Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Počnimo život ispočetka (ili ga bar promenimo)

"Životne zamke", određuju kako razmišljamo, kako se osećamo, kako postupamo i kako se odnosimo prema drugima. One izazivaju snažnija osećanja kao što su ljutnja tuga i anksioznost. Čak i kad izgleda kao da imamo sve - društveni status, idealan brak, poštovanje nama bliskih ljudi, poslovni uspeh - često nismo u stanju da uživamo u životu i da verujemo u svoja postignuća
Piše Zorica Marković, arhiva Nedeljnika
Datum: 29/03/2019

Počnimo život ispočetka (ili ga bar promenimo)

Foto: Profimedia

Godine 2002. Stiv Silberberg bio je veoma uspešan softverski programer, ali vrlo nesrećan. Svakdnevni izazovi i zahtevi su ga umarali i često je razmišljao kako može da se izvuče iz kolotečine i sputavajućih obrazaca sopstvenog života. Imao je 40 godina i razmišljao je da je to samo petnaest godina manje od doba u kojem je njegov otac preminuo. "Moj otac nikada nije uradio stvari koje je želeo."

Koliko puta se osećamo "zaglavljeni" u nekoj situaciji ili obrascu ponašanja?

U prirodi nam je da težimo najboljem, ali možda nije uvek realno živeti na Havajima ili biti bogat i slavan.

Ali i kada je nešto realno i ostvarivo, u tome sami sebe sprečavamo ili sprečavamo sopstvenu promenu. Nekako je "prirodno" potrošiti energiju na današnju strepnju, držati se te iskrivljene slike naše budućnosti, čak i kada smo usredsređeni na budućnost, jureći ono što se ispostave kao pogrešni snovi. Previše često odustanemo onda kada treba zapeti, i uporno nastavljamo onda kada treba pustiti. Ipak, bez jasnije ocene naše sadašnjosti i budućnosti i efikasnijeg pristupa postavljanju i postizanju ciljeva, možemo da završimo sa budućnošću kakvu zaista ne želimo, u kojoj smo svesni promašaja, možda i bolesni, slomjeni, usamljeni, ili jednostavno neispunjeni, piše Rebeka Veber u Psychology Today.

Zanimljivo je koliko možemo o sebi da razmišljamo na krute načine: "Ja sam stidljiv", "Ne prihvatam kritiku dobro", "Ja sam takmičarski nastrojen", "Seksualno sam dominantan", "Nisam dobar u konfrontiranju". Kako sebe vidimo?

Da li nas, možda, iznova privlače pogrešni ljudi, ili imamo utisak da drugi ne mare dovoljno za nas? Da li stavljamo tuđe potrebe ispred svojih? Ili, bojimo se budućih događaja, koji uopšte ne moraju da budu realno? Možda smo i dalje neispunjeni, ili se osećamo nedoraslo, bez obzira šta postigli? Zašto je to tako?

To su ono što autori knjige "Osmislite život iznova: Kako prerasti sputavajuće psihičke sheme", Džefri E. Jang i Dženet Klosko (Psihopolis 2018), nazivaju životne zamke ili sputavajuće psihičke sheme. Ta shema počne u detinjstvu i ponavlja se ceo život.

Te, kako ih nazivaju "životne zamke", određuju kako razmišljamo, kako se osećamo, kako postupamo i kako se odnosimo prema drugima. One izazivaju snažnija osećanja kao što su ljutnja tuga i anksioznost. Čak i kad izgleda kao da imamo sve - društveni status, idealan brak, poštovanje nama bliskih ljudi, poslovni uspeh - često nismo u stanju da uživamo u životu i da verujemo u svoja postignuća.

Zašto to radimo? Zašto ne pobegnemo iz svog "obrasca" ponašanja? Skoro svako ponavlja negativne obrasce iz detinjstva. Kad odrastemo, nekako uspemo da stvaramo uslove veoma slične onima koji su u našem detinjstvu bili toliko destruktivni. Stručni naziv za žiivotu zamku je shema. Taj koncept potiče iz kognitivne psihologije, a sheme su duboko usađena uverenja o sebi i svetu, naučena rano u životu. To su naše predstave o sebi. Odreći se svog verovanja, značilo bi odreći se uverenja u ono što jesmo i uverenja u svoju predstavu o svetu, zato ih se držimo čak i kad nas to povređuje. Ta rano stečena uverenja pružaju utiska predvidivosti i sigurosti, prijatna su i poznata. N neki čudan način čine da se osećamo kao svoj na svome. Zato neki veruju da je to teško promeniti, navode Jang i Klosko.

Ove autodestruktivne sheme opstaju jer je to deo ljudske težnje ka postojanosti. To je ono poznato. Iako je bolna, prijatna je i poznata i zato ju je veoma teško promeniti. Pored toga, životne zamke smo obično stekli u detinjstvu kao vid odgovarajućeg adaptiranja na porodicu u kojoj smo živeli. Ti obrasci su bili primereni kad smo bili deca, problem je u tome što nastavjamo da ih ponavljamo kad više ne služe svrsi.

Kako promeniti životne zamke?

