiza - preciznije "Predlog za razmišljanje u deset tačaka" (NIN, 1991), koji je između ostalog predlagao i da Srbija prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske uz poštovanje prava Srba van Srbije. Ovako smo ipak dobili avnojevske granice, ali bez avnojevskih principa i zamrznuti konflikt koji se hrani nepomirljivim narativima.

Većina građana u Srbiji i BiH smatra da je raspad Jugoslavije doneo više štete nego koristi, pokazalo je najnovije istraživanje agencije Galup. U BiH je više od 77 posto ispitanika odgovorilo pozitivno na pitanje "Da li je raspad Jugoslavije doneo više štete nego koristi državi", dok je u Srbiji čak 81 posto ljudi odgovorilo sa "da", u Crnoj Gori 65 posto ispitanika i u Makedoniji 61 posto, takođe, vidi negativne posledice raspada bivše države.

S druge strane, građani Slovenije (41 posto) i Hrvatske (55 posto) smatraju da je raspad Jugoslavije doneo više koristi. Prema istraživanju, najsrećniji su na Kosovu, gde 75 ispitanika raspad Jugoslavije vidi kao pozitivan. Negativne posledice raspada vide uglavnom stariji građani.

Sećate li se onog ludila 2014. godine kad su se ljudi od pera uzjogunili da napišu koji literarni ili istorijski "jubilejski" ili "komemorativni" redak o Gavrilu Principu i njegovom kontekstu. Bilo je i TV serija i pokoji film. Uglavnom, retko šta što će preživeti sud vremena. Burne reakcije izazvao je i istoričar Kristofer Klark sa studijom "Mesečari" koja je sa više adresa proglašena "revizionističkom". Kad se setim "gavrilomanije" iz 2014, mogu da pomislim šta će biti dogodine kad na red dođe sto godina od stvaranja Jugoslavije. Biće sigurno "jače" od "Milanskog edikta" koji smo proslavili kao da ga je doneo kralj Milan.

Evo, sad mogu da se kladim da će taj "jubilej" dodatno pokvariti odnose u regionu, da će Hrvati dodatno pobeći od te "kuge", da će se "u nas" osvežiti ona Vojislava Koštunice -- "svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu" (uostalom "mitrovdanski" ustav preti da sustigne po trajanju onaj iz 1974), ali mogu i da se kladim da će taj "jubilej" ponovo potvrditi da to što nema Jugoslavije ne znači da kriza i dalje nema jugoslovenski karakter.

Pomalo neočekivano iz pera Vuka Draškovića stigla je nova varijacija na ključno tvinpiksovsko pitanje - „Ko je ubio Loru Palmer". I to koincidira s nastavkom ove kultne serije koji se u Veniti feru diže u nebesa. Drašković u naslov novog romana stavlja pitanje "Ko je ubio Katarinu", pri čemu je Katarina izgleda Jugoslavija. Vuku i svim zainteresovanima preporučujem da pogledaju "Podlih osam" - poslednji vestern Kventina Tarantina. Tu je najpreciznije objašnjeno ko je ubio i kako Jugoslaviju (Katarinu). Pretpostavljate da su "podlih osam" šest republika i dve autonomne pokrajine, iako pretpostavljamo da namera Tarantina sigurno nije bila da se bavi ovim pitanjem. S tim što u "Podlih osam" nema nikakvog "drekavca" kao u "Lepa sela lepo gore" koji bi poslužio kao izgovor. Vuk Drašković je na vreme "odradio temu" u kojoj će dogodine mnogi da se krčkaju.

Svoje su po ovom pitanju "odradila" 2014. (ali kao da su govorila za "jubilejsku" 2018) i dva idejno različita intelektualna i duhovna autoriteta (očigledno bez ambicije da polemišu) dajući oprečna mišljenja o Jugoslaviji. Verovatno najveći živi sociolog Jirgen Habermas rekao je tada kako smatra da je Jugoslavija trebalo da ostane zajedno, da je taj raspad bio tragedija, a da je tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Genšer napravio strahovitu pogrešku u smislu preranog priznanja Hrvatske. "Jugoslavija je bila predivan projekt", izjavio je ekskluzivno "u jednom dahu" (takav je bio novinarski utisak) za zagrebački Globus Habermas.

