Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Zluopotreba Jevreja i mit o denacifikaciji Nemačke

Alija Izetbegović je uz pomoć marketinške organizacije u SAD, uspeo da plasira poređenje između Bošnjaka (tada Muslimana) i Jevreja. U tom kontekstu je i podignuta tužba BiH protiv tadašnje SRJ. Ali nije tema ovog teksta za reviziju, već zloupotreba patnje jevrejskog naroda i uvreženih mišljenja o denacifikaciji Nemačke koja ne odgovaraju istini
Piše: Željko Pantelić
Datum: 22/02/2017

Zluopotreba Jevreja i mit o denacifikaciji Nemačke

"Mnogo više od Srbije, brine nas Bosna i Hercegovina, i zloupotreba veoma senzibilnih tema za personalne političke ciljeve", rekao mi je moj dugogodišnji izvor u jednoj od veoma bitnih država EU dok sam prikupljao informacije za tekst koji će se pojaviti sutra u novom broju Nedeljnika. "Bakir Izetbegović koristi reviziju procesa protiv Srbije za genocid u BiH, kao sredstvo da učvrsti svoju poziciju u stranci(SDA) i liderstvo u bošnjačkom narodu, ali i da skrene pažnju javnosti sa događaja u Kliničkom centru u Sarajevu na čijem je čelu njegova supruga. Zato, i pored toga što su EU i SAD veoma senzibilne kada su u pitanju žrtve ratnih zločina i što su naklonjene Bošnjacima u BiH, nisu htele da pruže podršku inicijativi da se pokrene revizija pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu", dodao je moj sagovornik.

Godvinov zakon kaže, više manje, da što rasprava duže traje to postaje izvesnije da će neko od sagovornika pribeći poređenju sa Hitlerom i nacistima. Na prostoru bivše Jugoslavije bi mogli da konstatujemo da svaki, malo duži razgovor, neizbežno inkorporira priču o genocidu. Specijalitet južnoslovenskih prostora je i poređenje sa Jevrejima, Holokaustom, kao i priča o denacifikaciji Nemačke, koja se, eto, nije dogodila u republikama bivše SFRJ.

Bakirov otac, Alija Izetbegović je tokom etničkog sukoba u BiH, uz pomoć jedne marketinške organizacije u SAD, uspeo da plasira u američkom javnom mnjenju poređenje između Bošnjaka (tada Muslimana) i Jevreja, odnosno da ono što se događa Bošnjacima u BiH je isto što se dešavalo Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj i tokom Drugog svetskog rata. U tom kontekstu je i podignuta tužba BiH protiv tadašnje SRJ. Danas mnogi zaboravaljaju da je ta tužba podnesena dve godine pre nego što će se dogoditi genocid u Srebrenici i da se SRJ tereti za genocid na celoj teritoriji BiH.

Ali nije tema ovog teksta tužba BiH i zahtev za reviziju. Tema je zloupotreba Jevreja i patnje kroz koju je prošao taj narod, najstaravičnijeg zločina kakav je genocid, i uvreženih mišljenja o denacifikaciji Nemačke koja ne odgovaraju istini. Prvo samo neznalica, veoma zao čovek, ili politički šićardžija može da poredi bilo čiju nacionalnu tragediju sa onom kroz koju su prošli Jevreji u nacističkoj Nemačkoj i tokom Drugog svetskog rata. Nema nikakve sumnje da su vojne i pravojne formacije Srba u BiH počinile teške ratne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici. Nema nikakve sumnje da je za svaku osudu što u Srbiji i Republici Srpskoj osuđeni ratni zločinci bivaju dočekivani kao narodni heroji i što još uvek ima onih koji imaju obraza da brane ili pokušavaju da nađu opravdanje za Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Često se zaboravlja da među ubijenih 6.000.000 Jevreja nije bilo nijednog vojnika. Među njima nisu bili samo muškarci, već i žene i deca, bez razlike (u Srebrenici su Mladićevi zločinci ubijali muškarce starije od 14 godina). Zaboravlja se i da su Jevreji pre nego što je krenulo masovno ubijanje u koncentracionim logorima, potpuno obespravljeni. Nisu mogli da rade u državnoj službi, oduzete su im fabrike, prodavnice, restorani, lekari i advokati nisu mogli da obavljaju svoju profesiju, profesori nisu mogli da predaju, sportisti da se takmiče, zabranjeno im je bilo da sede na klupama u parkovima, izlaze uveče u restorane, nisu smeli da putuju iz jednog mesta u drugo. O svakodnevnom maltretiranju i šikaniranju na ulicama da ne govorimo. Upadali su im u stanove i kuće i oduzimali sve vredno što su imali. I sve je to rađeno po zakonima tadašnje Nemačke, i uz podršku većine Nemaca, katoličkog i protestantskog klera. Nemci nisu ništa uradili da pomognu svojim sugrađanima Jevrejima, ali su znali da se pobune kada je Hitler krenuo u sprovođenje Akcije T4. Katolički sveštenici koji su mirno posmatrali pogrom Jevreja digli su glas i pokazali da su hrabri kada su u pitanju njihovi vernici i Nemci koji nisu jevrejske veroispovesti. Biskup Klemans fon Galen je demonstrirao hrišćansku odvažnost kada je trebalo braniti bolesne i stare Nemce od krvožednih nacista koji su želeli da "očiste" naciju od neprodukitvnog dela naroda i katoličko sveštenstvo je neustrašivo delilo po svim parohijama propovedi biskupa Galena. Na kraju su uspeli da zaustave jedan od najgorih organizovanih zločina Hitlerovog režima. Ali te hrabrosti nije bilo ni u tragovima kada je trebalo štiti Jevreje.

