Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

A onda je Tito došao na Cetinje: Sve tajne rušenja kapele na Lovćenu (8)

"Tito - ovo je autentično što vam govorim, imam svedoka - gleda to i kaže: 'Ja nisam advokat Crnogorske mitropolije!' Nije dalje ništa rekao, samo to. To su ovi shvatili da je signal dat. I onda je, naravno, krenula lavina...", pričao je Dejan Medaković
Datum: 22/05/2018

A onda je Tito došao na Cetinje: Sve tajne rušenja kapele na Lovćenu (8)

Arhiva Darka Hudelista

PRETHODNI NASTAVAK PROČITAJTE OVDE

 

Protestantima je parirao mitropolit Danilo II. izjavivši za Ilustrovanu Politiku (od 25. marta 1969.) da je Mauzolej koji crnogorske vlasti nameravaju podići na Lovćenu - "paganski". Mitropolit je pritom istupio i s jednim kompromisnim predlogom, ali na koji je SO Cetinje ostala gluva. Predložio je da se postojeća Njegoševa kapela iz 1925. jednostavno uklopi u novi, Meštrovićev mauzolej - pa da vuk bude sit a ovce na broju. Niko o tome, međutim, nije rekao ni "A", o tome se nikada nije zvanično raspravljalo...

A javio se (ponovno) za reč i Lazar Trifunović, svojom "Poslanicom cetinjskim odbornicima", objavljenom u NIN-u od 6. aprila 1969, u kojoj je uglavnom ponovio svoje argumente iz 1965-1966, kada je bio na čelu Komisije za reorganizaciju Muzeja na Cetinju. Komisije čije argumente Crnogorci nisu usvojili.

U aprilu 1969. cela je stvar došla i do predsjednika SFRJ Josipa Broza Tita. Dana 29. aprila 1969. srpski patrijarh German (zajedno s još četvoricom episkopa) poslao je Titu protestno pismo u kojem se okomio na odluku SO Cetinje od 9. decembra 1968. o rušenju Njegoševe kapele i podizanju Meštrovićevog mauzoleja. "To je odlučeno bez znanja i konsultovanja sa Crkvom i njenim odgovornim predstavnicima", napisao je u svom pismu German, zatraživši od Tita - pozivajući se pritom na Njegošev amanet - "Vašu visoku intervenciju da se uzmu u zaštitu prava i svetinje Srpske pravoslavne crkve".

A kako je Tito na to odgovorio, odnosno što je po tom pitanju preduzeo? O tome mi je nešto više rekao Dejan Medaković, u našem razgovoru iz 2007:

"Tito je došao na Cetinje, i njemu pokazuju model Mauzoleja, govoreći: 'Ovako bi to trebalo da izgleda.' Crnogorci. I na to kažu Titu: 'Veliki otpor ovome daje Crnogorska mitropolija, posebno onaj mitropolit Danilo II, koji je patetično rekao: Mi ćemo ići s puškama, branićemo do poslednje kapi krvi, ne damo mi, bla-bla... I što mislite, druže predsedniče?' Tito - ovo je autentično što vam govorim, imam svedoka - gleda to i kaže: 'Ja nisam advokat Crnogorske mitropolije!' Nije dalje ništa rekao, samo to. To su ovi shvatili da je signal dat. I onda je, naravno, krenula lavina..."

Finale crnogorske akcije - uoči onoga krajnjeg, čisto fizičkog (tehničkog) čina realizacije projekta - dogodio se 7. jula 1969., na sjednici SO Cetinja, na kojoj je osnovan (opštejugoslovenski) Odbor za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, na čelu s predsednikom Skupštine SR Crne Gore Veljkom Milatovićem. Na sednici je odlučeno da je rok za izgradnju Mauzoleja do leta ili jeseni 1971., tj. na 120. godišnjicu Njegoševe smrti.