S njim je u Budimpešti u prostorijama kancelarije Evropske komisije, te 2014. kad se svet spremao za Mundijal u Riju, razgovarao Ilija Matanović na temu da li je uopšte moguć zajednički identitet Evropljanina, umesto skupine naroda okupljenih u jednu "umjetnu interesnu tvorevinu". Habermas je pokazao i vidnu nostalgiju na pomen Korčulanske letnje škole (Praxis filozofije), na taj pokret "marksističkog humanizma" kome su pripadali Mihailo Marković, Rudi Supek, Milan Kangrga, Ivan Kuvačić..., a kojima su se priključili i intelektualci kalibra Froma, Markuzea, pa i samog Habermasa. Analogije EU, Austrougarske i SFRJ iz "najboljih dana" provociraju i danas na razmišljanje. U smislu zajedničkih identiteta, tržišta, koegzistencije, konflikata, ali i epiloga.

S druge strane, papa Frančesko (Franja) ocenio je otprilike kad i Habermas da je raspad Jugoslavije bio razumljiv pošto se radilo, kako je izjavio, o toliko različitim kulturama da nisu mogle opstati zajedno "bez lepka". Poglavar Rimokatoličke crkve je u intervjuu za list iz Barselone Vangvardija pokazao puno razumevanje za secesiju u SFRJ, ali i izrazio zabrinutost zbog secesionističkih inicijativa u Škotskoj, Kataloniji i italijanskoj oblasti Padanija. Znači, pre Bregzita. "Slučaj Jugoslavije bio je veoma jasan, ali pitam se da li je toliko jasno u drugim slučajevima", dodao je papa.

Ali "na terenu" stvari su po ovom pitanju obično opskurnije: u incidentu od pre neki dan u Hrvatskoj, izvesni Stjepan Lučin (HDZ), iz Trogira, stavio je i Antu Kotromanovića (bivšeg ministra odbrane) i još neke njegove socijaldemokratske stranačke kolege u kontekst "krepale jugoslovenske zmije", ali koja tek treba da "crkne do kraja", kojoj tek treba "glavu otkinuti". Kotromanović, inače i viđeniji branitelj, "junačinu" iz HDZ-a koji ga "jugoslavenski" targetira (potom se izvinio) podseća da u njihovim redovima (HDZ) ima na "desetke tisuća komunista, kosovaca, udbaša... Oni su bili i sada su ministri, župani, gradonačelnici, zastupnici i živi bili još 100 godina. Nadam se da te glave nećeš sjeći i da će biti pošteđene u tvojoj jedinoj Hrvatskoj".

Ova "polemička" epizoda kao da je došla iz naredne 2018. godine kada će nas slične "polemike", siguran sam, preplaviti. I za koje se moramo pripremiti "prosvećenim antijugoslovenstvom" kao antitezom izvozu antibirokratske revolucije i njenih ratnih derivata onomad.

U zagrebačkom hotelu "Esplanada" u prošli ponedeljak održana je još jedna konferencija "Hrvatska kakvu trebamo". Predsednica te zemlje Kolinda Grabar Kitarović istakla je da je važno postaviti pitanje šta državu čini posebnom i različitom od drugih, da imidž Hrvatske može uticati i na njenu sigurnost, demografske potencijale... Spomenula je negativan primer filma "Borat" zbog kojeg je Kazahstan dobio imidž nazadne i ksenofobične države. Kao pozitivni primer navela je rebrendiranje Španije nakon pada Fransiska Franka. Pominjala je Kolinda i značaj javnih ličnosti za brending, ali je interesantno da hrvatska predsednica nije u "Esplanadi" objasnila ulogu pevača Marka Perkovića Tompsona u "(re)brendiranju" Hrvatske s obzirom na to koliko ga ona i politički vrh slušaju i koliko su bili razočarani zbog otkazivanja njegovog koncerta u Mariboru.

Da se sve dodatno vrati u koloplet "jugoslovenske zmije" koja nikako da "krepa" postarao se dodatno Janez Janša, doajen iz vremena rasturanja "Katarine", koji je podržao Tompsona i branio ga kao nijedan hrvatski političar. Čak je i predsednika Slovenije Boruta Pahora stavio u "komunistički" kontekst. Istakao se i Branko Grims, predsednik Odbora za kontrolu sigurnosnih i obaveštajnih službi slovenačkog parlamenta, koji tvrdi da je zabrana koncerta Tompsona u Mariboru "neutemeljena i da je rezultat političkih pritisaka leve vlasti", te smatra "nedopustivim da u Sloveniji nastupaju Ceca i Baja Mali Knindža koji su agresori ili Balašević i Bora Čorba koji su devedesetih vređali Slovence, ali ne i Tompson koji je domoljub i branitelj..."