Takođe i priče o denacifikaciji Nemačke i desetinama hiljada osuđenih nacista posle Drugog svetskog rata su mit koji je plasiran kako bi se uspešnije borilo protiv Sovjetskog Saveza i što pre potisnulo iz svakodnog života ono što se događalo u Drugom svetskom ratu. Posle Nirnberškog procesa na kojem su osuđene, uglavnom na smrt, glavešine nacističkog režima, pred vojnim sudovima je odgovaralo manje od 200 nacista, od kojih je 26 osuđeno na smrt (ta kazna u većini nije izvršena i permutovana je u zatvorske kazne). Vetar Hladnog rata koji je počeo da duva samo što je utihnulo oružje na Starom kontinentu, drastično je smanjio žeđ za pravdom i voljom da se pokaže pijetet prema žrtvama.

Vašington je izdao naređenje da se svi najbolji naučnici koji su služili Hitlerovom režimu prebace u SAD i tamo su nastavili, najnormalnije da rade svoj posao. Amerikanci nisu samo regrutovali Hitlerove naučnike već su preuzeli i veliki broj nacističkih agenata i špijuna. Nacistički general Rajnhard Galen je bio šef obaveštajne službe Vermahta, na kraju rata je regrutovan od strane Amerikanaca i zavšrio je karijeru kao šef obaveštajne službe Zapadne Nemačke. Vlasnici i rukovodioci I.F. Fabrena koji su proizvodili gas korišćen za ubijanje Jevreja su oslobođeni 1952. godine. Gospoda nije samo proizvodila gas za firera nego je oduševljeno podržavala naciste i radila na usavršavanju njihovog smrtonosnog proizvoda. Hans Olinger, SS-ovac, postao je samo koju godinu kasnije ministar poljoprivrede u austrijskoj vladi. Hans Martin Šlejerer, SS oficir, je uznapredovao do predsednika Privredne komore Nemačke. Blizak saradnik zloglasnog Jozefa Gebelsa, Kurt Georg Kizinger stigao je da postane kancelar Nemačke, krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ili, šta reći o Kurtu Valdhajmu koji ne samo da je bio generalni sekretar UN nego i predsednik Austrije.

I to nije sve, čak i osobe koje su bili osvedočeni antinacisti, i simboli bolje Evrope, poput Bruna Krajskog, koji je uz to bio jevrejskog porekla, napadali su Simona Vizentala jer im je "dosađivao" Drugim svetskim ratom i nije želeo da prestane sa lovom na nacističke zločince. Krajski je, dok je bio austrijski kancelar, optužio Vizentala da je Nestbeschmutzer, odnsono neko ko, u slobodnom prevodu, pljuje tanjir iz kojeg jede (u bukvalnom prevodu prlja vlastito gnezdo). Jednostavno, većina nije želela da svakodnevni život bude opterećen onim što se dogodilo pre par decenija. Zato ne čudi što su Drugi svetski rat, Holokaust, zločini Hitlerove Nemačke bili tabu u svakodnevnom životu Nemaca, sve dok nisu upokojene generacije koje su na svojoj koži osetile nacistički režim. Danas se mnogo više i otvorenije priča o nacističkoj prošlosti nego što je to bio slučaj pre 40 ili 50 godina.

Nema sumnje da je Hladni rat značajno doprineo da se stave pod tepih zločini nacističke Nemačke, ali i brojni zločini pobedničkih sila nad nemačkim civilnim stanovništvom. Broj ratnih zločinaca koji su mirno dočekali starost u svojim kućama nadmašuje značajno broj onih koji su osuđeni. Naravno, pomirenje u Evropi je bilo mnogo lakše, jer Jevreja, praktično više nije bilo, i ono malo što ih je ostalo otišlo je u Izrael. Nemačka i Italija su bile gubitnice, Francuzi prošvercovani pobednici. Belgija i Holandija sa osećanjem stida što se nisu odlučnije oduprli nacistima, a Britanci su se uvek s druge strane Lamanša osećali drugačijim od kontinenta.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



neidealni
24.02.2017 - 11:01
genocid nad Jevejima
\"...samo neznalica, veoma zao čovek, ili politički šićardžija ...\" nista od navedenog, dragi autore ...pored toga što su EU i SAD veoma senzibilne kada su u pitanju žrtve ratnih zločina...\" Ima jos jedan narod tu oko nas cija se sudbina i tragedija moze ravnopravno mjeriti sa jevrejskom samo to se ne smije reci. Zovu se Srbi iz Hrvatske. Genocid nad njima koji je vrsen, izvrsen i ne vidi mu se kraj ne smije biti podignut na svjetski nivo. Zasto?