NAUKA I TEHNOLOGIJA

Ljudi imaju loše čulo mirisa? To je samo mit

Ljudski nos može više nego što se misli
Džoana Klajn
Datum: 19/01/2018

Ljudi imaju loše čulo mirisa? To je samo mit

Foto: Profimedia

Vaš terijer bi samo onjušivši verovatno lako mogao da dešifruje koji pitbul iz komšiluka je tu banderu obeležio pre njega. Ali to ne znači nužno da je njegovo čulo mirisa superiorno.

Ipak, uvreženo je mišljenje da je ljudsko čulo mirisa daleko lošije od životinjskog, bilo da je reč o psima, miševima, krticama, ili čak o ajkulama.

To verovanje nije utemeljeno na empirijskim dokazima, već na hipotezi iz devetnaestog veka koja više zajedničkog ima sa frenologijom nego modernim razumevanjem načina na koji mozak funkcioniše.

U nedavno objavljenom tekstu u magazinu Science, Džon Mekgen, neurolog koji na Univerzitetu u Nju Džerziju proučava olfakciju, otkrio je otkuda ovaj mit. Istina je da su ljudi zapravo veoma dobri u mirisanju.

"Otkrivamo, na sopstveno zadovoljstvo, da je ljudsko čulo mirisa mnogo razvijenije nego što smo mislili", kaže on. Ono jeste drugačije od onoga koje imaju drugi sisari, "ali na način koji ukazuje da bi moglo biti čak i moćnije nego kod miševa, pacova i pasa".

Ovako ljudski nos radi. U našoj nosnoj šupljini ima oko četrdeset miliona olfaktornih neuroreceptora koji čekaju da uhvate različite mirise i pošalju ih u olfaktorni bulbus. Bulbus zatim šalje informacije u različite delove mozga koji zajedno sklapaju sliku o mirisu, povezujući ga sa drugim stimulansima ili emocijama koje smo iskusili ranije.

Mit koji trivijalizuje ovako kompleksni proces počeo je sa Polom Brokom, francuskim lekarom koji je u devetnaestom veku proučavao ljudski mozak sa ciljem da otkrije šta nas razlikuje od drugih životinja. On je upoređivao frontalni režanj i olfaktorni bulbus koji je kod ljudi ispod frontalnog režnja sa olfaktornim bulbusom koji se kod drugih sisara nalazi u gornjem delu mozga. Broka je tvrdio da su veliki olfaktorni bulbusi nagonili životinje da se potčine zemaljskim željama, dok je kod ljudi u velikim frontalnim režnjevima bila ugneždena slobodna volja koja im je pomagala da se izbore sa nagonima koje su u njima budili mirisi.

Olfaktorni bulbusi kod miševa i ljudi različite su veličine, ali je broj neurona u njima relativno sličan.

"Svi pokušavamo da pojmimo isti opažajni svet, tako da ako ste stvarno velika životinja možda morate da imate više taktilnih neurona pošto je više prostora koji dodirujete", kaže Mekgen. "Ali ne morate nužno da osećate više mirisa zato što ste veći."

Mnogo je toga što možemo sa našim nosevima. Kao i psi, možemo da pratimo miris. Neki naučnici smatraju da možemo da biramo partnera, detektujemo stres ili otkrijemo da li je neko bolestan, tako što ćemo pomirisati njegov znoj, urin ili krv.

"Način na koji koristimo naše čulo mirisa i uspostavljamo interakciju sa okolinom ozbiljno se potcenjuje", kaže Džohanes Rajzert koji se bavi proučavanjem čula mirisa.

Ceniti olfakciju moglo bi biti veoma važno, dodao je Meken. Mogli bismo da utabamo nove puteve ka rešavanju problema u medicini, društvenoj komunikaciji i procesuiranju emocija koji nastaju kao posledica nedovoljno dobrog funkcionisanja čula mirisa.

(c) The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.