Pri čemu se zaboravlja da je Đorđe Balašević nedavno i bukvalno rasplakao Zadar. Oko 8.500 obožavatelja u krcatoj Dvorani Krešimira Ćosića na Višnjiku imalo je ovog maja priliku nakon dugih 28 godina, na pozornici svog grada uživati u bezvremenskim hitovima popularnog Đoleta protiv koga se naravno digla "kuka i motika" i pred gostovanje u Zadru govorila o "Panonskom mornaru" kao velikosrbinu i četniku. Janez Janša smatra da je Tompsonov koncert zabranjen u komunističkom maniru.

Bivši gradonačelnik Maribora Franc Kangler ističe da je nedopustivo zabranjivati koncert osobe (Tompsona) koja nikad nešto ružno nije rekla protiv Slovenaca, dok se -- s druge strane, održavaju koncerti srpskih zvezda koje su devedesetih vređale Sloveniju i Slovence. Primer je, naravno, Đorđe Balašević i njegova "Laku noć, Janezi" -- gde je "prostački vređao Slovence" zbog rušenja Jugoslavije, dok ih je Bora Đorđević nazvao "bečkim konjušarima". Pre koju godinu Miroslavu Iliću je pod pretnjom dragovoljaca otkazan koncert u Vinkovcima, pa je tada kao prava jugonostalgija zazvučalo sećanje da su se nekad neke čike usprotivile ideji da Miroslav Ilić zapeva na "Splitskom festivalu" jer tobože koncepcijski ne odgovara.

Foto Profimedia
Foto Profimedia

Pevači prate postjugoslovenski prostor nepomirljivih narativa i paralelnih dimenzija. Kontrasti su upečatljivi: kad je, na primer, sa Bojanom Stamenov Srbija 2015. dobila idealnog predstavnika, tako se tada činilo ("Ceo svet je moj") za "Evrosong", prištinski reper Arijan Aguši u spotu "Puška sloboda" promovisao je ubijanje srpskih policajaca kao društveno prihvatljivo. Urbana čaršija se svojevremeno prilično uzjogunila i otkud Topalko kod Tome na prijemu za Sretenje. Oni su se zbližili na "Danima šljive" u selu Grgure, opština Blace, ali i mimo toga predsednik države na prijem treba da zove predstavnike širokih socijalnih slojeva i poslovnih profila.

Mada, Tompson kod Kolinde nekako nije isto kao Topalko kod Tome jer Topalko nije "nacionalni trubadur", niti se povezuje s četničkim melosom. Nikada nećete čuti Topalka da peva "Ja sam rođen đe džamije nema" ili bilo šta što vređa drugoga. A fantastično peva pesme Harisa Džinovića.

Nekada davno u TV emisijama Vučić je znao da podseti kako se na srpskim slavama zna zapevati o Radovanu i Ratku, ali danas je ipak teško zamisliti da se Vučić zagrli sa Irinejom Bulovićem, Ljubišom Dikovićem i Erom Ojdanićem i da zapevaju pred kamerama "Oj Milice čobanice" (kamoli "Ko to kaže, ko to laže"). Ili da zapevaju nešto s Bajom Malim Knindžom? Da li bi to suštinski bilo isto kao kad je predsednica Kolinda Grabar Kitarović, s predstavnicima vojske, braniteljima i klerom u Lurdsu, gde je učestvovala na 59. međunarodnom vojnom hodočašću, zapevala Tompsonovu "Lijepa li si". S obzirom na kontekste.

Zna li Kolinda kao fanovka da Tompsonova "Anica, kninska kraljica" ima istu melodiju kao i četnički evergrin "Nad Kraljevom živa vatra seva" (Nema Sime, nema ni Deroka...)? Ne znamo da li je Tompson toga svestan, ali elementi srpskog (zajedničkog) folklora više su nego primetni. Tu je i "Ero s onoga svijeta", ali u suštini to je opskurna "eklektika", ili bolje reći estetizovana (ali bez "kempa") hevi-sevdah sinteza Divljih jagoda (Motori...), Južnog vetra (Šemsa, Sinan, Kemal...), Osmog putnika (Glasno, glasnije...), Abbe (Super Truper), Nervoznog poštara (Salko dinamitaš...), nekadašnjih predstavnika novog talasa britanskog metala (Saxon, faza Destiny), hrvatskih i srpskih folk motiva.. Pri čemu je sve ovo velika uvreda za hevi metal.