Jang i Klosko u svojoj knjizi "Osmislite život iznova..." objašnjavaju da je shemu terapiju razvio je doktor Aron Bek, šezdesetih godina 20. veka. Osnovna premisa kognitivne terapije jeste da način na koji razmišljamo o događajima u svom životu (kognicija) određuje kako se osećamo povodom njih (emocije). Ljudi sa emocionalnim problemima skloni su iskrivljavanju realnosti. Životne zamke nas navode da određene vrste situacija vidimo netačno, one provociraju našu kogniciju. Doktor Bek predlaže da logički ispitamo svoje misli. Kad smo uzrujani, da li preterujemo, suviše subjektivno sagledavamo situaciju, katastrofiziramo (preuveličavamo njene negativne aspekte) ili nešto slično? Imaju li naše misli zaista smisla? Postoje li drugi načini da se data situacija sagleda? Bek još kaže da treba da tetiramo svoje negativne misli tako što ćemo izdvojiti male eksperimente. Npr. autori kažu da su jednu pacijentkinju, Heder, da prošeta sama po kraju, jedne zime, kako bi videla da joj se ništa neće loše dogoditi, iako je bila uverena da će se razboleti ili da će je neko napasti ili opljačkati.

Životne promene nikada nisu jednostavne, ali kada naučite da se fokusirate na budućeg sebe, iznenadićete se šta ćete postići.

"Moramo da modifikujemo sopstvene identitete kako se krećemo kroz život", kaže Ravena Helson, profesorka psihologije na Berkliju za Psyhology Today. Ona je vodila studiju Mils u kojoj je pratila 120 žena preko 50 godina, dokazujući da nikada nije kasno promeniti sebe. "Čak i u 60. godini, ljudi mogu da odluče da budu bliže onome kakvi ljudi žele da postanu."

Ali, ne možete da postignete tako teške stvari za samo dan ili nedelju dana, ili kako kaže Art Markman, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor knjige "Pametna promena", za 12 i po godina, što je u njegovom slučaju.

"Treba sebi da date dovoljno vremena da zaista postignete svoje ciljeve."

Ali, Robert Stiven Kapan sa Harvardove škole biznis, autor knjige "Šta si zaista želeo da uradiš", kaže da morate da znate ko ste danas da biste mogli da se promenite. "Ljudima je potrebno da razumeju svoje vrline, slabosti, ono što im je strast, i njihovu sopstvenu priču."

S jedne strane, treba biti iskren prema sebi i ne postavljati nedostižne ciljeve.

Opet, snovi se menjaju, jer ako svet ne stagnira, ne stagniramo ni mi, kaže Kaplan. Čak i ako nam snovi ostanu isti, možda nas to neće zadovoljiti u budućnosti.

Ali, ako nemate višegodišnje ciljeve, Markman upozorava, rizikujete da radite male stvari svakodnevno: čistite kuću, šaljete mejlove i gledate TV, bez ikakvog doprinosa smislu svog života. To može da ostavi utisak neispunjenosti i nespokoja.

Kako da znate čemu treba da težite? Projektujte sebe daleko u budućnost i zapitajte se: Zbog čega ću zažaliti što nisam uradio?

Markman sugeriše da tada treba uraditi sve da se izbegne takav kraj. "Koristite to kao način da isplanirate sopstveni život."

Autori knjige "Osmislite život iznova" kažu da postoje neki opšti koraci u shema terapiji, ali da je prvo važno znati šta je naša zamka (zbog čega su dali upitnik u knjizi), a zatim ih razumeti. Da je to ono povređeno dete u nama, zbog čega je potrebno prisetiti se svega što smo prošli u detinjstvu. A onda opovrgnuti je na racionalnom nivou, a to znači odbiti da je prihvatimo intelektualno (ako već to radimo emocionalno). Važno je dokazati (sebi) da ona nije tačna ili da ju je moguće promeniti. Sve dok verujemo da je naša životna zamka validna, nećemo moći da je promenimo. Zato je važno postavljati sebi pitanja da li je to zaista tako, ili je posledica, i da li je moguće promeniti je. Najteže je siurno razbiti obrazac i tu može da pomogne shema terapija. Svakako, moguće je promeniti se, ali je potrebno mngo vremena i mnogo rada. Neprestano se suočavati sa sobom, ali se ne obeshrabriti i ne odustati, navode autori knjige.

Psyhology Today piše da je važno pratiti napredak, a neki koriste važne datume da bi procenili da li se kreću u dobrom smeru ili treba da promene cilj. Jedna francuska studija, koja je pratila 704 starije osobe tokom šest godina, otkrila je da oni koji su bili dovoljno fleksibilni za promenu, da prilagode svoje ciljeve, imali su viši nivo zadovoljstva životom. Koliko god je negativno biti rigidan negativno, jer to vodi ka "vrzinom kolu" (što više verujemo u negativne obrasce, alternativna uverenja se potiskuju, i više beznađa se čini opravdanim, što vodi ka depresivnosti), loše po nas može da bude i rigidan pozitivan obrazac. Jer, ako je neko navikao da uvek bude srećan, može da se oseća poraženo kada prolazi kroz teži period. Podsticanje kognitivne fleksibilnosti deo je rešenja.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.