Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Svet

Bes iz 2016. godine: Sila koja se ne može zaustaviti

Dok birači širom sveta u anketama izražavaju bes prema elitama, posleratni poredak se urušava. Šta će popuniti vakuum?
Piše: Rodžer Koen
Turning Points/The New York Times i Nedeljnik
Datum: 21/12/2016

Bes iz 2016. godine: Sila koja se ne može zaustaviti

Foto Damon Winter/The New York Times

Dugački lanac napada konačno se razvio. Možda ne iznenađuje što su dva društva koja su tu razjarenu silu na svojoj koži najviše osetila - Sjedinjene Države i Velika Britanija - takođe i najotvorenija društva kao središte globalizovanog turbokapitalizma i finansija. Već najmanje deceniju unazad, a ubrzano od kraha 2008. godine, strah i ozlojeđenost samo su rasli zbog nekažnjavanja elita, vrtoglavog uspona tehnologije, navale imigranata i nesigurnosti savremene egzistencije.

U zapadnjačkim društvima već predugo nema pobede, slave, niti smanjivanja izvesnosti. Vođeni su ratovi; niko nije znao kako bi se u njima moglo pobediti. Rane su im zagnojile. Distanca između metropola i periferije izrasla je u kulturološku provaliju. Istina se pomutila, a onda postala skroz skrajnuta u kakofoniji onlajn zajednice.

Poslovi su nestali. Udar nejednakosti pravo u lice. Ono što su moćni rekli i životi koje su ljudi vodili toliko je bilo nepovezano da se politika sve više činila kao velika krađa. Debakl za debaklom - evro, rat u Iraku, Velika recesija - a oni koji su ih izazvali nikada nisu platili za to. U Siriji se utelovila novootkrivena impotencija Zapada, vrsta osipajuće nemoralnosti; i, u svom krvavom komadanju, Sirija je put Evrope poslala talas ljudstva koji su razni agitatori jedva dočekali da uzjašu.

Tako je Britanija izglasala otkidanje od Evropske unije, simbola kontinentalnog trijumfa nad fašizmom i destruktivnim nacionalizmom. Amerikanci su 8. novembra izglasali Donalda Trampa koji se dobrano poslužio ksenofobičnim, strahoizazivačkim jezikom Evrope tridesetih godina da mobiliše rulju dovoljno veliku i besnu da trijumfuje nad kompromitovanom Hilari Klinton. Ničija pobeda ne bi bila velika, ali radikalne promene u demokratijama mogu da se dogode i sa najmanjom razlikom. Da budemo pošteni prema budućem predsedniku, on je osetio ogromno nezadovoljstvo kod ljudi i obratio im se neposrednim jezikom.


Arogantnost liberalnih elita i njihovo neznanje su fascinantni. Vreme je da slušate ljude koji su glasali za promenu, budete skromni i razmislite još jednom

 

Četvrt veka nakon posthladnoratovskog zenita liberalne demokratije i neoliberalne ekonomije, na ceni su iliberalizam i autoritarizam. Otvorena je sezona za svačije predrasude. Nasilje je u vazduhu, samo čeka da zavarniči. Politička karta za pobedu danas je, kako je Tramp pokazao i Marin Le Pen demonstrirala na francuskim predsedničkim izborima prošle godine, voditi "narod" protiv "prevarantskog sistema", muslimanskih migracija i tiranskog konsenzusa preplaćenih stručnjaka. Posleratni poredak - njegove vojne alijanse, trgovinski sporazumi, politička integracija i pravni okvir - čini se klimavim, a priroda američke moći da sve dodatno potkopava odjednom je nejasna. Trampa niko ne uzbuđuje kao Rus Vladimir Putin, koji je za demokratiju ono što je čekić za Ming vazu. Strongmeni i autokrate posvuda - uključujući Egipat i arapske zemlje - ushićeni su Trampovom pobedom.

Prerano je govoriti o tome šta će Tramp uraditi i koliko će ludačkih predizbornih obećanja održati, ali se sa sigurnošću mogu predvideti turbulencije. Njega defakto definišu nezgodna narav, plahovitost i nepažljivost, ma koliko da se poviju u okolnostima novostečene moći i odgovornosti koju ona sa sobom nosi. Uvalio se, barem zasad, preko glave.

NATO će slabiti. Baltičke države biće sve ranjivije. Bašar el Asad u Siriji će, sa Putin-Tramp antantom iza sebe, biti sve snažniji. Kinesko-američka trgovinska tenzija će se zaoštriti, skoro istovremeno sa zahuktavanjem ratne napetosti na istoku i jugu Kine. Sporazum o iranskom nuklearnom programu, mukotrpno postignut, raspašće se i načiniti Srednji istok još opasnijim. Nijedan džihadski ili bilo kakav drugi napad na Ameriku neće se tretirati ni sa kakvom uzdržanošću; Tramp nuklearno oružje smatra zapostavljenim američkim kvalitetom.

Fosilna goriva doživeće veliki povratak. Svetska privrženost borbi protiv klimatskih promena sadržana u Pariskom sporazumu biće podrivena. Oko šezdeset pet miliona migranata koji su u pokretu, od kojih je jedna trećina izbeglica, shvatiće da za utočište i dostojanstvo skoro da nemaju šanse kada se ksenofobični nacionalizam preseli u politički mejnstrim Centralne Evrope i ostatka sveta. Neumitni tehnološki napredak i veliki koraci koje veštačka inteligencija pravi staviće na probu Trampova obećanja da će poslove u sektoru proizvodnje vratiti u Ameriku. Neki oblici zaposlenosti zauvek su nestali i čak ih ni samoproklamovani spasitelj ne može oživeti. Transpacifičko partnerstvo već izgleda mrtvo; drugi trgovinski ugovori, uključujući Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini koji je simbolizovao nikada otvoreniji tržišni sistem u poslednjih nekoliko decenija, mogao bi da bude zabranjen ili suštinski razvodnjen.

