MIŠLJENJA I KOMENTARI

Najdalja tačka na burmanskom putovanju

Svako putovanje ima najdalju tačku. Ona podrazumeva osećaj, infleksiju, mnogo više nego lokaciju. Najpol je pisao o "enigmi dolaska". To je nešto slično
Rodžer Koen
Datum: 10/01/2018

Najdalja tačka na burmanskom putovanju

GPS-ovi su uporni nadzirači. Ali nekada moraš da se izgubiš. Da utoneš u neko mesto, moraš da se okaniš bagaža, i vremena samog. Tek tada će misterije početi da ti se prikazuju.

Svako putovanje ima najdalju tačku. Ona podrazumeva osećaj, infleksiju, mnogo više nego lokaciju. Najpol je pisao o "enigmi dolaska". To je nešto slično.

Jednog jutra, ovde u glavnom gradu nesrećne države Rakin, krenuo sam na šetnju duž obale. Psi lutalice su se vukli za mnom. Mutna voda Bengalskog zaliva zapljuskivala je plažu sa plastičnim stolicama ispod raširenih suncobrana.

Jedan mladi čovek u londžiju i u kamuflažnoj jakni prikupljao je mrve za prljave galebove. Ogromne mornaričke barake disale su napušteno. Na licima je bila pustoš. Velika pljačka, pomislio sam, stvorila je ovu pustoš. Britanci su razorili Rakin kada je on bio deo carske Indije.

U Burmanskim danima, Džordž Orvel piše: "Indijsko carstvo je despotija - benevolentna, istina, ali i dalje despotija, kojoj je krađa glavni cilj." Tamnoputi ljudi bili su sredstvo koje opravdava taj cilj.

Pre Britanaca, kraljevstvo Arakan, gde se danas nalazi Rakin, pustošila je burmanska monarhija. Zar nisam u Mandaleju video Mahamuni Budu, koji je otet iz Rakina kao ratni plen, a sada ga tamo slave?

Da, u Mandaleju, gde je masa šaputala svoje molitve, približavajući se Budi. Jedno dete čvrsto je spavalo na prostirci, nesvesno muva. Obližnje pijačne tezge nudile su dah, burmanske noževe koji izgledaju kao maleni srpovi.

Posle Britanaca, burmanska armija krenula je u sopstvenu pljačku: ortački biznis dilovi; menjanje istorije kako bi se opravdala nepočinstva u sadašnjosti; silovanje istine u pokušaju da se prikriju uništena sela i na hiljade ubijenih u ratovima protiv etničkih manjina.

Rakin je uvek bio mesto pod sumnjom. Poput drugih mesta gde žive manjine - Kačin ili Šan - i Rakin je imao istoriju koja je morala da bude promenjena, silom ako treba, ne bi li se prilagodio burmanskoj naciji. Nasmejane slike 135 nacionalnih manjina u Mjanmaru (među njima nisu Rohindže) u Narodnom muzeju u Jangonu predstavljaju folklornu prevaru.

U svojoj knjizi Tražeći Džordža Orvela u Burmi, Ema Larkin prenosi razgovor sa istoričarom Tin Tin Lejom, koji o armiji kaže ovo: "Njih zanima samo nacionalizam i patriotizam. U Burmi više nema istorije. Možete da gledate u udžbenike i biblioteke, i nećete je naći. Mi smo zemlja bez istorije - bez istinite istorije."

Destrukcija razlike između istine i laži temelj je svake diktature.

Vojnička kampanja protiv muslimana iz Rohindže u državi Rakin koja je poslala više od 600.000 ljudi preko granice sa Bangladešom bila je samo delić u tom razrušavanju i lažima poluvekovne vladavine hunte. Aung San Su Ći, otelotvorenje borbe za demokratiju u Mjanmaru, pokušava da iščupa svoju zemlju iz kandži armije, ali i od neistina, opakosti, straha. Ovo je posao koji će trajati generacijama. Burmanski nacionalizam je sve češće umotan u prkosni budizam.

Sitagu Sajadav, jedan od najpoštovanijih monaha u Mjanmaru, nedavno je održao besedu u jednom centru za obuku vojnika. Aludirao je na istorijsku bitku između budista i Tamila. Nakon borbe, kaže priča, budistički kralj bio je tužan zbog mnogo hiljada mrtvih Tamila. Monasi su mu rekli da svi mrtvi Tamili sabrano vrede jednog i po čoveka, jer su ljudi samo oni koji se drže budističkih zapovesti. Sitagu Sajadav je kazao da se kralj, kao i armija danas, borio za budućnost budizma.

Rohindže su izmišljena nacija, sudeći po budističkoj većini u Mjanmaru. Oni su manje od ljudi, oni su agenti zavere da se islamizuje zemlja i preotme teritorija. Nijedna demokratija ne može se graditi na nipodaštavanju samog postojanja ljudi.

Odvezao sam se od Mandaleja do jednog sela na reci Iravadi kako bih čuo Sitagu Sajadava uživo. Rekao je da je umoran. Njegova beseda bila je uzdržana. Pričao sam sa Do Kjaing (65). Pitao sam je zašto je u publici više žena nego muškaraca.

"Jer samo žene žele da odu u raj. Muškarci su zauzeti alkoholisanjem."

"Šta želiš da budeš u narednom životu?"

"Ne želim da se vratim u bilo kom obliku."

"Ne bi htela da se vratiš kao muškarac?"

"Ne. Ne želim da pijem. Moj suprug je bio nasilan. Imali smo jedanaestoro dece. Sada ne može da pije, pa me više ne tuče. Živim s njim i gajim pirinač, na rubu pitome reke."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.