Da je imao sreću da se rodi i živi u nekom centru jačem od Čavoglava, i da nije bilo "Domovinskog rata" koji je danas tabuiziran do sakralnosti, a da je ostala neka "Katarina", možda bi Tompson kao Džibo obrađivao makedonski melos (Jovano, Jovanke) na način Osmog putnika (ne na domovinski), i možda bi sad bio ispoliran kao Giboni (bivši Džibo), možda bi ga put odveo u neke Divlje jagode, u nekog Nervoznog poštara (Jugo, jugo, rodna grudo...), a možda i na neki festival tipa "Ilidže". Ili bi samo bio tezgaroš na nekoj "Sinjskoj alci", gde bi njegove "Kletve kralja Zvonimira" bile kao naručivanje "Vojvode Sinđelića" u vreme "antibirokratske revolucije" na Petrovdanskom vašaru u Požegi (užičkoj, ne slavonskoj).

Ili je Tompson možda delom i kompenzacija za nepostojanje jače turbo-folk scene koja bi mogla da podmiri hrvatske potrebe i umanji potrebu za slušanjem Cece, Seke, Indire i drugih "cajki". I ta potreba je u mimikrijskoj korelaciji patriotske ili (pro)ustaške strasti. Jer društveno je prihvatljivije slušati domovinskog Tompsona nego da te neko ocinkari da si bio na koncertu kosmopolite Mileta Kitića u nekoj hrvatskoj "andergraund" jazbini.

Zamislite da Aca Lukas peva "Oj Kosovo i Dečani stari". Pošto nije srpski Tompson, a imao je sve potencijale da bude, on pacifikuje scenu. S druge strane, on svojim nihilizmom gangster folka integriše region jer opevava prijemčive identifikacije i njihove relikvije.

Zvanica na Tominim prijemima u Predsedništvu Srbije bio je i Milutin Popović Zahar - čovek koji je napisao "Od Vardara pa do Triglava". Vojvoda Nikoliću, koji sigurno nije neki jugonostalgičar, to ("Jugoslaviju") mu očigledno nije zamerio.

"Jedinstveni kulturni prostor", kome na paradoksalan način pripada i Tompson, žilav je i opstaje uprkos kulturi zamrznutog konflikta. Vozimo ti se tako Zagrebom jedan Hrvat, jedan Holanđanin i ja. Na jednom zidu grafit: "Vlado Kalember je bog". Hrvat i ja maltene počinjemo da pevamo "Zakuni se ljubavi" i trudimo se da budemo "promukli". Holanđanin je zbunjen. I takav ostaje, jer je kontekst suštinski jednostavno neprevodiv. Isto tako mi se moj drug Miloš žalio da mu je uvek bilo krivo što Kanađanima nije umeo da objasni ko je Mehmed Meša Baždarević. Lako su oni shvatili da je on bio dobar fudbaler, ali sve ostalo je prazan skup. Nova deca sve manje će znati i za Mešu i za Vladu Kalembera, u smislu "jedinstvenog kulturnog prostora" kako je on izgledao "organski" na omotu albuma Plavog orkestra "Soldatski bal" kao uspešnoj aplikaciji prelomnog omota The Beatles - Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, albuma koji sad slavi pola decenije.

Toplo preporučujem za čitanje roman Vasilija Aksjonova "Moskva kva-kva" (u Srbiji ga je objavila Geopoetika). U jednom toku romana Tito se čak lično pojavljuje u Moskvi sa čitavom svitom - Đilas, Ranković, Kardelj, Moša Pijade. "Srpsko-hrvatski hajduci" spremaju atentat na Staljina koji sa Berijom panično beži. Istovremeno, Staljin ima plan da likvidira Tita i demontira Jugoslaviju tako što će Hrvate preseliti u Kazahstan, Srbe u Ukrajinu, a Crnogorce negde kod Kozaka. Ako se dobro sećam. Sigurno istorijski cinično, ali u jednom trenutku se učinilo da bi ova literarna fikcija, delom korigovana, mogla i da se ostvari dolaskom preko 20.000 kosovskih Srba istočno od Urala kako im je svojevremeno Dmitrij Rogozin, tada ruski predstavnik u NATO-u, predložio. Naravno, zahtev Srba za ruskim državljanstvom u suštini je bio plod očaja. Ko zna, možda bi ovi prostori bili srećniji da ih je na vreme Staljin raselio da je ovde pobedio četr'es osme.

Da li će se dogodine kad se bude pričalo o "Katarini" pominjati i ovo: dok je hrvatska strana pred sudom u Hagu izlagala tužbu za genocid protiv Srbije, Parni valjak je održao odličan koncert u punoj BG Areni. A kad je srpska strana počela da izlaže svoje viđenje genocida, u Hrvatskoj su se još jednom potvrdili Bajaga, Lepa Brena i Željko Joksimović, uprkos pokojem braniteljskom prosvjedu zbog Brenine "Jugoslovenke".

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.