LIČNOSTI

Stara pankerka u šutki sa duhovima prošlosti

Pati Smit piše o povlačenju iz javnog života u Mičigen i slušanju Koltrejna
Penelopa Grin
Datum: 19/01/2018

Stara pankerka u šutki sa duhovima prošlosti

Foto: Profimedia

Jednosobni, jedva namešteni bungalov Pati Smit u Rokavejsu, delu njujorškog Kvinsa, naprosto blista. "Ovo je prvo mesto u kom ja odlučujem o svemu", kaže ona ponosno. "Ne volim ništa suvišno."

Preko fotelje prebačeno je raznobojno ćebe Džerija Garsije; preko dana služi kao ležaj. Šezdesetdevetogodišnja Pati je u pocepanim farmerkama i sveže ispeglanom blejzeru. "Čitavog života rado sam se potčinjavala porodici, prijateljima i deci", priča ona. "Ovo je moje. Ne moram da pravim kompromise, a to kažem u najboljoj nameri."

Za samo dve nedelje, 1994. godine izgubila je muža, muzičara Freda Sonika Smita koji je preminuo od srčanog udara, i brata Toda Smita, tadašnjeg menadžera njene turneje, koji je umro od moždanog udara. Ni posle više od dvadeset godina još se nije pomirila sa tim. Taj gubitak prožima njenu elegičnu knjigu Voz M objavljenu u oktobru, svojevrsnu ljubavnu priču o njenom pokojnom mužu, koliko je i knjiga Samo deca, zapanjujuće sećanje na mladost i boemiju, bila o Robertu Mepltorpu.

Upravo ta knjiga, objavljena 2010. godine, kao i nagrada za knjigu godine, pretvorili su kultnu pankersku pesnikinju iz centra grada u društveno sveprisutnu pojavu.

Pati Smit je prošle godine u Berlinu govorila na dodeli nagrada pokreta "Amnesty International", grlila je dalaj-lamu na muzičkom festivalu u Glastonberiju i zajedno sa publikom otpevala rođendansku pesmu izgnanom duhovnom vođi Tibeta. Ove godine biće prikazana na kalendaru zajedno sa Joko Ono, Serenom Vilijams i drugim "kultnim" ženama koje je Eni Libovic fotografisala za italijansku fabriku guma "Pireli".

Pišući Voz M, niz putopisa kroz gradove, hotele, snove i sećanja, Pati je stvorila memoarističnu, ali ne memoarsku knjigu. Pisala je o vremenu kada su se ona i njen muž gotovo povukli iz javnog života i posvetili se odgajanju sina i kćerke u Mičigenu - slušali su Koltrejna i utakmice "Tigrova" iz Detroita, a išli su i na hodočašće u Francusku Gvajanu kako bi uzeli kamen iz ruševina bivšeg kaznenog naselja i kasnije ga odneli njenom junaku Žanu Ženeu. Na tom proputovanju ljubavi, gubitka i preživljavanja, Pati Smit je pronašla utehu u Rokavejsu, u bungalovu starom stotinu godina koji je kupila 2012, nedugo pre uragana Sendi. Kuća je jedva preživela.

Kod Pati Smit oduvek je najčudnije to što je pomalo štreber, bolešljivi sanjar i knjiški moljac koji obožava Luizu Mej Alkot i Pinokija. Devojka iz Južnog Džerzija je veoma dobro "samoobrazovana", halapljva je čitateljka odličnog pamćenja i zaljubljenica u Deklaraciju nezavisnosti SAD. Njen jedini porok je možda njena glad za čitanjem, kao i njena ponekad naporna sklonost kritikovanju dela njenih najdražih pisaca, tih "opakih momaka": Žana Ženea, Artura Remboa i Vilijama Barouza. Uživo je veoma srdačna, u isto vreme tačna i opširna. Kada ju je jedan novinar upitao da li je sama, rekla mu je: "Mislim da vas se to ne tiče."

Međutim, pisci memoara otvaraju i ta vrata. Pati je to uradila u svojoj knjizi kada je napisala da nema partnera za Dan zaljubljenih.

Jedna od njenih najlepših osobina je njena spremnost da prikaže sumornu jednoličnost toka stvaralaštva i duboku samoću koju on izaziva. Kako se i dalje miri s velikim gubitkom, jasno je da su njene knjige opsednute sablastima.

Zato odlaže to pisanje; drema, pravi spiskove; u jednom mahu gleda detektivske serije Zakon i red: Zločinačke namere, Valandera i Ubijanje. U međuvremenu joj mačka povraća na jastuk. Odvezane pertle vuku joj se po baricama.

"Ja samo radim svoj posao, radim ga svakog dana, a trudim se da budem bolja nego prošlog puta", kaže ona. "Želela bih da napišem nešto veliko poput Pinokija i Malih žena. Mobija Dika neću ni spominjati jer je nedostižan. Želela bih da napišem knjigu koju će svi voleti. Želela bih i da napravim fotografiju koju neko želi da stavi na svoj radni sto i posmatra je kada piše pisma ili radi ono što inače radi za radnim stolom."

Knjige su ipak njena najveća ljubav, a pisanje očigledno njena najjača želja. Kada je dobila avans od izdavača Voza M, kompanije "Knopf", kupila je bronzani kip dečaka koji je rukama uhvatio pticu i postavila ga ovde u svoje zapušteno dvorište. "Od svoje dvadesete godine sanjam da sarađujem s 'Knopfom'", ističe ona. "Htela sam da imam nešto čvrsto da to obeležim. Kupila sam ga zato što me podseća na Petra Pana."

© The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.