 

Ilvy Njiokiktjien for The New York Times
Ilvy Njiokiktjien for The New York Times

 

Debakl za debaklom - evro, rat u Iraku, Velika recesija - a oni koji su ih izazvali nikada nisu platili za to


Hoće li sve ovo ublažiti bes naroda? Možda Tramp stvarno ima neki vilinski prah da razbacuje naokolo neko vreme. Ali, naravno, "narod" je samo deo podeljenog stanovništva, miliona i miliona onih koji nisu želeli i koji su opirali globalnom nacionalisti i zaokretu ka autoritarizmu. Nastaviće sa tim na ulicama, sudovima, putem medija i kroz kontrolu koju su im tvorci Američkog ustava omogućili, stvorivši ga upravo da zauzda demagogiju. Ipak, Tramp poseduje ogromnu moć, Kongres koji kontrolišu republikanci i misiju da Ameriku ponovo načini velikom, ma šta to značilo ili zahtevalo.

Borba za očuvanje liberalizma biće duga. Možda je već i počela za Angelu Merkel u Nemačkoj i Džastina Tridoa u Kanadi. Ideja da bi Tramp mogao da bude dobronamerni staratelj slobodnog sveta zvuči smešno, pošto on razmišlja samo o dilovima. A možda je Amerika konačno predala baklju.

Zapadne demokratije usred su preokreta čije su samo obrise dokučile. Istinska neposredna demokratija zaobišla je reprezentativnu putem društvenih mreža. Uticaj smartfona na ljudsku psihu i dalje je zanemaren; zavisnost koju stvara podmukla je i može biti veliki neprijatelj misli. Tramp je kidnapovao Republikansku stranku kao kad čovek iznajmi sako za veče. Njegova kampanja preko Tvitera dosegla je mase; nisu joj bili potrebni, niti korisni, konvencionalni kanali. Velike političke partije u Britaniji i Sjedinjenim Državama moraće da se ponovo dokažu kao relevantne.

 

 Damon Winter/The New York Times
Damon Winter/The New York Times

 

NATO će slabiti. Baltičke države biće sve ranjivije. Bašar el Asad u Siriji će, sa Putin-Tramp antantom iza sebe, biti sve snažniji. Kinesko-američka trgovinska tenzija će se zaoštriti, skoro istovremeno sa zahuktavanjem ratne napetosti na istoku i jugu Kine


Demokratije, to je jasno, ništa nisu učinile za neprivilegovane, one koji su u vrtlogu tehnološkog napretka ostali obespravljeni i odbačeni. Biće neophodno veoma dobro razmisliti o načinu na koji ćemo povratiti veru u liberalna društva sa slobodnim tržištem; da pokažemo da ona mogu biti pravednija, nepristrasnija i da nude mnogo više mogućnosti nego suprotna strana društvenog spektra. Nemačka, uspešne uspostavljene ravnoteže između kapitalizma i solidarnosti, odgovorna prema svojoj radnoj snazi i posvećena jednako visokom obrazovanju i stručnom obučavanju, nudi jedan model. Bes 2016. godine neće se sam od sebe stišati.

Arogantnost liberalnih elita i njihovo neznanje su fascinantni. Vreme je da slušate ljude koji su glasali za promenu, budete skromni i razmislite još jednom. To, naravno, ne znači podleći mrznicima i rasistima među njima: s takvima se morate boriti na svakom koraku. Niti znači podleći društvu "proglašenih istina": činjenice su osovina napretka. Ali na takvu brutalnu kaznu ne može se odgovoriti ničim manjim. Plašim se za svet koji ostaje mojoj deci, više nego što sam ikada zamišljao da je moguće.

 

Rodžer Koen je kolumnista Njujork tajmsa. Njegova najnovija knjiga je "The Girl from Human Street: Ghosts of Memory in a Jewish Family." 



Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Darko
12.01.2017 - 15:06
Putin
\"Rus Vladimir Putin, koji je za demokratiju ono što je čekić za Ming vazu\" - Od kada to Putin rusi demokratiju? Da li trebamo da pokrenemo pitanje ko je rusio vlasti i uvodio demokratiju po belom svetu?
Мирко
15.01.2017 - 23:23
Напротив, бес се може зауставити ... ПРОМЕНАМА!
Мешају ми се осећања после читања овог текста. Наиме, поред низа факата који указују на будуће промене, неминован пад неолиберализма и глобалистичке елите, уз поновно освајање националне и индивидуалне слободе, провејава и одређени страх од нестанка либерализма, па тиме и досадашње лажне слободе?! Зашто? Одакле тај страх код аутора? Зар је боље бити са Клинтоновом или, свеједно, са Бушовом династијом, које су свету већ толике ратове донеле, него уз човека који, бар до сада, није одговоран нити за једну једину жртву и који јавно жели да се договара са Русијом? Је ли то страх од престанка обавезе да се пише политички коректно? Или страх од долазеће слободе? Зар се аутор не би плашио за своју децу са Хилари на челу Америке, која је доказано окрвавила руке у Либији? Нема логике у прокламованом страху. Од угља и навте још нико није погинуо, али од бомби јесте итекако.