Sastav Odbora bio je impozantan, to je bio kompletan crnogorski (i malo širi) kulturni, politički, vojni i svaki drugi establišment, bilo je jasno da je njegovo formiranje aminovao i sam predsjednik Tito. U Odboru su se, među ostalima, nalazili: filmski reditelj iz Zagreba Veljko Bulajić, član Saveta federacije Svetozar Vukmanović Tempo, filmski reditelj iz Zagreba Dušan Vukotić, predsjednik CK SK Crne Gore Veselin Đuranović, predsjednik Izvršnog vijeća SR Crne Gore Vidoje Žarković, profesor i publicista iz Ljubljane Vladimir Dedijer, potpredsednik Savezne skupštine general Peko Dapčević, književnik iz Beograda Oskar Davičo, predsednik Ustavnog suda Jugoslavije (bivši predsednik crnogorske Vlade) Blažo Jovanović, predsednik SANU Velibor Gligorić (poltron i "režimlija" kojeg će 1971. Dobrica Ćosić njemu svojstvenim "izbornim inženjeringom" smeniti s te funkcije), predsednik Odbora za spoljne poslove Savezne skupštine Veljko Mićunović, generalni sekretar predsjednika Tita Vladimir Popović, general-pukovnik u penziji Savo Orović, književnici Branko Ćopić i Dobriša Cesarić... Kompletna (pro)crnogorska elita, s područja cele SFR Jugoslavije.

Neposredna reakcija na formiranje i prve konkretne odluke cetinjskog (crnogorskog) Odbora bio je Manifest 31 kulturnog radnika iz Beograda, objavljen u Politici 20. jula 1969. U Manifestu je rečeno da Njegošev (Meštrovićev) mauzolej "krši amanet pesnika", a taj su dokument među ostalima potpisali: Dejan Medaković, Lazar Trifunović, Vojislav J. Đurić, Vojislav Korać, Aleksandar Deroko, Dinko Davidov, Miodrag Protić, Stojan Aralica i drugi.

A onda stvari počinju da eskaliraju i prelaze "crvenu liniju". Diže se na noge srpska emigracija u Severnoj Americi (u vidu "Jedanaestog svesrpskog kongresa" održanog u Čikagu na Vidovdan 1969.), a oglašavaju se i (potencijalni) teroristi. Dana 19. jula 1969. pronađen je na hamburškoj stanici, u SR Nemačkoj, paket s eksplozivom i preteće pismo adresirano jugoslovenskom generalnom konzulatu u Hamburgu u kojem je pisalo da bi (mnogi) jugoslovenski konzulati i ambasade mogli biti iz temelja razoreni "ako predsednik Tito u roku od mesec dana ne naredi da se ne poruši kapelica, podignuta na Lovćenu u spomen Njegoša".

A u drugoj polovini 1969. u beogradskim Književnim novinama otpočinje nepregledna (sve do 1971.) serija polemičkih pisama, osvrta i komentara iz pera vodećih beogradskih i srpskih umetnika, pisaca i kulturnjaka u kojima se žestoko protestovalo protiv rušenja Njegoševe kapele i izgradnje Mauzoleja na Lovćenu. No temperatura je sada dosegla tačku usijanja i mnogi od tih polemičara ne biraju polemička sredstva pa napadaju Ivana Meštrovića (i) ad hominem, usredsređujući se na neke (tobožnje) slabe tačke i ranjiva mesta iz Meštrovićeve biografije. Najveći mu je minus, gledano iz ovoga (srpskog) rakursa, bio, naravno, to što je on rimokatolik i veliki Stepinčev branitelj i zagovonik. (Mate Meštrović mi je, međutim, objasnio da njegov otac Ivan Meštrović, uza svu svoju naklonost i simpatije prema Stepincu, ipak nije bio katolik nego "panteista".)

Književnik, kritičar i esejista Zoran Gluščević je u svom članku od 16. avgusta 1969. prozvao Ivana Meštrovića zbog toga što je Stepincu napravio spomen-reljef za zagrebačku katedralu.

Pozorišni kritičar Bora Glišić otišao je korak dalje pa je za Meštrovićevog protežea Stepinca napisao da je u Drugom svetskom ratu "blagosiljao razaranje srpskih grobova i kapela i crkava; spaljivanje i ubijanje ljudi i nejači". A Ivan Meštrović, šta je on za to vreme radio? - upitao se Glišić i odgovorio: "Ivan Meštrović je bio očevidac. I nikad nije podigao glas ljudskog protesta."

Najdalje je (i ovom prigodom) otišao Žika Stojković, u svom prilično ostrašćenom polemičkom članku "Hegemonija falsifikata", objavljenom u Književnim novinama 21. decembra 1970. Ključne su Stojkovićeve rečenice u tom tekstu glasile: "Meštrović je bio (...) jedan od najodanijih poklonika tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa Stepinca. A taj primas Hrvatske, u vreme bartolomejskih prekrštavanja pravoslavnih Srba, koja su trajala noćima, bio je na čelu crkve koja je dočekivala glinskim metodama pripremane i privođene preobraćenike..."

Sledeći nastavak ovde


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.