Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Zašto su važne nagrade, ali kad si mlad

Koliko je nedodeljenih, zakasnelih nagrada i neizgovorenih reči pohvala da je neko u nečemu dobar... Isto toliko onih koji su mogli više, ali nisu jer ih niko nije pohvalio i nagradio, pa su poverovali u to da nisu dovoljno dobri
Piše: Ana Mitić
Datum: 23/12/2016

Zašto su važne nagrade, ali kad si mlad

Dodela nagrada Udruženja novinara Srbije ove godine bila mi je posebno draga. Ne samo što je među nagrađenina urednik Nedeljnika Marko Prelević, koji je dobio nagradu "Bogdan Tirnanić" za komentar, već zato što sam pored Marka videla još nekoliko mlađih novinara. I stvarno mi je bilo drago zbog toga. Jer nagrade su veoma važne, ali kad si mlad.

I setila sam se šta mi je u intervjuu rekao Đorđe Ogrizović, kojeg su naši mediji prozvali najboljim mladim naučnikom na svetu: "U ovom periodu kada smo gimnazijalci postoji želja da se javno predstavimo. Većinu naučnika kasnije uopšte ne interesuje slava i da budu medijski ispraćeni...".

A onda sam se setila i mog prvog razreda i kako sam patila i pitala majku: "Zašto meni učiteljica ne da cvetić u svesku". Da, bilo joj je baš teško da mi da taj cvetić. Kao da je "Nobel".

A tek kako sam plakala kada mi je dala jedinicu na prvom kontrolnom zadatku iz matematike. I ta jedinica je bila tako velika. Nije bilo dovoljno da to bude obična jedinica, trebalo me je dotući. Jasno vam je da nije uspela u tome, ne biste sada ovo čitali. Neki će reći: "Naprotiv, odradila je dobar posao sa tom jedinicom. Jer biće posle i petica i nagrada..."

Ali, šta je sa onima kod kojih ne "pali" vaspitna jedinica, koji nikada nisu dobili neku nagradu, "vetar u leđa", lepu reč, podršku?

Uostalom, nismo svi isti.

Pojedini psiholozi su protiv sistema nagrada-kazna. Kod nekih jednostavno kazne ne pale. Deluju samo nagrade, pa makar i one sitne ili samo kroz podsticaj, pohvalu da je dete nešto dobro uradilo.

Isti ti psiholozi kažu da ako stalno detetu, a ja bih dodala i odraslom čoveku, ponavljaš kako ne valja, kako ništa ne zna ili ne ume ništa dobro da uradi... onda na kraju ono tako i ispadne.

I kakve sad to ima veze sa nagradama? Ima. One podstiču i teraju te da budeš bolji i pomeraš svoje granice. Jer, druga strana nagrade je odgovornost i očekavanja da pružiš više. Ne zaslužujemo svi zlatnu medalju na Olimpijadi i Pulicerovu nagradu, ali svako u svojim okvirima može da bude dobar u nečemu i za to pohvaljen.

Zašto je to toliko teško?

Koliko je nedodeljenih, zakasnelih nagrada i neizgovorenih reči pohvala da je neko u nečemu dobar... Isto toliko onih koji su mogli više, ali nisu jer ih niko nije pohvalio i nagradio, pa su poverovali u to da nisu dovoljno dobri.

Istorija je prepuna takvih primera. Neki umetnici su posthumno postali veliki i slavni. Van Gog, jedan od najvećih umetnika 20. veka, samo tokom jedne decenije stvorio je više od 2.100 dela, uključujući 860 ulja na platnu i više od 1.300 akvarela, crteža, skica i grafika. Ali, njegov rad je za vreme njegovog života bio poznat samo nekolicini ljudi, a samo par njih ga je cenilo i poštovalo.

Malo je reći da mu je život zbog toga bio težak, a tek kako je to uticalo na njegovu psihu. Nakon dugog i bolnog problema sa anksioznošću i mentalnom bolešću, umro je od prostrelne rane metkom u svojoj 37. godini. Navodno se ubio.

Da mu je samo neko rekao da njegova umetnost uopšte nije tolika loša.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.